Nepostoji jedinstveno mišljenje u Svetom Arhijerejskom Saboru među našim Vladikama I među svestensvom takođe. Pa tako imamo situaciju da jedan Svestenik pricescuje bez izpovjedi a kada ga zamjeni drugi onda je ispovjed uslov pricescivanja. Znaci prvo ispovjed pa onda pricesce. Ja sam se čitav zivot ispovjedao pa onda pricescivao jer to mogu da objasnim, opravdam i razumijem. Neosuđujem ni ove druge nedaj Boze to je njihovo pa ako hoće nemoraju se nikada u zivotu ispovjediti to je njihova stvar ali mi je krivo kada dodje Svestenik pa neće da ispovjeda ako nisi napravio neki veliki grijeh I još vice preko crkve „St ati opet hoes da se ispovjedas, pa šta hoćeš da ispovjedis? A ja mu odgovorim ”Reci ću vam na ispovjedi, da se ne dovikujemo preko crkve„. Ako si sebi uzeo pravo da se ne ispovjedas zašto meni zabranjujes da se ispovjedam? To me ljuti I sa tim se nikada neću pomiriti.”

Ne razumem kako pojedini svestenici mogu da propovedaju(tj. izbegavaju da ispovede ili ne uce da treba) da ispovest nije potrebna. Bez ispovesti nema pokajanja, prastanja i ociscenja svoje duse.

Josife, niste jedini, i kroz naše parohije ovde su prošli razni svestenici.. svakako su i oni samo obični gresni ljudi, sluge Bozje i nije im lako ali uvek se upitam, kako se ne boje Bozje kazne ako ne cine dobro?
Nas prota je prilično strog(lično se slazem s tim, jer sam i sama takva) i neće da te pricesti ako si npr. postio samo prvu i poslednju nedelju, zadnje dve nedelje,ako nećeš da oprostis, ako nisi postio kako treba,ako si „delio postelju sa supruznikom” za vreme posta itd.znam jedan primer, gde jedna žena prilikom ispovesti nije htela da se pokaje za nešto sto je uradila i prota nije hteo da je pricesti...

U Srbiji sam bila prisutna za vreme ispovesti(grupne)(tj. pre početka liturgije) gde svestenik glasno pita narod, kajete li se? Oni svi u glas:kajemo se! :)) Boze oprosti, kad se nisam prevrnula :)) ne znaš da li da se smejes ili da places:) posle liturgije, pridjoh tom svesteniku i upitah ga zašto ne ispoveda narod pojedinacno, on mi odgovori da nemaju vremena(a ima 3 svestenika u toj parohiji, plus djakoni i cteci)

Svestenik je nas provodnik prema Bogu i on je duzan da nas uci, ispoveda, pricescuje i da bude nas duhovni otac.

Ali ti i dalje pišes! I to sve same gluposti...
Ko to odobrava?

Makro sa dužnim poštovanjem ispao si veći katolik od pape. Pitaš vladiku on kaže pridji a ti ga iskuliraš i u sebi jesi vladika ma nemaš ti pojma. Pa što onda smaraš čoveka kad si znao unapred šta se valja činiti. Al nije to tvoja greška kriv je internet forumi i sveštenici koji šire šizofreniju među narodom.Jedni kažu pričešćuj se na svakoj liturgiji i za vreme i van posta, drugi opet u drugu krajnost post obavezan minimum sedam dana pa pričešće.A mi naro dsludjen ne znamo gde ćemo jer oni ne mogu oko jedne stvari da zauzmu jednak stav.

Milsim da je najveci promasaj ovih diskusija UOPSTAVANJE STVARI i iz tog razloga se često ne razumemo. Ovde se radi o konkretnom slučaju sa konkretnim pitanjem i situacijom.
I dalje mislim da nisi trebao da okrenes ledja sv. Pricescu i ako razumem tvoje porive. I sam sam ogorcen kako neki Episkopi (ne)upravljaju svojim eparhijama, svestenicima i onim što mu je, kao Pastiru, povereno. A sve po onoj narodnoj: „Brigo moja predji na drugoga”. Tako, savesni i dobri pastiri među svestenicima stradaju od od svojih vladika, jer se uvek nadje neki mufljuz među popovima (obrati paznju na razluiku pop/svestenik!) koji zarad svoje dnevne kore hleba opanjkava i smara one kojima je reč Bozija iznad hleba danasnjeg. A vladike su sve manje episkopi, a sve vise vladari, pa je lakse osinuti nekim papirom, nego se udubiti u problem i pokusati da se on resi (prvenstveno na dobro Crkve Bozije).
No, u tvom slučaju sve ovo nema nikakve veze sa odbijanjem Pricesca u datom trenutku. Evo zašto tako mislim:
Prvo, ti si se spremao postom i molitvom za Pricesce. Sve si učinio, osim da si poranio, dosao na vreme (kao oni koji JESU) ili se ispovedio dan ranije - dakle nisi učinio dovoljno sa svoje strane da se Pricestis onako kako si TI zamislio. Tu treba da se nalazi POKAJANJE.
Drugo, da li si APSOLUTNO SIGURAN da je trebalo da bude bas onako kako si ti zamislio, tj. da se MORAS ispovediti koji minut pred Pricesce? Da li ti na taj način pristajes na onu pogresnu (rekao bih RKTolicku ideju) da su svestenici odvojeni od naroda, pa se oni mogu pricescivati bez ispovesti, a ti ne možeš? Prastaj, ali svojim stavom ti ovo potvrdjujes.
I treće, zašto u Liturgiju ubacujes neliturgijske ideje, tj. da nećeš da se pricestis jer episkop, svestenik ili neko drugi NIJE U PRAVU? Zar se mi pricescujemo njihovom krvlju ili Hristovom? Da je taj rekao: NE MOžeš DA SE PRICESTIS, JER TI JA NE DAM! onda bi ova rasprava imala smisla i ja bih bio na tvojoj strani. Ovako, on ti daje Hrista, on te tera Hristu, a ti nećeš...
Na kraju, rekao bih i nešto o tome da se MORA ispovediti pred Pricesce. Ja ne mislim tako, nego smatram da svako treba da ima svog duhovnika i da se kod njega redovno ispoveda. Šta znaci REDOVNO: da se ispovedi svaki put kada prepozna u sebi greh i oseti da ga taj greh odvlaci od Boga. Prazna ispovest tipa: Kajes li se? Kajem se! - nema nikakvog smisla, ako ti ne osecas PROBLEM greha. A to nisam video u ovoj raspravi.

4. То што се верници исповедају на литургији није до верника него до Цркве и свештеника. Да се Црква организовала и да је поставила стандард да се верници исповедају увече након вечерње молитве или бдијења, или пар сати пре литургије, па да се на литургији само причесте, не би било никаквих проблема. Само је ствар организације свештеника и његовог времена. Али свештеницима и верницима је лакше и једноставније да то раде на литургији, јер не морају двапута да долазе у Цркву. Где има воље, наћи ће се и начина.
5. Формално исповедање и механичка исповест опет није дело верника него Цркве. Да се Црква и да су се њени свештеници потрудили да вернике стално уче како се треба исповедати, како се треба присетити греха, да су свештеници то примењивали на самом чину исповести и постављали питања, ништа не би постало формално, већ би напротив било свечано и темељно.
6. Допуштање вернику да се „прљав грехом и отежане душе” причести телом Христовим нарушава савест и ствара у перспективи лакомислене вернике који ће тежити само причешћу а без исповести. Многи се верници и онако стиде исповести и лако им је да побегну са исповести, па да се формално причешћују и умишљају да су велики верници и духовници.
На овом месту предлажемо Цркви и Светом Синоду да одштампа 3 милиона једноставних летака са описом како се и када (вече пред литургију) верник исповеда и да нам свима верницима то деле следећих 6 месеци на свакој литургији. Ту је довољно навести да се треба исповедати по митарствима и навести који је све грех присутан код које небеске царинарнице, што ће људе подсетити шта све нису исповедали.

Закључак приче исповест пре причешћа, односно причешће без исповести
Некада начитаност и знање почну да се преливају ван чаше здравог разума и обзира које други могу да поднесу. Иако се чини да владика Иринеј Буловић није ништа неканонски направио, нити веру променио, овом одлуком да је исповест раздвојена од причешћа створио је себи омразу и лош имиџ код многих православних верника. А да не говоримо о изменама литургије које су изазвале оправдани гнев верника. Као и о заједничким молитвама за мир са јеретицима и паганима, те екуменским дијалогом. Због тога је епископ Иринеј Буловић прозиван за новотара, екуменисту, фарисеја, гркофила, па све до тога да је масон којем је једини циљ да уруши Свету Православну Цркву сједињујући је у екуменски покрет. Многи мисле да је у дубокој прелести хуманизма, иако је добар познавалац дела Јустина Поповића и његове осуде лицемерја и романитизма европског хуманизма базираног на човеку а не на Богу и спасењу.
А владика Иринеј Буловић је у ствари покушао да буде што ближи ономе што он види као што чистија верска пракса и доследност византијског стила. У прилог томе иду и неки други његови потези у којима је демонстрирао своју догматску ревност науштрб устаљене верске праксе, ревност која је била педантна али није била блиска и жива у народу. За разлику од других епископа и владика који су знали да поштују српску традицију и да не дирају у живо ткиво вере верника, владика Иринеј Буловић се храбро упустио у просветитељски рад са Српском Православном Црквом и нама грешним верницима. Знања и воље му није фалило, и у свету српских владика који су сви мање учењаци а више акцијаши, није му било тешко да се наметне као идеолог и водећи догматичар нове верске исправности. На његову несрећу, врло је танка линија којом ходи, линија измедју Духом Светим надахнутог владике и фарисеја, јер је својим делима почео да мења оно што се и не мора и не треба мењати.
Не сумњамо да је владика Иринеј Бачки велики духовник и да има негде у својој души суштински добре намере. Посебно по питању приближавања хришћанских цркви, јер како ћеш довести римокатолике до покајања ако им не пружиш руку и загрљај. Мада, Господ је одавно упозорио да су многи позвани а да су само мали изабрани, и да ти изабрани треба да се чувају од многих. Медјутим, требао је владика Иринеј Буловић да буде свестан и реакције своје пастве и да се бави својим локалним а не светским питањима. Верници све виде и оцењују, реагују и негодују, и када су у праву и када нису у праву. И најбитније од свега, за разлику од владике Иринеја и још неколицине владика који воле и преферирају духовну узвишеност и добре манире пастве, њихови верници су се махом спашавали кроз веру а не кроз знање, кроз пожртвованост и муку а не кроз доследне манире.
Хоћемо рећи, вероватно је епископ Иринеј Буловић владика Бачки у праву, али и ми смо у праву. Па ћемо се позвати на наше свете претке и Свету Гору, па ћемо те новотарије у Цркви помало игнорисати, и причешћиваћемо се само након исповести. Када олакшамо душу своју од тежине греха кроз исповест, са страхом Божијим приступићемо светим даровима и причешћу телом и крвљу Христовим, да нас Господ Исус Христ разреши греха.
Јер иако се чини да такве, за нас новотарије а за Цркву догматске ствари, које олакшавају приступ новим верницима, могу привући више људи у Српску Православну Цркву, никада то за живот православне цркве није било пресудно. Јер у Српској Православној Цркви делује благодат Светог Духа која привлачи људе а не формални прописи, манири и верски маркетинг. И у цркви народној делује сила Светог Духа која даје моћ само једном истинском праведнику, монаху, свештенику или мирјанину, да својом молитвом за спас Српске Цркве буде јачи од 10,000 других, па било медју њима и десетине владика СПЦ. Јер, покров Пресвете Богородице чува хришћански род и њена је сила и воља изнад свих наших мишљења, истинитих или погрешних.
И док год буде тако, Црква ће бити жива и верници ће се кроз њу спашавати.
Ш.В.

Zanima me ako se covek pricesti , ne znajuci da se pricescuje,jer nije edukovan,nov je u veri,a ne zeleci da to uradi pre ispovesti,a ipak to uradi totalno nesveno,da li će moći i to da ispovedi kao greh i da li mu se i to oprasta...