Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст”, духовни син Старца Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру” заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије?
Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу…

* * * * *

„Једном је авва Макарије ишао на Нитријску гору са учеником и рекао му да иде испред њега. Ученик, будући на одређеном растојању, сусрео се са идолским жрецом који је журио негде носећи дрва за потпалу. Ученик му се обратио: ”Где трчиш, слуго сатане?„ Жрец се наљутио и претукао га тако да је ученик остао да лежи једва дишући, а он је журно наставио свој пут. Прешавши мало он се сусрео са блаженим Макаријем који га је поздравио: ”Здраво, здраво, трудбениче!„

Жрец је, запрепастивши се, рекао: ”Шта си у мени нашао добро да би ме тако поздравио?„

Старац је одговорио: ”Поздравио сам те јер сам видео да се трудиш и да брижно журиш негде„.

”Од твог поздрава сам дошао у умиљење и схватио да си ти велики слуга Божији. Напротив, онај проклети монах који ме је срео, вређао ме је и зато сам га пребио.„

Након ових речи жрец је пао пред Макаријеве ноге, загрлио их и ускликнуо: ”Не остављам те док ме не учиниш монахом„. Кренули су заједно. Дошавши до места где је лежао пребијени монах, подигли су га и однели на рукама у храм јер није могао да хода… Жрец је примио хришћанство, а затим и монаштво. Његовим примером научени, многи идолопоклоници су се обратили хришћанству. Авва Макарије је рекао: ”Зла реч добре људе чини злима, а добра реч и зле људе чини добрима„.

* * *

”…Екуменизам је теорија које се држе многи црквени људи сагласно којој различите конфесије – протестанти, православни, римокатолици представљају гране једног дрвета. Дрво је Црква, а ми, гране, треба да учинимо све да бисмо се поново ујединили и не бисмо били подељени. У питању је јерес која негира Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову. Ако верујемо да смо чланови Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве и истовремено говоримо да се она поделила на многе цркве – шта значи то? Шта се догодило? Где је та Црква? Нестала је? Или се поделила и испунила јересима и људским учењима? Где је Црква коју су основали Христос и апостоли? Где је Црква ако су сви гране једног дрвета? Екуменизам је ван Цркве.

Са друге стране – зилотизам је супротна крајност која тврди да Црква треба да одсече сваког човека који има било какав дијалог или је у контакту са неким од инославних. Зилоти воле да се крију иза појединих изрека Светих Отаца и канона да би задовољили своје болесно стање.
Није прихватљива ни једна, нити друга крајност. Црква је дужна да иде средњим путем. Она проповеда реч Божију из дана у дан, на сваком месту. Црква се не боји дијалога ни са ким, Црква се не боји за своју веру. Ми можемо имати дијалог са свима и свакоме ко од нас жели да чује нешто о нашој вери ми са радошћу дајемо одговор о нашој нади. Не да бисмо одбацили, убили и осудили тог човека, већ да бисмо му говорили о ономе чиме живимо сваки дан. Показујемо му да живимо Божијим присуством, благодаћу Светог Духа, искуством Цркве. То је светлост која „свијетли у тами, и тама је не обузе” (Јн. 1:5). Дајте светлости да светли и људи чије су очи отворене ће је видети, схватити да је у питању истинска светлост и тама ће нестати сама од себе.

Знате за повест о ученику светог Макарија Великог и незнабожачком жрецу? Она нам показује човека који није савршен у Христу. Такав човек није задовољан, агресиван је, зао, јер осећа несигурност, осећа да је његова вера у опасности. Зашто је твоја вера у опасности? Шта, ти си адвокат Божији? Зар се Бог некога боји и потребна му је твоја заштита? Напад на другог показује да сам имаш проблем са вером, да још за себе ниси открио ту пуноћу, ту вест да је Христос истинити Бог и да апсолутно нема никакве могућности да у Њему постоји било шта лажно.

Како може бити лаж то што живи у теби, у целом твом бићу? И не само у мени – јер ја могу да обмањујем себе – међутим, о чему сведочи хиљадугодишње искуство Цркве? Видим како Свети Дух делује у Цркви, чини чуда и знамења која сведоче о Христовом присуству. Следи да нема места за сумњу и страх. Агресивни човек који вређа и осуђује другога има проблем. Такав је био и ученик авве Макарија. Он није био савршен и када је срео на путу незнабожачког жреца није му рекао благу реч као његов Старац, већ га је вређао.

Рећи ћете: па зар није рекао истину? Зар није био у питању слуга сатане?
Да, био је, шта је могао незнабожачки жрец да буде него слуга сатане? Међутим, не смеш на тај начин да говориш са другим човеком. Људи Божији су говорили другачије. Чак и у случајевима када су Светитељи били строги у својим речима о другима, они су говорили без страсти и са љубављу. Ако је неко изгубио свест или је пијан потребно је га ошамарити да би се освестио. И ви га ударате, тако? Али не из мржње, већ да би човек дошао себи. Или, на пример, ако си болестан и долази лекар, даје ти ињекцију, сече те, шије – он ти не чини то из злобе, већ да би те спасио. Исто је и на Исповести када долази човек чије је срце безосећајно као камен и зато му духовник даје ћушку без страсти, без икакве озлобљености и разбија тај камен да би човек могао да открије сопствено срце и избаци оно што је унутра. То је попут електро-шока који се врши да би се помогло другом човеку. Зато, када су Свети Оци користили строге речи – као и Сам Христос и свети Јован Крститељ – њих није покретала страст и не дух осуде ближњега, већ дух човекољубља и жеља да се човек спаси.