Срби римокатолици
HEIIIO
(servus servorum Dei)
2012-12-14 03:36 AM
26 (груден, студен) новембар 2012
Како су нестали Срби римокатолици…
Та ми знамо да нијесмо Хрвати него Срби, ама не смијемо од Рима звати се Србима.
Постоје теме у српској историографији о којима се на неки начин ћути, а свако ко иоле познаје историју као науку, зна да ћутање значи заборав, а заборав опет смрт у повесном смислу. Тако се рецимо годинама ћутало о Дракулићу, Пребиловцима, Старој и Новој Градишки, па и Мачви 1914. и небројеним другим личностима и догађајима. Разлог за ћутање је био чисто политичке природе, јер би „соломонско” решење на коме је почивао Титов поредак био, у најмању руку, доведен у питање.
Да је један део Срба још од средњег века био римокатоличке вероисповести, није никада негирано од стране научне јавности. Међутим када се међу јужнословенским римокатоличким становништвом Аустро-Угарске монархије појавио не мали број људи, од интелектуалаца преко свештеника до занатлија, који су себе сматрали Србима, своје Српство отворено истицали и услед свих недаћа које су их пратиле, много тога је добило другачији ток. Идеја југословенства је озбиљно доведена у питање, с обзиром на хрватске историографске и демографске тезе које су са њом биле прихваћене. Бити Србин па још римокатолик одговарало је само у прво време Ватикану, који је изабрао други начин за спровођење својих интереса на Балкану. Но, оно што нас као људе двадесет првог века може да научи овај необични покрет, није за потцењивање, јер су многе проблеме Срба први на својој кожи осетили управо људи као што су Медо Пуцић, Људевит Вуличевић, Антун Фабрис, Марко Цар, Иво Ћипико, дон Јаков Групковић, и многи, многи други.
Покрет Срба римокатолика први пут се организовано појавио у области Далмације. За почетак покрета може се условно узети оснивање часописа Дубровник 1849. године од стране грофа Меда Пуцића и Матије Бана, обојице чланова Српске краљевске академије. Можда би неко помислио да је све то била само политика српске кнежевине, па да су Пуцић, Бан и многи други били просто речено, „агенти Србије”, што су често износили припадници Хрватске странке права. Међутим, како је већина Срба римокатолика била високо образована и за данашње појмове (Перо Будмани, један од најактивнијих Срба римокатолика, знао је чак деветнаест језика!), и како српска политика од унутрашњих трвења никако није ни могла да покрене сличну иницијативу, тешко да су изјаве ,,праваша„ прихватљиве.
Римокатоличких Срба је било и у Славонији, Босни, Херцеговини, Боки, Банату, Бачкој, Срему и Барањи, али Далмација, а најпре Дубровник и Цавтат су први организовано почели да, под утицајем слободарства суседних српских држава Србије и Црне Горе и саме оживе нека своје заборављена наслеђа (још 1364 писар дубровачки потписао се као ,,диак србски”). Од тог тренутка почињу лицитације са бројем Срба, што нас прати све до данашњег дана. Тако је рецимо Франо Супило уредник ,,Црвене Хрватске„, првог прохрватског гласила у Дубровнику и околини, основаног тек 1893, тврдио да у Приморју има једва 100 Срба католика. Др Лујо Бакотић један од представника Срба римокатолика у свом делу ,,Срби у Далмацији” број својих сународника римокатолика процењује на 20-25 хиљада, док ће још један српски првак Стијепо Стражичић у листу ,,Радник„ 1887. навести да у ,,Далмацији на сваких 100 Срба 78 су католичке вјере”.
Josif
(direktor)
2012-12-14 09:26 AM
Ovo je zaista interesantna tema o kojoj se malo govorilo u proslosti, ali igleda da je vreme sazrelo da se napokon zaislimo i nad ovim. U nasem obrazovanju se često zaobilazila cinjenica da je Vukan Nemanjic, rođeni brat Svetog Save bio rimokatolik i da je za Srbe u danasnjoj Boki bio isto sto i Sava za pravoslavce. Uostalom, to je bilo vreme kada je ta razlika bila minimalna i cisto politicka.
Odbijanjem da pripadamo uticajnoj sferi Vatikana nas je dovela da svakoga ko prihvati RKT-izam odbacimo iz svojih krugova, a naročito one koji prihvate islam. Tito je to iskoristio i od takvih stvorio najvece neprijatelje pravoslavnih Srba, znajuci da, kad dodje vreme da se mi zamislimo nad ovom cinjenicom i pokusamo da ih vratimo u zajednicu, svako može da kaže: „Pa vi ste ih sami odbacili, nisu oni krivi nego vi!”
Cinjenica da je u našim nacionalno-kulturnim institucijama bilo mnogo „Srba islamske vere” (pa čak i „Srba mojsijeve vere”!), iscilela je iz secanja onog momenta kada su oni nazvani drugim imenom. Ostalo smo odradili sami kroz „zabavu” našim unutrasnjim problemima (tipa raskola u Crkvi).
E sad, da li je Kusta dobar početak nečega sto bi moglo da popravi stvari i odskrine vrata ove price, ili neko drugi (nekada: Andric, Selimovic...), ostaje da se vidi.
Hvala Neso na ovoj temi!
chavez
(Србија)
2012-12-16 09:46 AM
Важи и обрнуто, чим су променили веру променили су и националну припадност. А када су променили веру онда су последице биле катастрофалне, мржња, клање итд. Најгори злочинци су били баш покатоличени Срби.
Као и обично Срби су криви за све и не ваљају ништа, зато је и овај превртљиви Јосиф прешао у протестанте пошто је то решење на пропаганду када добијамо 1000 година затвора у Хагу а остали 10 година. :))
Из новије историје се сећамо да су Срби једино искрено били за СФРЈ без обзира што су у њој све изгубили зато што Срби као народ имају онтолочку љубав јер су православни. Једино што су добили су две покрајине, а усташе прошли глатко без суђења за НДХ злочине.
Сада се прави и усташка творевина, православна хрватска Црква.
Josif
(direktor)
2012-12-16 03:50 PM
Koliko vidim, ti si izgleda zaljubljen u mene - ne možeš napisati ni dve recenice, a da nešto ne smislis na moj racun!
Dakle, imam posla sa nastranim tipovima... dobro, ocito je to u skladu sa moderatorovim vidjenjem ovog foruma.
A o izjavi da ste jedino bili sreTni u titovoj državi, nema potrebe za komentarom, preoznavanje je sasvim na mestu.
