СВЕТИ СИНОД ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ГРЧКОЈ
О УЧЕСТВОВАЊУ ВЈЕРНИХ У БОЖАНСТВЕНОЈ ЕВХАРИСТИЈИ

Атина, 31. март 2004. ЕНЦИКЛИКА 2785

Високопреосвећеним митрополитима Православне цркве у Грчкој
Високопреосвећена у Христу браћо,
Током посљедњих неколико деценија опажа се да се многи вјерници уочи светих дана Пасхе и Божића сабирају испред свете чаше, гурајући се да приме божанствено причешће, и то без икаквог учествовања (= присуствовања) у тајни, а неки приступе и без потребне припреме. Чињеница је међутим да већина њих током године одсуствују од божанственог причешћа, понајприје због ‘’установљеног поретка’’ или због погрешне обавјештености.
Да би ишчезла ова увријежена богослужбена неправилност, Свети синод цркве у Грчкој је оцијенио корисним да посредством свештене митрополије укаже клиру, али и цјелокпној црквеној пуноћи сљедеће:
Основно увјерење сваког православног хришћанина је да Син Божији није дошао на земљу само да би нам подарио своје предивно учење, већ и да би нам понудио жртву тијела Свог и крви Своје. Свакако ова Његова жртва треба да буде продужена у вјекове, да би се они који вјерују у њега причешћивали Његовим тијелом и Његовом крвљу. Ово је врхунац Његовог учења и језгро Цркве Његове.
По питању ове велике теме имамо свједочанства његових јеванђелиста и апостола. Како прва тројица јеванђелиста (Мат. гл. 26, Мк. гл. 14, Лк. гл. 22), тако и Павле у Првој посланици Коринћанима (гл. 11) детаљно нам излажу догађај оснивања и предавања ове велике тајне, у вечери кад је одржана Тајна вечера.
Ови текстови јасно истичу ријечи Господње и његове категоричне заповијести. Ученици су тако требали савршавати тајну евхаристије или ломљење хљеба уз понављање Његових ријечи: ‘’Узмите, једите..’’ и причешћивати се тијелом и крвљу Његовом, а све ово чинили су у спомен на Његову искупитељну жртву. Ова заповијест Спаситељева не значи савршавање једне алегоријске или само иконичне радње, као што су то тврдили извјесни јеретици, већ указује на свештену тајну претварања хљеба и вина у тијело и крв Христову, која се по оцима дешава ‘’истински и суштински’’ (= ἀληθῶς καί οὐσιωδῶς), у којој је Христос реално присутан и у којој је он тај Који приноси и Који се приноси, Који жртвује и Који се жртвује.
Кратко излагање о овој свештеној тајни учинио је и сам Господ, много прије вечери у којој је предана сама тајна. Конкретно тајна је наговјештена већ у параболама о Великој вечери и Винограду, а прије свега Његовим учењем изложеним уочи чудесног умножења хљебова (Јн. гл. 6), када је дословно рекао: ‘’Ја сам хљеб живи, који је сишао с неба. Ако неко једе од овог хљеба, живјеће вјечно, а хљев који ћу му ја дати, тијело је моје, које ја дајем за живот свијета (ст. 51). Ову посљедњу сентенцу тог дана Господ је поновио три пута.
Ову јасну заповијест и предање, које је Господ повјерио својим ученицима, древна Црква је вјерно сачувала и цјелосно потоњим покољењима предала. У постапостолском периоду апостолски насљедници истичу, како само њено учење, тако и сам чин прве Цркве. Свети Игњатије Антиохијски, ‘’Учење Апостолских ученика’’ и мученик Јустин стално наглашавају истину да су тијело и крв Христова, којом се причешћујемо ‘’храна и пиће’’ и да треба да се причешћујемо, јер нас они сједињују с Богочовјеком и Спаситељем и дарују нам живот вјечни. Потребу причешћивања истим и вијек касније понављају, како Климент Александријски, тако и Кипријан Картагински.
Међутим много више на овој теми инсистирају тројица великих јерараха Василије, Григорије и Златоуст, који многим примјерима указују на потребу и неопходност ове јединствене тајне божанственог ‘’превасуштињења’’1. Ово понављају и Свети Кирило Јерусалимски и Максим Исповједник, као и Симеон Нови Богослов, који излажући на ову тему користе потресне примјере. Тројица врхунских византијских богослова Свети Григорије Палама, Никола Кавасила и Симеон Солунски још интензивније наглашавају да је тајна Божанственог причешћа истинска храна и пиће, кроз коју се сједињујемо са Христом.
Ову велику истину изнова истичу у доба туркократије и двојица свијетлих светитеља Свети Макарије Нотара и Никодим Светогорац, а ове своје ставове образлажу и додатно аргуметнују у књизи ‘’О причешћивању страшним Христовим тајнама’’ (1783.), износећи истовремено и многобројна свједочанства светих отаца. И васељенска патријаршија за вријеме патријарха Георгија V, етномартира, потврдила је ове ставове 1819. год, наглашавајући дужност ‘’благочестивих да у сваком свештеном тајноводству прибјегавају и узимају евхаристију...’’.
Ову линију су слиједили и богослови и пјесници Византије опјевавајући много пута учешће вјерних у Божанственом причешћу (нпр. Канон Великог четвртка и канон причешћа).
Коначно оно што заслужује посебну пажњу је чињеница да и свештени канони истичу и одређују велики циљ божанствене литургије, а то је причешћивање и учествовање вјерних у Тајни, и то што учесталије и са ревношћу. Нарочито ‘’Апостолска правила’’, израз литургијског етоса прве Цркве, која су потврђена и пето-шестим васељенским сабором, подстичу вјерне на често учествовање у Божанственој евхаристији (= εἰς συνεχὴν Θείαν Κοινωνίαν).
Споменимо и то да најважније од њих, девето правило изричито наређује: ‘’Све вјернике улазеће у храм и слушајуће Писма, који не сачекају молитву и свето причешће као починиоце преступа према Цркви треба одлучити’’.
Слично њему и други канон помјесног сабора у Антиохији (ΙV в.) каже: ‘’Све улазеће у Цркву и свештена писма слушајуће, који се не причесте, и одступајући од светог причешћа, односно евхаристије, због овог преступа да буду одлучени од Цркве, осим ако се не исповиједе и не покажу плодове покајања и замоле да им се да опрост...’’.
Канонско предање дакле и свијест Цркве једногласно прописују и подстичу вјерне на често причешћивање. Литургијски прогласи и позиви: ‘’Кусите и видите јако благ Господ’’, ‘’Тијело Христово примите, источника бесмртнаго кусите’’ дословно и непрестано важе на евхаристијском сабрању вјерних.