Дух времена нашег је суптилна саблазан наших дана; под том етикетом продаје се фалсификат прогреса, просвећења, цивилизације, културе. Зато је данас потребније него икад имати дар за разликовање духова, дар православни, дар подвижнички, да се човек несаблажњен може пробијати кроз језиви хаос наше садашњице. Духом Вечности треба проверавати дух нашег времена. - Јавно и тајно, дух нашег времена проповеда људождерство, културно људождерство, које има свога апологета у науци, у њеној аксиоми: борба за самоодржање. Човек је иловача, средство, храна за човека јаче физичке организације. Све је релативно; и човек је релативан. Но дух Вечности, Христове Вечности, учи: човек је вечан, и има вечну вредност; он не може бити ничије средство осим Божје; Богочовек једини има право да оцени човека последњом ценом; нико од људи нема права да и најгорег, најлошијег човека учини средством за своје самоодржање. -По духу је времена: гордост - буди горд; по духу је Вечности: смиреност - буди смирен. По првом: главна је врлина бити задовољан собом; по другом: главна је врлина бити незадовољан собом, а бити задовољан Христом . Човек који живи духом нашег времена, гледа само оно што се види, што је времено; човек који живи Христом, гледа само оно што се не види, тј. вечно. Зато је за првог садашња брига тешка, а за другог лака (ср. 2. Кор. 4,17-18). Кроз испуцалу кору времена, кроз пукотине простора Христов човек гледа и види оно што је вечно, богочовечно. Он рони у тело сваког људског бића, тражи и налази бисер вечности. Кроз трошни дом тела свог он иде ка дому вечном, нерукотвореном, ка дому богозданом на небесима. За једним он уздише: да се обуче у своје небеско тело, да живот прождере смртно (ср. 2. Кор. 5,1-4). Време је бесмислено -док се не крсти Вечношћу; човек - док се не крсти Богочовеком; земља - док се не венча с небом; моје срце - док се артеријом љубави не веже са срцем Господа Исуса. - Време је прелаз и пролаз ка Вечности. Вечност је садржина, станица, море у које се слива река времена.

Дух нашег времена има један категорички императив: carpe diem (граби дан!): дух Христове Вечности има свој императив: carpe aeternitatem (граби Вечност!). За Христовог човека сваки је дан улазница за Вечност. У сваком исечку времена он живи Вечношћу и ради Вечности; он још овде на земљи има живот вечни (Јн. 5,24). За њега је време поприште на коме се он бори за живот вечни; кроз смртност он се бори за бесмртност; кроз горчину -за блаженство; кроз време - за Вечност. Бори се за живот вечни, на који си и позван. Чиме? Вером, љубављу, правдом, побожношћу, трпљењем, кротошћу, жалостивошћу, милостивошћу (ср. 1. Тим. 6,10-12). - То је пут богочовечански насупрот путу човечанском. Крајње је време да се промени мерило: није човек мера свих ствари, већ Богочовек; не треба мерити Вечност временом, већ време Вечношћу; не Богочовека човеком, већ човека Богочовеком; не небо земљом, већ земљу небом: не ум Божји умом човечјим, већ умом Божјим ум човечји. Дух времена треба прилагођавати духу Вечности, не обратно; дух човек треба прилагођавати духу Богочовека, не обратно.

Христос се јавио као најреволуционарнији бунтовник против духа Свога времена; Он је центар живота пренео из времена у Вечност, из човека у Богочовека. Но и после двадесет векова Он се јавља као најречитији протест против духа нашег времена, против „кнеза овога света” (Јов. 14,30). Свет је толико одлутао од Бога да је њиме овладао кнез таме, кнез зла, дух гњева и противљења. Богоборачки, христоборачки је: живети по духу овога света, који ради у синовима противљења (ср. Еф. 2,2). Синови противљења противе се Вечности, противе се Богочовеку, ходе по духу овога света, по духу времена, које се побунило против Вечности. Но синови Божји, синови Христови живе по духу Христове Вечности, по духу онога света, горњега, небескога света; њихов је „живот сакривен с Христом у Богу” на небесима (ср. Кол. 3, 3). Њихово је срце горе, над овим светом, где ни мољац времена ни рђа зла не квари, и где зли духови не поткопавају и не краду.

Дух овога света откине ли се од Вечности, није ли органски део њен - постаје гробница, запечаћена са седам апокалиптичких печата, које нико сем Јагњета Божјег отпечатити не може. Живећи по духу овога света човек живи у загушљивој гробници из које га једино Христос може васкрснути и посадити на небесима с десне стране Оца (ср. Еф. 2, 5). Богочовек „даде себе за грехе наше, да нас избави од садашњега света злога” (ср. Гал. 1,4). Он даде Себе - даде нам пут спасења од духа овога света, од духа времена. Другог пута нема. Наше је призвање: борити се са духом овога света, борити се - не собом, већ Христом јер Он победи свет (ср. Јов. 16, 33), и ми побеђујемо Њиме и кроза Њ. Побеђујући дух овога света ми постајемо људи не од овога света, надрастамо свет и урастамо у Христову Вечност.

Свет је нешто што треба савладати. Чиме? -Горњим светом. Дух времена нашег је нешто што треба савладати. Чиме? - Духом Христовим. Човек је нешто што треба савладати. Чиме? - Богочовеком. Христови људи су од Бога, и побеђују свет, јер је већи онај који је у њима неголи који је у свету (ср. 1. Јн. 4,4). Савремени хришћани су се уплашили од духа времена нашег: од атеизма и анархизма, од ратова и револуција - и боје се да се боре с њим, не зато ли што су изгубили осећање да је већи Христос који је у њима од духа зла који је у свету? Но крајње је време да се православни обуку у свеоружје Божје, да би се могли одржати против лукавства овога света. Неопходно је да сву душу и све тело своје пробуде на вечно будну ревност и бдење, пробуде молитвом и постом. Пробуђени - нека узму свеоружје Божије: нека бедра своја опашу истином и обуку се у оклоп правде; нека обуку ноге у Еванђеље мира и узму штит вере; нека узму кацигу спасења и мач духовни - реч Божију; и нека се моле Богу духом непрестано, стражећи са сваким трпљењем и молећи се за све свете (ср. Еф. 6,11-18). - У самој ствари: такву је борбу водио Христос и апостоли, мученици и подвижници. Својим животом и радом Богочовек Христос је показао како се човек органски сједињује с Богом, како се време органски сједињује с Вечношћу, како се завршно решава страшни проблем времена и простора. Апостоли и мученици, страстотрпци и подвижници православни ишли су богочовечанским путем Христовим, и успели су да победе дух овога света: они су све времено учинили вечним, све човечје - богочовечним; они су и душу, и тело, и чула своја учинили бесмртним, нетљеним, вечним. Они су увек живели по духу Вечности, никада по духу времена, и оставили нам један аманет: живите увек Богочовеком, никада човеком; живите увек духом Вечности, никада духом времена.