Пут паганинов до Божића
Објављено 7. јануар 2013. од стране admin
Од кад знам да јесам живио сам окренут од сунца.

Гледао сам испред себе сјенку и сјене смрти, окретао се упорно према понирућем призору, тамо гледао гдје наступа магла и мрак. Моје мисли крио сам од зрака које су тражиле да просвјетле ум ми мрачни. Нисам хтио и нисам дао, јер сам могао, а хоћу, могу и сада.

Кроз уши сам слушао звуке који су били мили и угодни, али није ми пријао звук хармоније него, страшни звуци који су долазили од Западне стране. На прсте сам се извијао да ослушнем шкрипу иза обзорја које је крило мјесеца тамну страну.

И што сам више јуришао према непознатој страхоти, све су ме више обасјавали иза леђа мојих, очи нечије. Бјежао сам, држао се за ништавило и хтио да постанем нико за инат Истоку. Доказивао сам собом да могу шта хоћу. Тргао сам све окове и нисам прихватао никаква правила, као и сада што могу.

Људи су постали бједни и јадни, и схватио сам да је љубав слабост наспрам моћне мржње. Мислећи да мрзим, чинио мрскости свима, намјерно да ме омрзну што више. Да ме се боје, клону и забораве.

Ја то могу јер сам ЈА и доказујем собом постојање слободе, коју ми зора не одузима. Иако сване и нестане таме у којој се осјећам као лав или тигар, ја и по дану настављам да пројављујем мрак. Не признајем ја Сунце које грије и освјетљава, јер не желим и узалуд ме оно грије јер се склањам у хладовину и помрчину.

Пећина је моја тајна и у њој правим планове мога даљег путовања, док трајем. Јер, знам ја да ћу проћи, умријећу, и док не умрем бунићу се против свега и свакога, јер сам ја ја и то је мој одабир. Нико ми то не може забранити и укинути, ни под каквим мукама. Моја слобода је вјечна, јер иако ме окују, ја сам слободан да мислим и кунем непријатеље моје. Ако ме ударе на муке, нећу им се покорити, знам то јер се никада нисам уплашио никога.

Па, када се уплашио свитања нисам ко је тај ко ће ме преплашити. Када је мрак моја јазбина и инспирација, зар господар мрака мисли да сам му слуга? Ничији слуга нисам, до самом себи! Постојим ја и себи сам све. Никоме захвалан нисам, јер немам зашта бити? Да су ме питали: хоћеш ли да се родиш? Онда бих рекао своје. Био бих незахвалан постављачу питања, јер он одлучује умјесто мене. Овако како јесте, ја одлучујем, хоћу ли живјети или мријети- живим јер хоћу, а и ако хоћу умријећу, одмах сада. И за пар дана црви ће јести ово тијело, које и не волим. Чак га мрзим! Што би га волио, кад ни оно није моје, јер да је ово тијело моје, ја бих га обликовао, имао бих другачије очи, лице, косу. Руке моје биле би дуже, прсти тање. Био бих бржи од коња, спретнији од мачке. Овако сам биједан, прикован за земљу!

Сањам тако често да летим, господарим облацима и кроз њих пловим гдје год хоћу. И пробудим се обливен сузама једа, јер не могу вјеровати да летити не могу! Онда се окрећем према западној страни, а ако Сунце на тој страни већ, гледам насупрот према дубоком плаветнилу које постаје тамноплаво, тмина. Већ јуришам у том смјеру, губећи дах од људи и догађаја који се губе и топе у ноћи.



И опет свањава, настају нове слике и пометња у мени, опет бјежање и рушење зидова који ме окружују.

Прођоше ми године многе у томе магновењу и онда се једног зимског јутра, опет заинат, јер сам тако пожелио и хоћу, окренух ка звјезди која на ме је сјала…

… Тишина коју никад чуо нисам. Мир којег до тада знао нисам. Љепота која порази ругобу моју. Здравље које оздрави губаву душу и сломљено моје срце. Поглед који имао нисам. Прогледах слијеп. Свјетлост освијетли стазицу непознату и уску. Кренух према и послушах оно што сам читав живот слушао а чуо нисам, најњежнији и најљепши глас:

Сине мој, о, колико те волим!

Колико те чекам. Сво вријеме твог живота знао сам те. Љубио те. Твоји гријеси моју су љубав још више везали за тебе. И ти ниси знао да зато и јеси одабрао пут пагански да би се сада сав предао Оцу своме. Слобода твоја учинила те одсутником из варљивог свијета. Пећина твоја довела те до пећине Мог подвига и унижења. Презревши себе пришао си ракрсници; пред тобом понор од вјечног мрака. Окренувши се Мени својом вољом, коначно си скинуо са себе окове јада.

Сада настави даље да живиш како си живио, само се окрећи ка мени и дозволи да коријен свих помисли и тебе обасја свјетлост моја незалазна.

Прођоше многа јутра и године од тада.

Сада сам гори него икад.

Коначно сам и истински схватио ништавност своју.

Обасјан Њиме ја видјех себе. Ужаснух се над собом или ониме што сам.

Ја сам Његов и Он ме воли.

Све ми се мисли истопише и сав се срозах.

Он постаде намјесто мене.

Покајање поста радовање.

И сада сијед, из пећине моје, смотрим рађање сунца и пратим га до заласка за брдо моје.

Чекам Га, да ме узме и обрише сузе моје непресушне.

Богомладенац, Христос Који се рађа.

о. Симон Ј. Туркић