Forums : Pravoslavlje

Comment
Како се замонашио Свети Сава
Matori50
2012-12-26 06:08 PM

Русија је пред крај XII века била једина словенска земља која је имала сопствену црквену организацију и развијен систем богослужења на црквенословенском језику



Наш Свети Сава, истиче Анатолиј Аркадјевич Турилов, замонашио се захваљујући руским монасима. Свети Сава Српски (Растко Немањић) решио је да постане монах под утицајем руског монаха Светогорца, који је дошао на двор његовог оца. Место његовог првобитног пострига је руски манастир Свети Пантелејмон, на Светој гори. Сам карактер веза – ширење у српској традицији руских дела и превода и спомена светих – потпуно је разумљив. Русија је пред крај XII века била једина словенска земља која је имала сопствену црквену организацију и развијен систем богослужења на црквенословенском језику. Корпус текстова (како оригиналних, тако и преводних), који су у том периоду прешли из старе руске књижевности у српску, није сувише велики, али је прилично разноврстан. То су житија првих руских светих, дела митрополита Илариона (средина XI века) и Кирила, епископа туровског (друга половина XII века), неколико анонимних поука из XII века у којима се осуђује социјална неправда и међусобни ратови.

У једном тренутку, српско-руске везе се прекидају. Питамо Турилова зашто се то догодило?

– Од шездесетих година XIII века – немамо никаквих података о контактима Срба и Руса, на Светој гори. Узрок прекида веза биле су у првом реду последице монголско-татарске најезде и владавина Орде у Русији. Тек после више од столећа, тешко да је то било пре седамдесетих година XIV века, те везе се обнављају и руски монаси се у осетном броју поново враћају на Свету гору. Најизразитија фигура у српско-руским везама, у XV веку, био је писац јеромонах Пахомије, по надимку Логотет или Србин, који је са Свете горе допутовао у Русију и у њој живео најмање четрдесет пет година (најкасније 1438. године – најраније 1484). О српском и светогорском периоду његовог живота ништа се не зна. А у Русији је његово стваралаштво означило читаву епоху. Написао је житија руских светих, више него сви његови руски савременици заједно. Сложен, чак китњаст књижевни стил – „плетенија словес” – својствен Пахомијевим делима, служио је као образац руским књижевницима бар још пола века – наглашава Турилов.

Нова етапа српско-руских веза почиње крајем XV века, када светогорски монаси српског порекла (најпре из Пантелејмоновог манастира, а затим и из Хиландара) почињу да долазе у Москву по новчану помоћ од великог кнеза и митрополита. Током XVI века њима се придружују монаси из других српских манастира (на пример, Милешеве, Папараће), у XVII веку долазе изасланства и од српских архијереја. На културном плану период до средине XVI века може се окарактерисати као редак период узајамне размене, при томе круг српских споменика који су тада постали познати у Московској Русији изгледа, вероватно, изразитије и импресивније, него репертоар источнословенских споменика доспелих на Свету гору и у Србију.

Док из Русије, у светогорске и српске манастире, одлазе, пре свега, преписи старих текстова (углавном преводних), којима се од краја прве четвртине XVI века придружују преводи Максима Грка, са Свете горе у Москву се доносе углавном пространа житија настала у периоду од XIII до XV века везана за српску историју (Теодосијево Житије Светог Саве, Житије Стефана Дечанског од Григорија Цамблака и његова Повест о преносу моштију Параскеве-Петке у Видин и Србију, Житије деспота Стефана Лазаревића).

Анатолиј Аркадјевич Турилов један је од водећих руских и светских археографа старих словенских ћириличних рукописа. Питамо га какво место и значај имају српски рукописи?

– Огроман. То не говорим да бих дао комплимент српском читаоцу. Тај значај током векова одређује скуп читавог низа чинилаца. Први се састоји у отворености српске рукописне традиције за дела и преводе настале у другим словенским земљама. У том погледу, она је блиска руској, док је бугарска далеко затворенија и усредсређенија на саму себе. Други чинилац је њен приметни конзервативизам (у позитивном смислу те речи): после смењивања црквених типика у XIV веку и појаве нових превода са грчког, у Србији (за разлику од Бугарске) није дошло до масовног искључивања из круга штива старијих дела, како оригиналних, тако и преводних. Тако се у српским рукописима из XVII века могу срести текстови из XI, који нису пронађени у старијим преписима. И, најзад, велики је број српских рукописа (посебно небогослужбених) из друге половине XIII и XIV века, времена када је, на пример, руска традиција осетно оскудна због неповољних услова монголско-татарског јарма. Зато су српски рукописи често незамењив извор за проучавање не само српске оригиналне књижевности, него и најстарије књижевне традиције Ћирила и Методија из IX и X века (посебно најстарије словенске химнографије), и бугарске књижевности од XI до XIV – наглашава Турилов.

У читавом низу случајева, каже наш саговорник, српски кодекси садрже и преписе руских дела и превода који су старији од источнословенских, премда за њима у текстолошком погледу могу заостајати.

Зоран Радисављевић
објављено: 26.12.2012.
Matori50
2012-12-26 06:12 PM
Наш Свети Сава, истиче Анатолиј Аркадјевич Турилов
--------------------------------------------------

Kad Rus kaže „Наш Свети Сава”, sve je jasno.
bedwyr
(iz ravnog Banata)
2012-12-27 04:47 PM
Ne znam koliko znate, ali je vrlo interesantno: u Bugarskoj mnogo vole i poštuju Svetog Savu. Sveti Sava je preminuo u Bugarskoj i na tom mestu je jedna crkva njemu posvećena, i Bugari je cene i poštuju skoro kao mi ovde Ostrog.

Naročito je interesantno s obzirom na to da Srbi i Bugari, iako bi trebalo da su pravoslavna braća, ne žive baš u ljubavi.

Još jedan kuriozitet: Kad je Sveti Sava umro, Bugari dugo nisu hteli da dozvole prenos moštiju Svetog Save iz Bugarske. Ne iz mržnje, već zbog toga što su u Srbiji trajali sukobi Nemanjića oko nasledstva, a neki od njih su i održavali dogovore sa papom oko prelaska na katoličanstvo. Bugari su u tadašnjoj srpskoj vlasti videli nedovoljno dobre pravoslavce, a činjenicu da je Sveti Sava umro baš u Bugarskoj, kao Božji znak da je Srbija ispala iz milosti.

Tek kasnije, nakon stabilizacije vlasti u Srbiji, organizovan je prenos moštiju, uz velelepne počasti. Sav narod u Bugarskoj se iskupio da isprati mošti svetitelja, a na mestu gde je umro Sveti Sava, u narodu poznato kao „grob Svetog Save”, podignuta je crkva.

Veoma lep primer pravoslavne ljubavi i poštovanja svetitelja, bez obzira na naciju.

(Grci, na primer, nisu voleli Sv. Savu i njegovo pominjanje. Oni su dosta dugo Slovene posmatrali kao polu-varvare i nisu mogli da poveruju da je moguće da jedan Sloven postane svetitelj.)
Josif
(direktor)
2012-12-27 04:55 PM
Kad Rus kaže „Наш Свети Сава”, sve je jasno.
...
Pojasni nama glupima, šta je tu jasno!?
bedwyr
(iz ravnog Banata)
2012-12-27 05:30 PM
Evo, našao sam baš primer.

Bugarski car Ivan Asen, pisao je srpskom kralju Vladislavu Nemanjiću:

„Da se telo svetitelja kod nas ne čuva sa najvećim poštovanjem, imao bi puno pravo da ga tražiš. Ali, Božjim proviđenjem, svetitelj je počinuo u našoj zemlji, a njegovo sveto telo je u Božjem hramu i čuva se sa najvećim poštovanjem. Zašto, onda, brineš o tome i zašto to tražiš?”

Sveti Sava je bio rođak bugarskog cara, jer su se srpska i bugarska vladarska porodica orodile međusobnim ženidbama.

Kralj Vladislav je na to otpisivao:

„Oče moj! (Bugarski car je bio tast našem kralju.) Ako sam u milosti tvojoj, ne zatvaraj srce svoje za mene! Podaj mi sveto telo mog strica i gospodara!”

Bugarski car nije znao šta da radi. Sazvao je sabor Bugarske crkve i razgovarao sa patrijarhom i vladikama. Oni su strahovali da će se hram srušiti ako iz njega odnesu mošti svetitelja i strahovali su od narodne patnje, jer je Svetog Savu, koji je dva puta prolazio kroz Bugarsku za Svetu Zemlju i koji je bio rođak bugarske carske porodice, narod mnogo voleo i poštovao.

Bugarski car je pisao srpskom kralju:

„Sine moj! Kad je svetitelj počinuo na našoj zemlji, a i mi smo sledbenici Hrista, ko sam ja da se suprotstavljam volji Božijoj? I kako da se osmelim da diram u grob svetitelja, kad ni on nije nijednom rekao da mu se telo prenese u Srbiju? Sine moj, traži mi drugo šta god hoćeš, ali me ne teraj da činim nešto što ne mogu učiniti, da se suprotstavljam Bogu, patrijarhu, vladikama i svem narodu.”

Kralj Vladislav je potom rešio da lično ode u Trnovo, u bugarsku prestonicu, u posetu svom tastu, caru Ivanu Asenu.

Sa sobom je poveo veličanstvenu svitu, sa monasima, vladikama i sveštenicima. Sa sobom je poneo mnogo darova kojim je darovao Crkvu 40 mučenika i kojim je darovao bugarski narod. Kad je došao u Crkvu, pao je pred mošti Svetog Save i u suzama povikao:

„Moj dragi oče (tj. striče)! Znam da te je moj greh naterao da odeš iz Srbije i da je zato Bog učinio da počineš u tuđoj zemlji! Oprosti mi zbog ljubavi prema bratu tvome, a ocu mome (tj. Stefanu Prvovenčanom)! Ne zaboravi narod svoj i ne donesi mi sram i bedu! Umilostivi srce cara bugarskog, mog milog oca (tj. tasta), da me blagoslovi da prenesem tvoje sveto telo, jer će me narod moj prezreti ako se vratim bez tebe!”

Na ovo je bugarski car takođe zaplakao, a narednog dana objavio je da je usnio čudesan san: u snu mu se pojavio Sveti Sava i zapovedio mu je, u ime Božje, da dopusti prenos njegovih moštiju u Srbiju.

Nikad niko nije saznao da li je bugarski car zaista sanjao ovaj san, ili je samo to ispričao kako bi uspeo da ubedi pravoslavni narod i Bugarsku crkvu da i oni dopuste prenos, ali objava je imala efekta. Bugarski patrijarh je rekao da bi bio greh suprotstavljati se volji Božjoj i blagoslovio je prenos moštiju.

A narod je plakao.

Kada su otkrili telo Svetog Save, celom crkvom se raširio prijatan miris i mnogo naroda se iscelilo, jer su svi pohrlili u hram, znajući da svetitelj ipak napušta njihovu zemlju.

Bugarski car je naredio najdragoceniji kovčeg za svetitelja i naredio je da se prenese neotkriven, a pokrio ga je svojim carskim purpurnim ogrtačem koji je skinuo sa sebe.

Bugarski car ga je otpratio, a na rastanku je srpskom kralju rekao: „Smatrao sam svojom velikom odgovornošću i znakom Božjim što je svetitelj umro u Trnovu, a pre toga govorio kako predoseća da će ostati u Bugarskoj. Zato sam i njegov sveti grob bogato ukrasio i na počasno mesto metnuo, kao što si i video. Veoma me je ražalostilo kada si tražio da ti predam ovaj sveti dar. Ali, kada je tvoje kraljevsko veličanstvo došlo u našu zemlju i mene celivalo kao svog oca, ja ne smem pustiti da odeš ožalošćen. Neka se sada i moje i tvoje srce raduje, jer ispunjavamo Božju volju, a iz velike ljubavi prema svetitelju, koju prema njemu osećamo nakon njegove smrti, jednako kao i kada je bio živ.”

Kada je to čuo, kralj Vladislav i cela njegova svita, poklonili su se bugarskom caru i otišli za Srbiju.

Dok su pronosili mošti svetitelja, odasvud se sakupljao bugarski narod, da se poslednji put pokloni pred njegovim moštima i da ga celiva. A Crkvu 40 Mučenika u Trnovu, nastavili su da posećuju, jer je na njoj i dalje ostalo jedno sveto mesto, na kome i danas piše: „Grob Svetog Save”.

Prelaskom u Srbiju, sa svih strana se sakupljao srpski narod i sa velikom srećom i radošću je dočekan mladi kralj, a mošti svetitelja prenesene u Mileševu.

Odneo ih je na Vračar vekovima kasnije i spalio Sinan-Paša, kao odmazdu na ustanak Banatskih Srba kojim je pretila da bude oslobođena i cela Srbija. Nakon spaljivanja moštiju, turska vojska je prešla Dunav i ustanak je ugušen u krvi.

Comment Remember this topic!
Looking for Mantra Bracelets?
.