Беспризорни геноцид у Канади

Молим све оне које интересује истина да обрате пажњу на текст који следи.

Прича о томе да је на западу све добро је чиста пропаганда, што значи да је та прича, заправо, неистинита. Ево примера Канаде, која се често узима као пример државе и друштва за пример. Међутим, истина је другачија. Сада ћете прочитати потресну причу о томе како је у Канади вршен геноцид који је остао некажњен.

Кроз канадски такозвани резидентални школски систем, такозване хришћанске цркве, заједно са државним званичницима, правним системом, докторима и полицијом спроводили су политику геноцида над канадским Индијанцима.

Џаспер Џозеф, 64-оро годишњи Индијанац из Порт Хардија у Британској Колумбији се са сузама у очима сећа како је његов рођак убијен смртоносном инекцијом од стране особља у „Нанаимо” индијанској болници 1944.-те године. Он је 10.-ог новембра 2000.-те године рекао да је када је имао 8 година био послат из англиканске резиденталне школе у Алерт Беју у „Нанаимо” индијанску болницу, коју је основала такозвана Уједињена Црква Канаде. Казао је да су га држали изолованог три године у једној соби као лабораторијског пацова, кљукали га пилулама и давали му инекције да га направе болесним. Двојица од његових рођака су осећали велику узнемиреност, вриштали су и тукли се. Затим су им сестре дале инекције и они су одмах умрли. Џаспер каже да је то урађено да би их ућуткали.

Резиденталне школе у Канади су основане 1884.-те године. Већ 1907.-ме године доктор Питер Брјус извештава да су у тим школама здравствени услови криминални и да је стопа смртности око 40%. У организовању и раду резиденталних школа у Канади су учествовали канадска влада и Католичка, Англиканска, Презветеријанска и Методистичка црква. У мају 1919.-те године стопа смртности у неким резиденталним школама због туберкулозе је и до 75%. 1920.-те године канадска влада је донела одлуку да је обавезно да свако индијанско дете које напуни седам година мора да иде у резиденталну школу. 1928.-ме године је донет закон о стерилизацији индијанских жена. Најмање 3500 индијанских жена је стерилисано по овом закону. 1933.-ће године се почиње са стерилизацијом у Британској Колумбији. Два највећа центра за стерилизацију на западној обали Канаде су била основана од стране такозване Уједињене Цркве Канаде у Бели Бели и Нанаиму у којима је стерилисано хиљаде индијанских жена од стране доктора који су радили под окриљем Уједињене Цркве Канаде све до 1980.-те године. 1933.-ће године сваки родитељ Индијанац је морао да преда своју децу на легално старатељство запошљенима у цркви или да се суочи са затвором. Оснивање резиденталних школа се наставило од 1948.-ме до 1969.-те године широм Канаде са пуним знањем цркве, полиције и званичника за индијанске послове. Последња резидентална школа је затворена 1984.-те године. 1990.-те године такозвана Скупштина Прве Нације (Индијанци) по први пут јавно почиње да говори о ономе што се дешавало у резиденталним школама. У току 1994.-те и 1995.-те године појављују се први сведоци убистава који почињу јавно да сведоче са предикаонице свештеника Уједињене Цркве Канаде Кевина Анета у Порт Албернију. Око месец дана после тога свештеник Кевин Анет је отпуштен, а 1996.-те године ја избачен из Уједињене Цркве Канаде. Међутим, Кевин Анет наставља борбу и успева да, и поред јаког отпора од стране Уједињене Цркве Канаде, покрене преко 5000 тужби против цркве и државе. Од 12.-ог до 14.-ог јуна 1998.-ме године оснива се први независни трибунал који закључује да су влада Канаде и Католичка, Уједињена и Англиканска црква криви за геноцид над канадским Индијанцима и препоручују Уједињеним Нацијама да спроведу истрагу о злочинима. Током 1998.-ме и 1999.-те године Уједињене Нације, под снажним притиском канадске владе одбијају документе трибунала. Даља евиденција и извештаји о геноцоду у резиденталним школама се прикривају у званичним медијима широм Канаде. У октобру 1998.-ме године, у Ванкуверу, адвокати Уједињене Цркве Канаде признају да је та црква учествовала са канадском владом у злочинима у „Алберни” индијанској резиденталној школи најмање од 1960.-те године. Борба Кевина Анета се наставила и до данашњих дана уз велике отпоре оних који су учествовали у геноциду.