Чудотворна икона Богородице „Курска-коренајя”..
Galiot
(putnik)
2013-06-10 09:49 AM
Јуче је Виндзору(Канада) боравила Чудотворна руска икона Пресвете Богородице - „Курска-коренајя”. Била је изложена у Руској Цркви „Свете Тојице” а пре тога је неколицина верника по милости Божијој имала прилику да се икони поклони,целива је и помоли јсе пред њом у дому једне верујуће српске породице(такође у Виндзору) где је боравила неколико сати. Заиста, несвакидашња и ретка прилика по предивном промислу Божијем.
У уторак ће Чудотворна икона Богородице „Курска-коренајя”. бити изложена у Торонту у руском храму Свете Тројице у улици Хенри.
Пресвета Богородице, моли се сину својему Исусу Христосу, Богу нашему за наш спас !
Иначе да напоменем да се ове године навршава 1025. година од крштења мајчице Русије у Христовој вери.
Па је и ово један од повода због којег је Икона опет кренула на „пут”. Иначе, ова Чудотворна руска икона Богородице „Курска-коренајя” је боравила и у Србији у два наврата.
Укратко о Чудотворној руској икони Пресвете Богородице:
______________________________________________________________________
„Курска-кор� �најя”
О КОРЕНО-КУРСКОЈ ИКОНИ МАЈКЕ БОЖИЈЕ - „ЗНАМЕНИЈЕ”
У 13. веку Курска је област, као и скоро сва тадашња Русија, била страшно опустошена у најезди Татара. Град Курск је био срушен до темеља те се претворио у дивљину, зараслу непроходну шуму пуну дивљих животиња. Житељи града Риљска, стотињак километара удаљеног од Курска и чудом сачуваног од татарског пустошења, ту су долазили у лов. И тако, 8. септембра (21. по новом календару) 1295. године, на дан Рођења Пресвете Богородице, невелика је ловачка дружина стигла из Риљска да лови поред реке Туско, око 30 километара од Курска. Један од ловаца, благочестив и благоверан човек, у потрази за ловином нашао је у шуми икону која је лицем лежала на корену дрвета. Тек што је подигао свету Икону, да би је погледао, из тог места где је лежала избије снажан млаз чисте воде и настаде извор. Икона се показала као Знамење Мајке Божје. Ловац који ју је нашао схватио је да то није обична икона. Позвао је своје другове и они су одмах сви заједно начинили капелицу за пронађену икону. Када су житељи Риљска сазнали о појави иконе Мајке Божије, почели су да јој долазе на поклоњење, а од ње су почела да се пројављују многобројна чуда.
Риљски кнез Василиј Семјак је наредио да се Икона пренесе у град, што је учињено веома свечано.
Цео град је изашао у сусрет чудотворној икони, која се у пратњи литије приближавала. Једино кнез није учествовао у свечаности и... ослепео је. После усрдног покајања и молитве пред св. Иконом, поново је прогледао.
Из захвалности је у Риљску подигао храм Рођења Пресвете Богородице, у који је постављена и Икона, чије се празновање од тог времена слави сваког 8. (21.) септембра, на дан кад је пронађена.
Али, Икона није дуго била у Риљску. Три пута је на чудесан начин нестајала из града, а налазили су је на истом месту где се најпре јавила ловцу. Тек тада су житељи Риљска схватили да Мајка Божија благоволи да Њена икона остане на оном месту где је нађена, па су саградили нову капелу и у њој је оставили засвагда.
Године 1385. Курску област су Татари опет опустошили. Хтели су да спале капелу и Икону, али дрвена капела није могла да изгори. Свештеник који је живео при капели, о. Богољеп, рекао је Татарима да је Икона узрок тог чуда. Тада су се они разгневили, пререзали Икону напола и побацали половине на разне стране, а капелу спалили. Свештеника су одвели у ропство, и он је на Криму чувао татарска стада. За неко време су га из ропства откупили посланици московског кнеза, те се он вратио на место где је била капела. Тражеци св. Икону дуго је постио и молио се. И нашао је обе половине, спојио их, и оне су срасле тако да није остало никаквог трага од оштећења, само се на месту реза појавило нешто као роса.
Грађани Риљска су сазнали за то и зажелели да Икону опет пренесу у свој град, што су и учинили. Али, она је поново отишла на своје место, и од тада је тамо остала готово двесто година чинећи многа чуда.
Град Курск је био обновљен 1597. године, за време цара Федора Ивановича, и тада је по његовом наређењу св. Икона допремљена у Москву. Благочестиви цар се много пред њом молио, и дао је да се начини оквир са ликом Господа Саваота на врху и, са стране, ликовима пророка који су пророковали о Богородици. Царица Ирина Федоровна је богатом ризом украсила св. Икону, која је потом враћена у своју капелу. Те исте године, царевом помоћи, на месту капеле саграђен је храм Рођења Пресвете Богородице и основан манастир, а над извором, на месту јављања иконе, подигнута је друга црква у име Живоносног Источника. Нови манастир је назван Коренска пустиња, као спомен на јављање Иконе на корену дрвета.
Године 1598., при најезди кримских Татара на југ Русије, Икона је због веће безбедности пренета у Курск, а у манастиру је остављена њена верна копија. Димитрије I Самозванац је 1603. пренео Икону из Курска у свој табор у Путивљу, а затим у Москву, где се у царским храмовима налазила до 1615., када је по заповести цара Михајла Федоровича враћена у Курск.
Најпре је била постављена у Курском саборном храму, а 1618. у цркви Знаменског манастира. Од тада је већим делом године Икона била у Курску, а у Коренску пустињу је преношена само привремено. Године 1806. било је одређено да се св. Икона мора налазити у манастиру Коренска пустиња од петка 9. седмице по Васкрсу до 12. септембра. У те дане Икона је преношена из града у пустињу и обратно свечаном литијом, која се протезала целим путем од Знаменског манастира у Курску до Коренске пустиње (30-ак километара). Такав се поредак одржавао до 1919. када је Икона пренесена у иностранство.
Године 1676. Икона је путовала на Дон, због благослова донских козачких пукова. Владари Иван и Петар Алексејевич су 1684. послали у Коренску пустињу копију Иконе са наредбом да та копија у походима предводи православну војску. Већ 1687. Икона је послана у „велики пук”, а 1689. су је добили пукови у Кримском рату. У рату са Наполеоном, 1812. године, копија Иконе је била послана кнезу Кутузову, војсковођи руске армије, на фронту.
Било је много копија св. иконе Корено-Курске које су се такође прославиле чудотворењем.
У ноћи са 7. на 8. март 1898. године злонамерни револуционари - безбожници су пакленом направом хтели да униште чудотворну Икону, али је Господ наш Исус Христос још више прославио Своју Пречисту Мајку. Јер, упркос снажној експлозији у цркви и разорењу свега око Иконе, она је остала неоштећена.
Galiot
(putnik)
2013-06-10 09:50 AM
Дана 12. априла 1918. године св. Икона је била украдена из Знаменског манастира, али је 2. маја нађена и опет враћена на своје место. И онда, 1919. године, у пратњи Теофана Курског и Обојанског те неколико монаха из Знаменског манастира, св. Икона је отишла у иностранство, у Србију. На молбу генерала Врангела, 1920. је поново посетила руску земљу, на Криму, и тамо остала до опште евакуације Руске армије генерала Врангела првих дана новембра исте те године. Опет је враћена у Србију, где је била до 1944. године. После се налазила у Минхену, код митрополита Анастасија. Садашње место боравка св. Иконе је Xорданвил (САД).
ЧУДО „ЗНАМЕНИЈА” - ЗНАК ВРЕМЕНА
Дана 8. марта (по јулијанском календару) 1898. године у Знаменском саборном храму у Курску одјекнула је силна експлозија, чији се одјек чује до данашњих дана. У веку супротстављених идеологија, превласти атеизма и борбе против религије тај је догађај постао симбол: за једне - храбрости „пламених револуционара”, који су поставили бомбу под Икону, за друге - знак Божје присутности у посрнулом свету. Уједно је та експлозија заувек остала обележје људског безумља, које је у протеклом 20. веку уродило нарочито наказним особинама.
* * *
... Узвици ужаснутости чули су се из уста првих очевидаца драме у Знаменској цркви. Прозори с решеткама и масивна жељезна врата били су разломљени, као да су их разбојници провалили. Позлаћени гвоздени кивот, у којем се у часу експлозије налазила чудотворна Богородичина икона Корено-Курска „Знаменије”, свећњак за 150 свећа - све се разлетело у комадима. Због густог дима се дуго није могло запалити светло. Десетине скупоцених кандила су невероватном снагом били одбацени петнаестак метара од Иконе. Под је био прекривен остацима поломљеног стакла и дасака, малтером... Паклена направа у облику дугуљасте металне кутије са сатним механизмом учинила је своје недело. Али, на радост православних верника, а на жалост атентатора на светињу, икона Мајке Божје „Знаменије” остала је неостећена. У том нечувеном злочинству само се стакло кивота разбило, а лик Свете Пречисте био је малко одбачен на леву страну.
У древно доба Татари су пресекли чудотворну икону напола, али тек што су половине састављене, на чудесан начин су срасле. До данас је приметан танки траг на месту где је прошла варварска сабља. Десницу свирепог варварина водила је иста мржња као и руку 17-годишњег курског младића док је бомбу заматао у платно и полагао покрај чудесима прослављене светиње, иконе Пресвете Богородице. Сељаци су у то време често доносили домаће ланено платно пред Икону, као принос Мајци Божјој. Зато се нико није зачудио „приносу” и, наравно, није проверавао шта је било умотано у платно. А ко би тада и могао претпоставити да ће се на Свету Русију поново обрушити прогони и зверства који су исчезли у тами векова.
Ново знамење, ново чудо Владарке руских срдаца узбудило је целу Русију. О њему су писале новине. Због напада на светињу Православна вера је оснажила, многи су поверовали у чудо, мада су понеки пошто-пото хтели да докажу како је Икона сачувана само зато што у тренутку експлозије, тобоже, није била у манастиру.
* * *
„У овој кући је живео и радио проналазач електромашине на погон ветром Анатолиј Георгијевиц Уфимцев, 1880-1936. године”. Скромна меморијална плоча на зиду куће у једној старој курској улици прећуткује да је рукама младог проналазача начињена и „паклена машина” која је ноћу експлодирала у главном храму Знаменског манастира. (Слава Богу да није по дану, када се код иконе сабирало на стотине верника).
Та бомба није била прва у колекцији младог проналазача, који је пребирући по старим папирима свога деде, чувеног курског астронома Федора Алексејевича Семјонова, пронашао тајну формулу за израду барута. Анатолиј је напустио реалну гимназију и почео да ради у фабрици. Тежак напор радника, сопствена бујна машта и неограничени младеначки максимализам утицали су на његову побуну против „поретка”, који је он решио да руши - „до темеља”...
Galiot
(putnik)
2013-06-10 09:58 AM
... Анатолиј је у Знаменски манастир дошао са још двојицом младића, такође бивших гимназиста, Лагутином и Кишкином. Идеолози су још пре револуције понудили верзију о добро организованој политичкој завери есера са циљем уништења чудотворне иконе, чији су конци водили у Финску и даље изван граница. Но, вероватно је да осим тројице голобрадих дечака о предстојећој експлозији није знао нико. Међународна завера у глувој провинцији, уз учешће недораслих младића, била би брзо откривена... Уфимцев је сам себе одао после две године, када је ухапшен због сасвим другог разлога, похваливши се својим „јунаштвом” затворенику у истој ћелији. У допунској истрази од њега су очекивали признање да је добио задатак од партије социјалиста-револуционара, али он „није издао другове”. Можда није ни било партијског задатка?
Није могуће да Уфимцев заједно са друговима није знао да се у њиховом нападу на манастир Икона сачувала потпуно неостећена. Знао је, али се није покајао, иначе се не би похвалио таквим богохулним делом.
Чудо је било познато свима, па такође и њему, малолетном преступнику. Ипак, он није прихватио Небеско знамење, није се окренуо Богу. Један од његових другова-зломишљеника се са сузама покајао пред Иконом, пола века касније у Франкфурту. А шта је било са главним конструктором ђаволског механизма? Према њему, који је тако безочно бацио изазов свештеним основама живота, Господ је био милостив. После истраге и суђења Уфимцев је отпремљен на петогодишње прогонство у Акмолинск, уз полицијски надзор „због хулиганства”. Пре прогонства му је било допуштено да се ожени. Венчање је обављено у затворској цркви. Био је то још један милостиви знак, који је поново остао без утицаја на несрећног богохулника. У прогонству су младенци купили кућу, основали домаћинство, али породица се ускоро распала. Вративши се у Курск, Уфимцев је и други пут ступио у црквени брак, опет безуспешно. Није имао своје деце, већ је усвојио сина, чији је живот трагично завршио. Од њега је Уфимцев имао две унуке, обе су изгубиле разум...
Изумитељева друга жена је искрено веровала у Бога. У њиховој кући, где су годинама живели, на зидовима су висиле иконе. Но да ли их је његово срце примећивало? Тешко. Он је као и раније живео заробљен маштањем о новим научним открићима и проналасцима. У вавилонском здању материјалистичког прогреса, равнодушног према свему што је свето, он је постао јединствена кула светиља. Толико је постао чувен да га је пролетерски писац Максим Горки с' усхићењем назвао „песником техничке науке”. Анатолиј Уфимцев је имао више од 40 проналазака. Земаљска слава га је опчинила и замрачила му сећање на грешни поступак. И политичку каријеру револуционара жртвовао је тај талентовани аматер на рачун своје прве, младеначке страсти...
* * *
Као комадић вавилонске куле наивних фантаста-атеиста 20. века уздиже се споменик мотору на ветар проналазача Уфимцева. Налик на незграпну гигантску птицу с машином у грудима, рђа он над старим градским делом Курска, над старом техничком школом, чији ученици за десетак минута хода могу пронаћи величанствену древност главног храма Знаменског манастира. Када сам ушао у кабинет директора школе, домаћин ми је рекао: „Овде, у овом кабинету, живео је и умирао Уфимцев”. У углу сам видео икону Пресвете Богородице. Ону исту коју је хтео да уништи несавесни стваралац.
Јевгениј Мурављев
_________________________________________________________________
