Николај 2 Романов је непобитна потврда да дубока и искрена православна вера оличена у лику одговорног државника јесте једина комбинација потребних околности за пожртвовано, морално и одговорно вођење државе и највише дежавне политике како на спољном тако и на унутрашњем плану.
Мало је позната следећа чињеница о овом надасве посебном владару:
...Цар је увиђао неопходности препорода Русије али пре свега на духовним начелима, јер је сматрао да на тој основи лежи и сваки други вид препорода и промена на боље. Свети Јован Кронштатски је у то време писао како је руско Царство у стању колебања и сколоности паду. Сматрао је да је неопходно да се преобрати и промени или ће у својем безбожју и безакоњу нестати с лица Земље као и многа царства пре њега. По замисли Николаја 2 успех тог преображаја је зависио од успостављања патријаршества и избора патријарха. После дубоког размишљања, одлучио је да положи, ако је угодно Богу, тешко бреме патријаршког служења на себе, примајући монаштво и свештенички чин. Царски престо је мислио да остави своме сину а да му до пунослетства остави за регенте Царицу и својег рођеног брата Михаила. У Марту 1905 год. Цар се састао с члановима светог Синода и саопштио им своју намеру. Као одговор је следило - ћутање. Тада је пропуштен велики тренутак. Ни Јерусалим својевремено није препознао време када је био - посећен.