ДРУЖЕЊЕ СА ОСТАЛИМА

Када човек из неког другачијег начина живота почне да се активније укључује у црквени живот, он обично жели да види све чистим. Ово је сасвим очекивано јер он тражи Царство Божије, а све што улази у ово Царство и јесте чисто (види: Отк.21,27). Привлачи га благодат, он осећа смирење и жели мир, јер Царство Божије јесте „праведност и мир и радост у Духу Светоме” (Рим.14,17). Њему и бива по речима: „Ако тражите добро, благословени сте и наћи ћете добро и оно ће вам се вратити.” Овако обично бива код почетника у вери.

Овакви почетници воле да се друже са побожним људима и у томе нема ничег лошег. Али овде могу да почну проблеми, тј. искушења, јер има разних побожних људи са разним погледима на веру и побожност. Наиме, од многих побожних се, поред благих речи и душекорисних савета, може чути и нешто друго – изливи незадовољства, оговарање и осуђивање људи који то нису заслужили. Што бива још страшније, овакви празни разговори се често воде баш у парохијским домовима и манастирским гостопримницама, па им се тиме даје на значају. После оваквих ситуација побожан човек (не очекујући и не бивајући припремљен за нешто овако) много чему лошем и неистинитом почиње да верује. Многи који су ово прошли (међу којима је и аутор овог текста) се кају не само што су понекад веровали оговарањима и осуђивањима, него што су их уопште и трпели. Што су трпели зле разговоре за које је рекао Апостол: „Не варајте се: Зли разговори кваре добре обичаје.” (1.Кор. 15, 33).

„Зли разговори” су спољашњи израз уобичајеног грозничавог тражења зла око себе и у другима. Где је зло око (види: Мт.20,15) ту ће бити и „зли разговори” (1.Кор. 15, 33). Многи су пострадали управо зато што су се затекли у друштву оних који су их водили.

На њих, између осталог, упозорава поука Светог Јована Лествичника:

„Сви ми који желимо да стекнемо страх Божји, треба да се свим силама боримо како не бисмо у овој школи врлине постали рђави и зли људи, пуни лукавства и злобе, препредености и гнева. То се дешава, а није ни чудо: све док је човек прост, на пример лађар или земљорадник, непријатељи цара се толико и не спремају за борбу против њега; а када га виде да је узео царски стег и штит, бодеж, и мач, и лук, и да је навукао војничку униформу, тада и они зашкргућу на њега зубима, и свим средствима покушавају да га униште. Не дремајмо, стога! Видео сам безазлену и најбољу децу која су дошла у школу да се науче мудрости, да буду васпитана и уопште да виде неку корист од школе. А ничему се тамо нису научила осим лукавству и злу, захваљујући дружењу са осталима.” (Лествица, поука 4)

И друге монашке поуке упозоравају на опасност дружења са „осталима”. Ава Исаија је рекао:

„Немој хтети да слушаш онога ко ти говори некорисне речи, како не би погубио своју душу. И немој се постидети његовог лица, већ га ожалости. Немој трпети оно што се говори, мислећи да га у срцу не прихваташ. Немој рећи нешто слично. Јер, ти ниси већи од првоствореног, кога је Бог својом руком створио, и коме није био од користи лош разговор. Бежи и немој желети да слушаш. И гледај да не пожелиш, можда, да чујеш шта је речено, иако одлазиш телесно. Уколико чујеш и најмању реч, демони је неће оставити (неупотребљеном), већ ће усмртити твоју душу. Бежећи, отиђи потпуно.”