Брате Чавез, нико од нас није равнодушан према озакоњеном безакоњу и размахивању сатанског цинизма.
Ја сам се јуче када сам чуо за овај догађај, који је отворена сатанштина, сјети ријечи Господа нашега Који каже: Не бојте се када вас успрогоне и метну на вас свакојаке рђаве ријечи имена мога ради; Радујте се и веселите се јер велика је плата ваша на небесима.

Дакле; над нама се врши овосвјетска неправда. Ми смо жртве. Злочинце над нама свијет и њихов род проглашавају „херојима” и њихови фратри се моле за њих (али не само за њих него и за велике усташке кољаче нпр. Франца Јуретића, званог „црна легија” Макса Лубардића, Љубу Милоша, усташу Јовановића из Сиња- који је био највећи кољач Срба у Сињу у Другом Свј. рату-а презивао се „Јовановић”!!!, као што врше мисе (црне) и за фра Мајсторовића који је благословио клање дјеце и недужних сељана Срба у Дракулићу код Бањалуке и био управник Јасеновца, и на врху те љествице римокатоличке јереси „блажени Алојзије Степинац” који је био „духовник” црни ендехазије и фашизма у Хрвата, који је на жалост, и овом мрака пресудом још више порастао. Њихови великодостојници су сви „одушевљени” и еуфорија је код њих... немају се зашта кајати, него се поносе дјелима „отаца њиховив”...почевши од Павелића до ових најновијих јадника...

Бог нека ми опрости, што ово написах, али је истина.
Сад се сјетим молитва Св. Николаја Који пише:
Пролазе поред нас и ругају нам се, а ми се кајемо за себе и своје гријеге у познању Тебе Владико и молимо Те: отвори нам двери покајања Жизнодавче, слава Теби!
Дакле; дешава се контрадикторност:
Они славе и величају злочин еуфорично у великој вици, а ми у тишини палимо свијеће за наше убијене ид њих и молимо Христа да нас спасе и придржи онима у наручју Авраамовом.
Лаж галами, истина ћути. Пилат осионо пита, а Господ величанствено ћути.
Не бој се мало стадо, ја сам с вама до свршетка вијека, говори наш спас, и: Не бојте се оних који убијају тијела, него се бојте онога који има власт душу свргнути у таму најкрајњу.

И још једна контрадикторност и противљење логици људској:
Они који су извршили и чине и даље величање зла над нама мрзе нас ћртве њихове, а ми који смо жртве њихове немамо мржње, него жаљење над нашим мучитељима. Јер знамо да је мржња мрак и води у вјечни мрак, жаљење злочинаца љубав Христова савршена која их позива на покајање.

Ima smisla ono sto kaže Tempa, ja bih samo da dodam nešto na pojednostavljenom jeziku.

Ja sam chavez mislila da je osnova naše vere ljubav i prastanje? Kako možeš da ides okolo sa mrznjom u srcu?

Ne kažem da treba da odobravas šta su radili ova dvojica koji su otpusteni iz Haga, ali ne treba da pustis mrznju u tvoje srce. Uvek se ponovo i ispočetka zacudim sto ljudi koji se deklarisu da su vernici i sledbenici pravoslavlja tako lako mrze druge ljude.

Наш став је љубав а не мржња!!!!
Хало, пробудите се, овде се не ради о мржњи већ о правди.
Душе невиних вапе за одговором а ми им нудимо љубав према онима који су их убили.
Можда мој став и није по вашем хришћанском и православно знању, али доста ми је већ тог, побише нас нека им Бог опрости.
Е ја не могу да им опростим, ни за Јасеновац, ни за бљесак, ни за олују ни за све остало.
Ако због овог треба да одем у пакао нека тако и буде, али им нећу опростити.
Није проблем што су их ослободили у Хагу, од тог циркуса се није више могло ни очекивати, оно што ме боле да су ови наши, назови модерни, напредни, демократи, не само послали у Хаг и оне које нису тражили, него смо и само осудили на дугогодишњу робију и оне који су били само чистачи, не да смо ми прогласили злчинцима оне у Хагу пре него што су и осужени, боле ме да и даље слепо гледамо у те светске полтроне као иконе, идоле, или шта већ.
Хрвати своје који су побили Србе славе, муслимани своје који су побили Србе, славе.
А ми ми оне који су покушали да одбране српску нејач, шаљемо у Хаг, осуђујемо их сами, јер Боже мој они су злочинци који су укаљали углед Србије.
Сад кад смо добили по носу, опет ништа, па не смемо да умањимо наш пут ка ЕУ ...
Укратко постали смо гмизавци од народа и заслужујемо све што нам се дешава.
И сад шта, не осуђујмо друге него се молимо за њихове душе.

Епископ бачки др Иринеј: Хашка правда – шта је то?

19. Новембар 2012 - 12:12
Поводом срамне одлуке Хашког казненог трибунала о ослобађању хрватских генерала одговорних за злочине извршене у једнако срамној акцији званој „Олуја”

Не само у Србији, Републици Српској и свим областима у којима живи српски народ него и широм света страховитим праском је одјекнула вест о срамној одлуци хашких судија да хрватске генерале Готовину и Маркача прогласе невинима и ослободе их сваке одговорности за „Олују”, за изгон већине крајишких Срба са њихових вековних огњишта, за убиство хиљада невиних ненаоружаних цивила, за гранатирање српских насеља и избегличких колона и за све злочине учињене са хрватске стране током трагичног међуетничког сукоба на тлу разбијене Југославије. Ослобађањем Готовине и Маркача, Хрватска је потпуно амнестирана за све: добила је општу евроатлантску индулгенцију, опроштајницу грехова. Закључак је само један: Срби су сами криви за све што им се десило – сами су себе убијали; сами су спалили десетине хиљада својих домова; сами су, на тракторима и приколицама, добровољно, све уз песму, напустили своја прадедовска станишта и отиснули се у неизвесност; сами су изабрали да годинама живе од милостиње, у беди и оскудици, у колективним избегличким центрима и код мало мање бедних и оскудних сродника и пријатеља, пружајући притом ирационални отпор наступајућој демокрацији, хрватској и евроатлантској...

Овакав исход кафкијанског хашког процеса не сведочи толико о делотворности и чудотворности мисâ и молепствијâ „диљем Хрватске” (у то могу да верују поједини простодушни жупници и њихови верници, али не и хрватски бискупи, очигледно унапред добро обавештени) колико сведочи о делотворности неких других „чимбеника”, скривених од очију јавности. Ипак, није немогуће, можда чак ни сувише тешко, погодити какве то тајанствене силе могу да произведу чудо без преседана у историји судства и цивилизације: првостепена одлука осуђује оптужене укупно на преко четрдесет година робије, а другостепена, при друкчијем саставу суда, проглашава их невинима. Коментару премијера Србије о овом јединственом феномену нема шта да се дода осим, можда, једне напомене: и поред ослобађајућега „праворијека”, хашка „правда” остаје заувек под сенком чињенице да су хрватски „хероји домовинског рата” ослобођени гласовима тројице од укупно десет судија који су учествовали у оба суђења.

После пуштања на слободу Насера Орића, а поготову сада, после оправдања „Олује” и њених извршилаца, треба са извесношћу очекивати и ослобођење још једног узорног демократе и борца за људска права – Рамуша Харадинаја. Сваком ко у себи још није затро хришћанску свест и људски понос намеће се мисао да хашке пресуде нису само индулгенције хрватским „бранитељима” него, још више, опроштајнице грехова њиховим помагачима у припремању „Олује” и саучесницима у њеном извршавању. Тачно се зна ко су били ти помагачи и саучесници. Наравно, никакве амнестије и индулгенције нису предвиђене ни за кога од целокупног негдашњег српског војног и политичког руководства, осуђеног на нешто мање од хиљаду година робије укупно, па ни за генерала којем није доказана ниједна кривица, али је осуђен зато што је по свом положају „морао знати” (!) за постојање „удруженог злочиначког подухвата”, као ни за човека коме се суди, и Бог зна до када ће му се судити, за класични вербални деликт, притом блажи од ратних поклича појединих светских моћника. Код Орвела – све животиње на фарми су једнаке, а неке су мало више једнаке. У Хагу – сви оптужени су једнаки, а неки су мало више једнаки.

Хашки суд тешко да после свог најновијег подвига може да задржи часни назив суда, а ни атрибут међународног суда, будући да његову непристрасност не оспоравају само мала и слаба Србија, или Република Српска, или Српска Православна Црква, него и неке од највећих и најутицајнијих земаља света, као и истакнути интелектуалци и угледне личности у земљама Европске уније и НАТО-пакта, укључујући и САД.

Упркос огорчењу и моралној индигнацији, нећу се придружити онима који би хашки трибунал најрадије именовали институцијом за гоњење и кажњавање Срба, у међувремену сатанизованих и проглашених кривцима за све и свашта (тако недавно и светски позната хуманисткиња, Медлин Олбрајт, културно довикује неким људима у родној Чешкој: „Ви сте одвратни Срби!”). Радије предлажем „политички коректну” одредницу хашки казнени трибунал. Јер, његови оснивачи и финансијери и тврде да он кажњава доказане злочине, а пушта на слободу невине и узорне грађане, као, на прилику, ових дана два хрватска генерала, а притом Србима нико не брани да – гласно или, још боље, у себи – придев казнени тумаче као ограничен на њих или намењен њима. Коме је, уосталом, у врлом новом свету и поретку стало до мишљењâ и осећањâ минорних или, по другим изворима, одвратних Срба?

Претходна политичка елита Србије остала је запамћена као носилац безалтернативног евроентузијазма, па и правог правцатог евроидоло-поклонства. Данашња је еволуирала до евроопредељености без ознаке безалтернативности. Немам намеру да је позивам на антиевропску позицију због срамне хашке пресуде, али се надам да ће та пресуда знатно допринети њеном отрежњењу од неких заноса, односно да ће код ње преовладати морално оправданији, духовно здравији и историјски реалистичнији дух – дух евротрезвености и европредострожности. Без њега ће она тешко положити испит пред народом, историјом и будућношћу Србије.

У свему овоме јавља се и знак наде, а уједно утеха свима нама: хашка „правда” није ни једина ни коначна правда на свету. Поред ње постоји и историјска правда на суду моралне свести и савести човечанства, а изнад ње постоји и после ње постојаће, довека, вечна правда Божја, израз Суда Божјег. Суд Божји једини је непристрасан и свеобухватан: не испитује само зло и добро на тлу бивше Југославије него свугде и код свих.

Као православни хришћани, позвани смо да живимо по правди и у љубави, имајући мир са свима колико до нас стоји, и да у молитви иштемо од Господа добар одговор на суду Христовом.

Извор: Информативна служба Епархије бачке

Заборавих.
Ово што постави владика бачки, не разумем, не верујем ни да он разуме, у суштини гомила празних речи које не кажу ништа.
Ако немате ништа против нека ми неко објасни шта је са овим у ствари рекао?

Стево, понављам вам да је ваш проблем који има доста Срба, а то је НЕЦРКВЕНОСТ- тј. ви не практикујете православни живот у смислу живљења у Христу Господу. Пост, молитва, исповјест и Свето Причешће нас уводе у откривање и сагледавање друге стране или проматрање кеор вјечно Царство, које надолази, збивања на земљи-онога што се сада збива. То Оци црквеи називају још и СОЗЕРЦАВАЊЕ. Можда вам ово дјелује као нека бајка или маштарија, али ово је истина, а онима који је не познају знак је да нису у Цркви, него проматрају и сусе спрам свог ума, који је самим тим што није у борби против свог егоизма-гордости, острашћен и није у Христу. То није суђење никоме, него факат.
Што се тиче пресуде и реаговања владике Иринеја. Може нам неко бити симпатичан или не, али владика Иринеј је јасно и гласно изрекао став, који је реакција на сатанштину и Европе и римокатолика.
И писање и Љубави и Христу није „цвиљење” и гмизање него јунаштво над јунаштвима. премдури Соломон пише да нема већег јунака од онога ко савлдада самог себе. Свој гњев, своје нагоне, своје себељубље- а то није могуће без помоћи Светога Духа, без живота у Цркви.
Селе, Господ наш нека буде са тобом, нека буде и са Стевом, и подари нам покајање.

Sve redje zalazim na ovu stranicu i svaki put se iznova zacudim - koliko ovde covek može da vidi gluposti...
Jedna od najvecih, kojoj nikako ne mogu da prestanem da se cudim, je novokomponovani stav ustolicenih u udobne fotelje neke Floride, Sidneja, Pariza... a koji su za pravoslavlje čuli pre koju godinu - ako se branimo, to je mrznja, a ako nas pobiju, to je volja Bozija. Bas me zanima šta bi vam na to rekao Car Lazar ili Sveti Dimitrije, Sveti Georgije...
Svoj stav sam izneo početkom 90tih, kad je pocelo jugoslovensko ludilo i tada mi je vecina „srba” okrenula ledja, a i do danas me nazivaju izdajnikom. Međutim, i dalje tvrdim isto i vidim da će na kraju ostati saka Srba, pa da onda kaže - e to je trebalo uraditi na vreme...
Dakle, istorijska, pravoslavna, kosmicka greška Srba s početka 90tih sastoji se u tome sto niko nije povukao crtu između pravoslavnih Srba antikomunisticki nastrojenih do 90tih i onih koji od tada sebe pocese nazivati „srbima”, a do tada su bili na vodecim funkcijama KPJ. Tih godina, samo su promenili simbole i zaseli na iste polozaje - na celo srpskog naroda.
Dok god se ta crta ne povuce, dok god se ne razgranici zito od kukolja, dok god se ne odsece suva grana i izbaci guja iz nedara - NEMA SPASA SRPSKOM NARODU. Zbog takvih su nas klali, zbog takvih nas nazivaju „okupatorima”, jer oni to i JESU!
I dok god dojucerasnji anticrkveni, antisrpski, antiljudski nemoralni transvestiti vode srpski narod, sede u prvim redovima tog naroda, njegove Crkve, njegove kulture itd, dotle ćemo biti topovsko meso i svet će na nama istresati svoje gace.
Oprostite Vladiko, lep vam je traktat, ali nama trebaju vasa dela...

Gle Steve sto izvrce! Kad si ti čuo i procitao da neko kaže „Po Bozijem odobrenju”. Valjda „Po Bozijem dopustenju”. To je razlicito. Ti nikako da izbacis taj partijski recnik...

Владика Иринеј бачки је све јасно и врло прецизно рекао!

На многаја љета владико!

П.С. А то што Стева не разуме, из првог читања, па то није никакво чудо... прочитај више пута, речник српског језика у руке, помучи се мало, па ће ти све бити јасније... (предуго си ван Отаџбине Стево, ослабио ти матерњи језик, године притисле, пензионерски дани додијали... 'оће то...)

Treba procitati čitav pasus pa onda izvalciti zakljucke:
(ako je to još moguće, ipak, starost je starost)
Упркос огорчењу и моралној индигнацији, нећу се придружити онима који би хашки трибунал најрадије именовали институцијом за гоњење и кажњавање Срба, у међувремену сатанизованих и проглашених кривцима за све и свашта (тако недавно и светски позната хуманисткиња, Медлин Олбрајт, културно довикује неким људима у родној Чешкој: „Ви сте одвратни Срби!”). Радије предлажем „политички коректну” одредницу хашки казнени трибунал. Јер, његови оснивачи и финансијери и тврде да он кажњава доказане злочине, а пушта на слободу невине и узорне грађане, као, на прилику, ових дана два хрватска генерала, а притом Србима нико не брани да – гласно или, још боље, у себи – придев казнени тумаче као ограничен на њих или намењен њима. Коме је, уосталом, у врлом новом свету и поретку стало до мишљењâ и осећањâ минорних или, по другим изворима, одвратних Срба?

Евега и други од тројице, сад још само да се појави и онај трећи па да буду комплетни.
Значи он не сматра Хашки трибунал анти српским циркусом већ:

Јер, његови оснивачи и финансијери и тврде да он кажњава доказане злочине, а пушта на слободу невине и узорне грађане, као, на прилику, ових дана два хрватска генерала, а притом Србима нико не брани да – гласно или, још боље, у себи – придев казнени тумаче као ограничен на њих или намењен њима.

Праведан суд који ослобађа невине.
Ето изволите па мени неупућеном објасните шта јеу ствари тај Хашки трибунал?
Анти српски циркус, или праведан суд који кажњава балканске злочинце?
По цењеном владици испада да није циркус.

Da nije ovakvih kao Stevo, ne bi nas bilo nikako.

Ako bismo svi bili kao sv. Serafim Sarovski, koji je ovde vise puta pomenut, mislim da bismo kao narod nestali za par dana. Uz duzno divljenje i postovanje njegovom svetiteljstvu, podvigu i blagocescu, njega ste u ovu pricu ugiurali kao Pilata u Vjeruju.
Takođe, imam osjecaj da se ovde namerno zaobilaze primeri svetitelja kao sto su: Lazar Kosovski, Vladimir Ruski, Aleksandar Nevski, Petar Cetinjski... A zahvaljujici ovima pravoslavni još imaju i svoje nacije, imaju decu, skole, institucije, crkve, bolnice itd. Pustinjaci i otselnici s ovom pricom imaju veze koliko i Marko Kraljevic sa Serbiancafe-om. A naročito je divno slusati kako se iz udobnih foteljica i gradske guzve hvalospevi o pustinjacima i monaskom podvigu. Dragi moji, imali ste 4 godine rata u Bosni da se podvizavate i dokazete. Svaka ex-katedra pricica je u ovom slučaju i pod ovom temom bacanje prasine u oci.
Opet kažem: Vladiko, malko si odocnio...

Проповјед мог свештеника о дјевојчици Мирјани:

Похвала Светој Великомученици Мирјани

Тринаест година требало је да прође па да мајка Мирјане Драгичевић, Рада Драгичевић, отвори своје напаћено срце и исповједи мајчинску душу. 1992. Године, када је зло покренуто и невине узимао Господ, тој милој дјевојчици која је имала девет година, рано ујутро прекинут је сан. Чула је страшне звуке, које дотад није. Одјеке које производи рат. Мајка њена пробудила се такође, чувшу пуцње у њиховом селу, и одмах нагоном Мајке гоњена кренула да заштити своје највеће благо. Одмах су им у кућу провалили људи - нељуди који су се уподобили сатани – зломе, њу су онеспособили и привели да гледа шта ће да ураде безакони умови и мрачне душе. Мирјана, дјевојчица од девет година, дозивала је маму у помоћ, а мајка свезана била беспомоћна. Мирјану још живу, анђели Божији преузеше да бол не осјећа, а мајка ужаснуто посматраше мучење своје љубимице. Када нечастиви извршише сатане наредбу, и погубише Мирјану од девет година, Анђели не дозволише да погубе Мајку Великомученице Мирјане него је оставише у животу. И Мирјана мало и невино дијете, немоћни цвијет, украс овог свијета, дивни анђео у тијелу, одмах преузе Арханђел Михајло војсковођа војске анђеоске и у свом наручју однесе душу њену директно Господу Исусу Христу да је Он прими и узме у нарамак Светих Великомученика. Мајка за то вријеме занијеми душом, заћута од превелике туге и ћуташе тринаест крвавих година, јер њене сузе за Мирјаном су крв из очију. Мајка као Мајка, плакаше за својим дјететом и не могаше се утјешити, док не прође тих тринаест година. Отиде послије толико времена на гроб и надгробни Крст свом дјетету. Да види име кћерке, које пише ћирилицом на Крсту, да отвори душу и погледа кроз невријеме, тугу, и схвати смисао муке и бола. Онда проговори први пут шта се десило: Моја Мирјана страдаше љуто од безбожника који себе називају муслиманским вјерницима, а који показаше невјеру дјелом својим, јер сломише тијело од девет година, и кад задовољише сатанско зло, погубише Мирјану, и она се представи Господу. Али, учинивши то они се придружише разбојнику који се не кајаше на крсту поред Господа Христа, већ хуљаше на Њега Бога. И тиме убише вавијек себе, а њу прославише јер се она одмах придружи Светој Великомученици Недјељи, Теодори, Варвари, а из рода свога Светој царици Милици, мајци Девет Југовића и мноштву силе Великомученика, који код Господа имају нарочит величанствен двор вјечног блаженовања. Мирјана прими утјеху у слави, сходно свом страдању. Њена душа се радује сада, а душе њених мучитеља, и ако још су под сунцем, муче се као и оне душе које убијаше дјецу у Јасеновцу, Јадовну, Лици, Кордуну, Славонији, Козари, Пребиловцима, Боровој Глави, Катанићима селу код Купреса гдје усташе побише све Србе, од колијевке до најстаријега... Јер у паклу су зато што се уподобише сатани и пригрлише мрак намјесто Светлости тихе Васкрсења Господа Исуса Христа, Сина Божијега, одбацивши Љубав Бога Оца и не хтјеше Благодати Светога Духа. Мирјана прихвати Дарове Бога, прими, и постаде пунина у Дану незалазном Свете Тројице: све насупрот својим убицама који себе убише а њу прославише.
Мучеништво врх љествице Православља. Оно је печат Српства. Мучеништво је Крст Српски. Мученици су неизрецива красота Срба. Ми смо дјеца Мученика и Мученица. Зато се украшавајмо и хвалимо својим прецима који своје главе приклонише пред непријатељима Христовим. Подражавајмо им, без имало сумње и страха. Јер онај ко живи Господу и умире Њему (Рим.14,8). Да није било Мученика, не би било нас. Ми смо сјеме изникло од Мученика, а тешко онима који су плод изникао на стаблу злочинаца и братоубица.
Света Великомученице Мирјана, хвалимо те, заједно са Светом Мученицом Милицом која пострада 1999. године у Отаџбини нашој Србији, и заједно са вашом баком Великомученицом Јеленом, која пострада у великим мукама у Другом Свјетском рату у Градишци. Помените нас, род ваш; да нас Господ помилује Светим Духом! Да ходимо Голготом, за Вама Предивне Дјевице, и удостојимо се непролазног радовања у Царству Христа Бога нашега, Коме приличи слава и част са Оцем и Духом Светим кроза све вијекове. Амин.

Постави нам модератор, да нестадоше неке поруке због проблема са сервером.
Пре бих рекао да нестадоше да спасу од срамоте ове дежурне бранитеље православља који у својој ограниченом могућности размишљања ни не виде шта постављају.
Прочитао сам неке од тих порука, а верујем и неки од вас, и шта видех, СТЕВА, побегуља, издајник, србомрзац јер живи у Канади и слично.
Ако сам ја све то наведено и није битно јер ја, нико и ништа, само средње просечан српски сељак и последњи међу последњима сам неважан.
Али ако сам ја све то, јер сам напустио Србију (или тадашњу Југославију) још давне 1967, онда шта је Св. Владика Николај, који је исто тако одбио да се врати са Патријархом у Титову Југославију, и који је остатак свог живота провео у САД. Непријатељској, фашистичкој, и шта још хоћете, земљи.
Сад нека ми ова црна тројка из милтон хилтона, ако може објасни у чему је разлика између свих нас који смо, милом или силом завршили далеко од места где смо се родили?
Ја схватам да је то далеко изван могућности разумевања неког на интелегентном и разумном нивоу малог Ђокице, али поштована начитана, господо школарци, објасните мени, неупућеном, у чему је разлика између свих нас Срба који смо вољом Божијом свој живот пронашли изван Србије?

Недавно је Глас Цркве из Шапца издао књигу: Достојевски - Књига о Исусу Христу. У њој се налазе исјечци из дјела Достојевског са упоредним мјестима из Св. Писма. Једном рјечју- одлична књига! Помињем је, јер ме је последња Стевина порука подсјетила мало на проблем Ивана Карамазова из Браће Карамазови.
Он поставља питање: каквог смислам има страдање дјеце и зашто Бог то допушта? Одговор једини може бити тајни Божијег промислс и у Царству надолазећем.
Молитва за непријатеље не значи да прихватамо аутоматски неопходност одлажења „под нож”, као овце што одлазе. У ствари уопште не преставља предавање вољи наших непријатеља, него предавање вољи Божијој. А воља Божија је да се бранимо у случају напада непријатеља на нас. Као што се у тој хијерархији оних који нападају на нас, прво бранимо од непријатеља над непријатељима а то се сатана који непријатељује-војинственује против нас док смо живи,и на све начине покушава да нас погуби- гријехом и мржњом које нам намеће као одабир.
Друго, да ли појединачно или уопштено, ако нас нападне човјек или наш народ неки други, ми смо позвани да се бранимо, ако можемо. Прихватајући трагедију рата и сукоба, али бранећи достојанство иконе Божије-човјека, као и свој народ у коме нас је Бог дао.
Молитва за непријатеље, што спомињете Стево, не знам гдје постоји у богослужбеним књигама. Господ је рекао: Љубите и непријатеље ваше- и та заповјест је о савршеној љубави. Када се питамо како, Он је одговорио са Крста: Опрости им Оче, не знају шта чине! Како се моле они који су објеђени да су нађи непријатељи, тј. ми њихови, показали су хрватски бискупи и свећеници, како: моле се за њих као „праведнике” и „страдалнике”, а не моле се да се покају ти исти, или за опроштај њихова гријехова него их глорификују. То је римокатолицизам! Не молимо се ми, побогу, за злочинце! Иако има међу нама таквих, ми им једино можемо понудити, а прво самима себи- покајање. Да не буде са нама као у оној црногорској анегдоти: Када је изишао разглас по свијету да се посјеку сви зличници, прво се злочинци дохватише сабљи и рекоше: Гдје су да их сјечемо! Овде бих опет споменуо Достојевског који иде до крајњих граница исповједања Православља и каже: Ја сам крив за све и свакоме. Тј. што каже владика Свети Николај Жички: када размишља о свијету и уопштено, врати се на самог себе. Пошто сам ја први грјешан и робујем страстима и гријеху доприносим ширењу зла у свијету. Да сам ја бољи и свијет би био бољи. И овде долазимо до испуњења ријечи Св. апостола павла: Светима је све свето. Дакле, по истој логици- онима који су се опредјелили за гријех- све је одвратно, почевши од творевине, човјека па до самог Бога- и то је сатанска наука а исповједају је опредјељени злочинци, без покајања- како уче римокатолици.
Љубав је безусловна и то показује Господ Исус Христос Који нас упорно спасава, јер не кажњава него чека да се грјешник покаје и жив буде.
Љубав није слабост него сила. Љубав је побједа над непријатељима нашим. Љубављу Христовом желимо и себи али и онима који мрзе на нас да се покају и одбаце мржњу и замјене је истом том љубављу која никада неће проћи. Јер послије смрти нема покајања.

Немам обичај да копирам напосано али када сам рекао да је Беседа на Гори где је Христос рекао љуби непријатеља свога, говорио у једнини и обраћао се свакоме као индивидуалној особи а не народу у целини.
-----------------------------------

(Зач. 15).

42. Који иште у тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му.

43. Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега.

44. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,

45. Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима.

46. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници?

47. И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?

48. Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески.
__________________________________________

Koliko vidimo u Jevandjelju je napisano u mnozini a ne u jednini.
„44. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје...”

Интересантно, јер ако прочитамо оно што сте поставили стоји овако:

43. Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега.

44. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,

45. Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима.

Под 43. је дефинитивно у једнини, Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега.
Значи да је питање о особи а не о целој нацији, и мрзи непријатеља својега дефинитивно није множина.
Сасвим нормално ако би се неко обраћао већој маси и рекао им, кажу вам љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега, а ја вам кажем љубите непријатеље своје, да то не значи да они као нација треба да љубе непријатеље своје, већ да свако од њих понаособ љуби свог непријатеља.
Ово дословно схватање написаног реч по реч је у стилу суботара, који све дословно схватају.
Ако прочитате и остало јасно се види да се говори о законима у једнини, али са обзиром да се обраћа већој групи употребљава множину али само за оне који су присутни.
Сасвим нормалано и данас би се исто тако рекло.
Проблем је да нама владика Иринеј каже да сви ми Срби као нација треба да се молимо за оне који су нас убијали.
Можда је то за њега нормално али за мене није.
Видите оног момента кад он заврши два метра испод земље нико неће ни знати да је постојао јер не оставља ништа за собом осим празних речи, које не служе Србима већ ко зна коме.

Шта желите да вам људи чине, то им чините (ИСПРАВКА) - прафразирање.

Кад је Господ Исус Христос умирао на Крсту, Он се и у самртним мукама трудио, да буде од користи људима. Не мислећи о себи него о људима, Он је издишући изрекао једну од највећих поука, коју је уопште дао човечијем роду. То је наука о опраштању. Оче опрости им, јер не знају шта раде! Никад ни са једног губилишта није се до тада чула таква реч. На против, они који су до тада гинули на губилиштима, били прави или криви, призивали су богове и људе на освету. „Освети ме”, то је реч, која се до Христа најчешће чула на губилиштима, па на жалост и данас чује међу многим племенима, чак и оним који се крсте светим Крстом Христовим. А Христос при последњем даху опрашта Својим ругатељима и мучитељима и убицама, моли Свога Оца небеског, да им и Он опрости, и још поврх тога налази извињење за њих - не знају, вели, шта раде!
Зашто баш ову поуку о опраштању да понови Господ на Крсту? Од безброј других поука, које је Он на земљи дао људима, зашто изабра баш ову поуку, а не неку другу, да изрекне Својим божанским устима на крају, баш на самоме крају? Несумњиво зато, што је нарочито хтео, да се ова поука запамти и испуни. У незаслуженим мукама на Крсту, величанствен над сваким величанством света и узвишен над царевима и судијама земним, над мудрацима и учитељима, над богатим и сиромашним, над друштвеним реформаторима и бунxијама. Господ Исус је примером опраштања запечатио Своје Јеванђеље. Да покаже тиме, да без опраштања нити цареви могу царовати, нити судије судити, ни мудраци мудровати, ни учитељи учити, ни богаташи и сиромаси живети животом човечанским а не скотским, ни плахи реформатори и бунxије што корисно учинити. А пре свега и после свега да покаже, да без опраштања људи не могу Његово Јеванђеље ни разумети нити - још мање - испунити.
С речи о покајању Господ је почео Своју науку, а с речима праштања завршио је. Покајање је семе, опраштање је плод. Никакву хвалу нема семе, које не доноси плода. Никакво покајање нема вредности без опраштања. Шта би било друштво људи без опраштања? Један зверињак усред природног зверињака.
Шта би били сви закони људски на земљи до неподношљиви ланци, да их не блажи опраштање?
Зар би се без опраштања могла мајка назвати мајком, и брат братом, и пријатељ пријатељем, и хришћанин хришћанином? Не; опраштање чини главни садржај свих ових назвања.
Да не постоје речи: опрости ми! и: нека ти је просто! људски живот био би савршено неподношљив. Нема те мудрости на земљи, која би могла засновати ред и утврдити мир међу људима без примене опраштања. Нити има те школе и тога васпитања, које би могло створити људе великодушним и племенитим без вежбања у опраштању.
Шта помаже човеку сва његова светска ученост, ако он није у стању опростити своме ближњем једну увредљиву реч, или један увредљив поглед? Ништа. И шта помаже човеку сто ока зејтина пред олтаром, ако свака ока није сведок бар једне опроштене увреде? Ништа.
О, кад бисмо ми знали, колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час не само од стране Бога, него и од стране људи, и ми бисмо са стидом пожурили, да другима опростимо! Колико нехатних, увредљивих речи ми избацимо, на које се одговори ћутањем; колико јаросних погледа; колико неприлич них покрета; па чак и недозвољених дела! И људи прелазе преко тога, не враћајући нам око за око, и зуб за зуб. А шта тек да кажемо о опраштању Божјем? За ово је недовољна свака људска реч. Реч боговска потребна је, да опише неизмериву дубину Божијег милосрђа и Божијег опраштања. Такву реч исказује нам данашње јеванђеље. Ко би други на небу и на земљи и могао исказати и описати оно што је у Богу, осим једнога Господа Исуса, превечнога Сина Божијега? Нико не зна оца до син, и ако коме син хоће казати (Мат. 11, 27). Безмерно праштање Божје Господ Исус изразио је причом о великом дужнику. За ову Му је дао повода апостол Петар, који Га је упитао, колико пута треба опростити увреде брату своме, да ли до седам пута?
На ово је Господ одговорио знаментиом речју: не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет. Упоредите и ова два исказа, и видећете разлику између човека и Бога. Петар је мислио, да је додирнуо врхунац милости, када је рекао до седам пута. Господ Исус одговара — до седам пута седамдесет! И као да Му се учинила и та мера недовољна, Господ, да би јаснији био, испричао је следећу причу.
Царство је небеско као човек цар, који намисли, да се обрачуна са својим слугама. Небеско царство не да се речима исказати нити бојама описати; оно се само да уподобити донекле ономе што се догађа у овоме свету. Господ говори у причама зато, што је мучно друкчије изразити оно што није од овога света. Овај свет је помрачен и онакажен грехом, но он ипак није сасвим изгубио сличност са оним стварним светом. Овај свет није дупликат онога света - далеко од тога - него само бледа слика и сен онога. Отуда се и могу правити уподобљења између та два света, као између ствари и њене сенке. Пожуримо се, браћо, да опростимо свима грехе и увреде, да би и нама Бог опростио безбројне грехе и увреде наше. Пожуримо се, док смрт није закуцала на врата и викнула: доцкан! Иза врата смрти нити ћемо ми моћи више опраштати, нити ће се нама опростити. Слава и хвала божанскоме Учитељу и Господу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим - тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност.
Амин.
Јеванђеље о праштању - Владика Николај Велимировић

Stevo, tebi niko ne brani da iznosis svoje mišljenje o politici, vodjama i bilo cemu drugom, ali treba da imaš razumjevanja gdje to iznosis. Ovo je forum „Pravoslavlje” i ti iznosis nepravoslavno glediste i „kacis kavgu” sa svima koji hrišćanski, pravoslavno žive i misle. Da te ne poznamo, pomislili bi da si neki provokator ili ne daj Boze sektas, jer to tvoje mišljenje koje uporno nameces nije Pravoslavlje nego neka druga religija.

nepravoslavno - nešto sto nije pravoslavno
glediste - s odredjene (u ovom slučaju pravoslavne) tacke gledista

Требамо се трудити да разумијевамо једни друге. Свети владика Николај је својим безбројним проповједима, дјелима и својим животом заиста духовна громада и не чуди како је Свети авва Јустин о њему почео проповјед: Шта да каже комарац о орлу у лету? Иако је и Свети Јустин Ћелијски у истом Духу, Светом Духу, као и Николај.
Јеванђеље о Праштању је дивна порука.
Стево, не деремо се ми о ПРАШТАЊУ, ми тихо зборимо о љубави Христовој, јер и „Христос лагано корача” (Св. Николај), пре би се рекло да ви вичете како нећете да опростите. Ја вас разумијем. Као човјека. Али као Православног вјерника не разумијем. Нас наша вјера учи да ако желимо да нама Бог опрости да и ми треба да опростимо. Ми који смо доживјели да се над нама врши безакоње, и који смо изгубили своје најмилије од злочинаца из реда народа који нас окружују, нормално да смо оптерећени са болним ранама и ожиљци остају на нашим душама. Јер, ако су нам они убили неког из породице најближе, родбине, пријатеља, како можемо да волимо те исте? Бог зна да као што волимо свог брата или сестру, оца, мајку, дијете своје, не можемо да волимо оне који нас убијају. Како страдалник да љуби мучитеља свога? Има ли уопште смисла и логике? С људске тачке расуђивања - нема логике. Али с Христове тачке, Јеванђелски дешава се ово- Блажени сте када вас успрогоне и метну на вас свакојаке рђаве ријечи мене ради. Радујте се и веселите се, јер велика је плата ваша на небесима- говори Господ Исус Христос. Даље каже: Пошто нисте од свијета, свијет вас мрзи. Ја вас изабрах и зато вас свијет мрзи, када бисте били од свијета свијет би своје љубио... Зар нам ове ријечи не дају одговор на ово последње збивање, и тему ове дискусије? Свијет љуби „своје” и ослобађа их од злочина над „нама”. Свијет (Запад) нас не воли јер нисмо „њихови” а Хрвати јесу „њихови” и зато их „свијет” (запад) „воли”- црном љубављу, негативном и погубљујућом јер их ослобађа језуитски преварно и инквизиторски насилно од зла које су починили нама који смо Христоносци. А ми знамо да је велика плата наша на небесима ако се не приклонимо „свијету” него и даље корачамо у реду Св. Саве, Симеона, Василија Острошког, Петра Цетињског, Цара Лазара Косвског, Стефана Дечанског, Св- ђакона Авакума, Јасеновачке дјеце и Мученика, а Христос пред нама према Голготи, распећу, страдању али и васкрсењу славном, и нашем саваскрсавању са Њим, нашим Богом у Царству у којем ће свако добити мјеру коју заслужује. Ово није бајка и философија, него наша Православна вјера.
„Опрости им Оче, не знају шта чине”- је Господња молитва за оне који му се ругају, који су га распели. Стево, вјерујете ли ви у Господа Исуса Христа и да је Православна Црква „Једина, Света, Саборна и Апостолска”? Ако вјерујете, онда као православни вјерник одбацујете своје емоције и свој став и прихватате Христову науку која изгледа лудост пред свијетом („ријеч о Крсту подсмијех је Јеврејима и лудост Грцима”- Свети Апостол Павле), и која изгледа „слабост” пред силницима и злочинцима овог свијета који су ,се приклоноли кнезу овог свијета-сатани („Ми смо будале Христа ради...постали смо као неко сметиште овог свијета...али у слабостима нашим сила се Христова показује...зато се наоружајте штитом вјере, стрпљења и љубави...Свети Апостол Павле). Мученици су побједници а не њихови џелати. Како каже Свети Николај Жички ”Онај ко је њега погубио, себе је погубио„- усташа што је клао Србе и Вукашина Клепачког, себе је погубио, осатањен потпуно орешао је из црног безумља у дубине пакла, а Вукашин који је страдао, заједно са Стевиним ујаком који пострада у Јасеновцу сада је у наручју Авраамовом а усташе и непокајници се ”муче веома„ јер између њих и Мученика је ”провалија велика„, непремостива.
Док смо живи наш је циљ живота да се облагодатимо, обожимо Светим Духом, Који од Оца исходи, и да схватимо да ”нема гријеха којега Господ неће опростити истинском покајнику„ (Старац Зосима- Браћа Карамазови). Да се покајемо за све гријехе, исповједимо се. Да се запостимо, ево пост Божићни само што није, да се са благословом духовника Причестимо и до краја живимо у борби са својим егоизмом, својом гордошћу, јер ћемо ми одговарати за себе. Не представљамо ми никога, до само себе. Зато владика Николај дивно кличе: ”Душо моја, једина бриго моја!„. Бог ће се постараи за остало. Божија је задња. Ничија није до зоре горила. А, ”тешко ономе ко падне у руке Богу живоме!„.”

Bares sve nam je dozvoljeno ali nije na korist

Bares, i te kako treba da preispitujemo na kojem smo „gledistu”, tj koliko smo pravoslavni. Idealno bi bilo da se svakodnevno samo-provjeravamo i ispravljamo, ali ponekad neke stvari kod sebe ne vidimo, pa je pomoć drugih dragocjena.

Stevo, tumaciti Sveto Pismo ne možemo proizvoljno i po licnom nahodjenju. To protestanti rade. Pravoslavni to cine saborno, sagledaju da li je određena interpretacija u duhu Pravoslavlja. Ovo tvoje tumacenje oko jednine/mnozine je nekako zagledanje forme, a zaobilazenje sustine. Tvoji citati su iz Starog Zavjeta, a mi smo ljudi Novog Zavjeta, te su nam price iz NZ prikladnije.

Pa ako se odnosi na jedinku, zašto se to ne bi onda odnosilo na vise jedinki zajedno? Ne razumijem otkud uopste potreba da se to razdvaja. Gospod se obraca lično jer ćemo se mi lično odogovarati za sebe. Ne može diametralno suprotno ucenje da se primjenjuje na vise ljudi od onoga koje se primjenjuje na pojedinacnu licnost. Ipak te iste pojedinacne licnosti cine grupu.

Ne čini preljubu, ali ako ste dvojica mozete da ljubite snase po salasu. Gdje je tu logika?

Hajde molim te ponovo procitaj šta sam napisao. Nije bilo davno da ne može zapamtiti.

Usput, je li sv. Filaret ono rekao u mnozini ili jednini?

SVETI FILARET MOSKOVSKI
O MOLITVI GOSPODNjOJ

O petom moljenju

I oprosti nam dugove naše,

kao što i mi opraštamo dužnicima svojim;



417. Pod rečima „dugove naše” u Molitvi Gospodnjoj podrazumevaju se gresi naši. Gresi se nazivaju dugovima zato što smo sve dobili od Boga i sve smo dužni Njemu, tj. sve treba da potčinimo Njegovoj volji i zakonu, a ako to ne činimo, onda ostajemo dužnici pred Njegovim pravednim sudom.

418. „Dužnici naši” - to su ljudi koji nam nisu dali ono što su po Zakonu Božijem bili dužni; to su oni koji, na primer, nisu pokazali ljubav, nego neprijateljstvo.

419. Na pravednom Sudu Božijem mi možemo da se nadamo da će nam dugovi biti oprošteni kroz zastupništvo Gospoda našeg Isusa Hrista. Jer je jedan Bog, jedan i posrednik između Boga i ljudi, čovek Hristos Isus, Koji sebe dade u otkup za sve (1. Tim. 2, 56).

420. Ako od Boga molimo oproštaj naših grehova, a pri tome sami ne praštamo drugima, onda taj oproštaj nećemo dobiti. Ako oprostite ljudima sagrešenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne oprostite ljudima sagrešenja njihova, ni Otac vaš neće oprostiti vama sagrešenja vaša (Mt. 6, 1415).

421. Bog nam ne oprašta ako i mi ne praštamo drugima, jer kroz nepraštanje pokazujemo da smo zli i tako od sebe udaljavamo blagost Božiju i milosrđe Božije.

422. Reči Molitve Gospodnje „ kao što i mi opraštamo dužnicima svojim” nepokolebivo zahtevaju da onaj ko se moli ni prema kome nema mržnju niti gnev, nego da sa svima ima mir i ljubav. Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt. 5, 2324).

423. Ako onoga ko ima nešto protiv mene ne mogu brzo da nađem, ili ako on ne bude raspoložen za izmirenje, u tom slučaju biće dovoljno izmiriti se sa njim u srcu, pred očima Boga Koji sve vidi. Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svima ljudima (Rimlj. 12, 18).

Stevo, dobro si sada razumio. Otud i moja opaska o grijehu preljube. Ako se nešto od nas trazi na licnom nivou, to sa od nas uvijek trazi nevezano koliko nas ima u grupi/drustvu.

Klasificirati neprijatelje na lične, porodicne, sire-porodicne, plemenske, narodne, nacionalne itd i reci onda da pravoslavno ucenje vazi samo za lične, a za ove ostale ne vazi je izvrtanje rijeci Gospodnjih. Prosto je nemoguće svoju licnost distancirati od recemo krvne osvete, pa reci „e nemam ja ništa lično protiv tebe, ali porodicno imam pa te moram ubiti/prezirati”. Nema logike i prosto ne može oboje.

U vezi citata sv. Filareta (ono za jedninu i mnozinu je bila sala), ako će neko da ga koristi da bi nasao opravdanje za mrznju i nasilje onda se trebamo zapitati kakve su tu namjere po srijedi. Ako taj citat pogledamo kroz prizmu rijeci Gospodnjih koji kaže „saljem vas kao ovce među vukove” i budite „mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi”, onda te rijeci sv. Filareta imaju sasvim drugacije znacenje od onog kojeg ti potenciras.

Bezazlenost ne može da nosi nasilje (i ostalu negativnu zlu energiju) sa sobom, ali mudrost daje orudje da se osujete (satiru) neprijatelji otecastva/Boziji/licni.

Usput, ovo sto je brat Mocop_PC ostavio jasno govori da sv. Filaret nije bio neki militantni lik, pa vaditi pojedinacni citat i proizvoljno ga tumaciti bilo bi zaista nekorektno.

CTEBA
(penzioner)26. novembar 2012. u 10.33

Другим речима пред Богом нема колективне кривице.
----------------------------------------------------------

Преко пророка Јеремије овако рече Господ за народ свој: што оставише закон мој и не слушаше гласа мојега, него ходише за мислима срца својега и за идолима - зато, ја ћу нахранити тај народ пеленом и напојићу га жучи (Јер.9, 13).

Да ли сте ви познали оно што сам је познао у овој земљи? Ја сам познавао једнога човека који је учинио нај пре ових десет грехова: 1. није веровао у Бога, 2. клањао се којекаквим измишљотинама као боговима, 3. хулио је и псовао име Божје, 4. тукао је своје родитеље, 5. недељом је радио све послове као и понедељком, 6. убио је човека, 7. чинио је прељубу, 8. крао је и пријатеље и непријатеље, и ортаке и цркву и државу, 9. лагао је и клео се кри во на судовима, 10. завидео је суседима својим и жудео је увек да постане његово оно што је било туђе. Према то ме, тај човек је погазио сав стари закон Божји. Разбио је таблице Мојсијеве и поклонио се златном телету јеврејском.

Ај, браћо моја, кад год сам помислио на овога безаконика, ја сам се одмах сетио још једнога таквог, па још де сет и још стотину таквих. А верујем, да ће и сваки од вас знати бар за десетину таквих безаконика у својој околини. Какво је онда чудо што нас је Бог био оставио и предао мачу најљућег народа у свету?

Узалуд је говорити: па није сав народ такав био. Заиста, није. Али нису ни сви Израиљци чинили прељубу са женама мадијамским, па ипак дође погибија на сав народ, те погибе двадесет и четири хиљаде људи (IV Мој. 25). Хоћете ли још један пример? Кад је Исус Навин освајао обећану земљу, један једини човек згреши код Јерихона, те сакри нешто од опљачканих ствари, па због преступа његова погибе у један дан три хиљаде ратника (Ис. Нав. 7). Још један пример: Када Филистеји повратише ковчег завета Израиљцима, обрадоваше се сви веома, па у радости и радозналости неки отворише ковчег и завирише у њ. Због тога бише одмах ударени руком Господњом, али не само они, него многи други, педесет хиљада њих из народа (I Сам. 6, 19). И, зар нисте читали, да умало није потону ла лађа са свима путницима, због преступа једног јединог човека, пророка Божјег Јоне? Какво је чудо што је наша државна лађа потонула због хиљаде тежих грешника од пророка Јоне?

Немојте ме опомињати на Содом и на реч Господњу коју рече праведном Авраму. Када Аврам упита Господа, да ли ће уништити грешни град Содом, ако се нађе у ње му десет праведника, одговорио му је Господ да неће, него да ће поштедети цео град Содом због тих десет праведни ка. Ви говорите: било је у српском народу више од десет праведника, па зашто нас Господ није поштедео? То је кушачка реч. Као да вам је непознато, да је Содом био незнабожачки град; да није знао за једнога Бога, као што је знао народ Израиљев; и да није био крштен у име Свете Тројице, ни причешћен крвљу Христовом као народ српски. Разлика је као између неба и земље. Зато, онај који по правди суди хтео је сачувати Содом због десет праведника, а није хтео сачувати Израиљ због десет хиљада, ни ти Србе због стотине хиљада праведних душа. Јер, Содомљани нису уопште знали за једнога истинитог Бога. Јевреји су сазнали за једнога истинитог Бога преко пророка и кроз чудеса многа. А Срби су сазнали за Бога јављенога свету у лицу Господа Исуса Христа. Према скали по знања Бога креће се и мера казне.

Оставимо се дакле парничења с Богом, него у искреном признању и скрушеном покајању узвикнимо: Праведан си, Господе Боже наш, и праведно си учинио што си нас Србе нахранио пеленом и напојио жучи. Јер многи од нас погазише Твој свети закон, као да је то нека парламентарна шкработина. Не да га погазише једном и једнога дана, него га газише двадесет година пред лицем неба и земље. И многи заборавише Тебе, Бога отаца наших, Бога светих наших цара и патријараха, и посника и молбеника, и страдалника и мученика, па пођоше за мислима и жеља ма срца свога умртвљенога телесним страстима и сатанским варкама. Зато си праведно поступио што си нас на хранио пуном зделом пелена и напојио пуном чашом жучи, Господе, славни и страшни.

А сад, Господе, молимо Ти се скрушено, поштеди пре остатак свога народа, да нам се не насмеју, и нама и Те би, јеретици и безбожници говорећи при чаши вина: где је тај Бог српски? Што им сад не помогне? Што их не изба ви из руку наших, ако је јачи од нас? И где је тај Свети Сава српски? Зашто не заштити Србе, кад га Срби толико воле и славе?

Из Твоје руке, Господе, свети, примићемо опет и пелен и жуч. Али не дај нас у руке људске.

Помози нам, Господе, помози нам, да се поправимо и да чисто послужимо. Даруј нам силу Твоје свете благодати, да можемо по Твоме закону сваки дан са сваким созданијем и диханијем славити и величати, јединога истини тога Бога нашега у Тројици Живоначалној, јединосушној и нераздељеној, на век века. Амин.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

Стево, ви се све хватате за неке нове аргументе који у ствари уносе забуну и хаос, који ви на један суптилан и циничан начин произносите. Тиме показујете себе и своју вјеру, или невјеру? Вјерујете ли ви у Господа Исуса Христа и да је Православна Црква „једна, Света, Саборна и Апостолска? Ни једном у свим нашим дискусијама не одговористе на ово питање...да ли то значи да је у ћутању одговор. А тражите да вам се одговара на ваше чворове замршене које сами и са задовољством стварате. Не схватате ви Православље нити Јеванђеље јер и не вјерујете и не живите у Цркви, него ван Цркве. Коме Црква није Мати ни Бог му није Отац.
Ваше питању у вези Св. Филарета- као прво морало би се провјерити да ли је аутентично то што сте написали, и хајде: под претпоставком да је истина да је написао да сатиремо непријатеље наше.
Непријатељ наш највећи је ђаво и Његош још пише: удри врага и не остав му трага. Кроз сатирање и побјеђивање тог главног нам непријатеља ми смо све ближи циљу нашег живота а то је бестрашће и љубав Божија- рај- Царство небеско. Али да би побједили тог непријатеља ми морамо бити у савезу са Богом, јер сами не можемо. А у савезу са Богом можемо бити само кроз Његову цркву и његове благодатне дарове нама кроз Свете Тајне. кроз Свету тајну крштења и миропомазања, кроз Свету тајну Евхарстије, постом и молитвом.
То је борба са главним непријатељем.
Борба са земним непријатељем. А то су они који нас сматрају за своје непријатеље, јер смо рођени у народу Српском и вјере Христове- и зато смо им непријатељи. Наши преци у Првом свјетском рату су нам показали како се треба борити против наших угњетевача. Славна Битољска битка, ослобађање Скопља и Косова и Метохије 1912. године показују како се требамо борити са њима. ”Пушка ти, пушка ми, па ком срећа јуначка„. Када су наши преци ослободили Косово 1912. године које је било од 1389. године окупирано, нису срушили ни једне џамије...
Прошла је та 1912, а 1913, Бугари ударише и наши их преци савладаше, па дође онда 1914 и Шваба прегази Србију, а 1918. када су ослободили Отаџбину српски јунаци, не светише се над злочинцима...Читао само у књизи Голгота и Васкрс Србије 1914-1918, како су неки наши преци када су коначно ослободили своје село у Шумадији и ушли у њега, затекли побијене жену и дјецу, они су мртве непријатеељске војнике сахранили, рањене превили и заједно са неповријеђеник и зачуђеним непријатељским војницима одаслали их њиховим кућама...- ово је један примјер како треба са непријатељима.
Ево сад мало из теологије- Св. Атанасије Велики пише о рату и учешћу Хришћана у њему: да Хришћанин који силом прилика, нападом на Отаџбину, учествује у рату бранећи огњиште, а са идеалом За Крст часни и Слободу златну, и када убије непријатељског завојевача, да га Бог због тога неће осудити. Како сад уз ово иде заповјест о љубави према непријатељу? Једноставно: Војник вјерник у Христа нема мржње, али брани достојанство иконе Божије јер не дозвољава изопаченом расушђивању безбожника да раскопава оно што је Бог благословио. Храм Господњи и огњиште своје, породицу своју и народ свој благочестиви.
Ту је идеал нама Србима нпр. Јунаштво Милоша Облића, Храброст Цара Лазара, Чистота Св. Петра Цетињског и сви Свети Војници Божији међу којима заповједник војске небеске Свети архистратиг Михајло.
Дакле; и кад се боримо са непријатељем, боримо се јер нам је наметнуто, и не са мржњом него са жаљењем непријатеља наших који служе мржњи и кнезу мрака.
Толико од мене. ”

Па, зар у прошлом одговору не добисте одговор и на навођење тих ријечи Св. Филарета Московског? Прочитајте још једном.
Јасно је речено, да се у случају рата, бранимо и да молимо Бога за побједу. Као Свети вар Константин када је кренуо у бој против безбожног Максентија, имао је виђење Крста на небу и чуо глас: овим побеђуј! И тукао се с непријатељем Божјим и побједио га.
Нисмо ми због побожности били у ропству под Турцима, него због непобожности. Нисмо ми због живота по Христу добили комунисте него због отуђења од вјере. И ово данас што нам се збива не збива нам се што смо поштовали Дечане, Грачаницу, Пећку Патријаршију, него што нисмо поштовали Светињу Косова. Бог својом педагогијом спасава нас. Вама то није јасно. Није, јер расуђујете свјетски гледано а не гледано кроз јеванђеље са надом на вјечно спасење у Царству Свете Тројице.
Немојте, молим вас, писати како смо због „побожности” били кажњавани. Какво је то извртање истине?
Љубити непријатеље своје, не значи да се не треба бранити од њих, у случају најезде и угњетеавања, али исто тако значи да их не требамо мрзити. Јер би постали исти као они који не знају Христа, како сам Господ каже- јер тако чине и безбожници.
Ако вјерујете у Господа и Његову Цркву која је наша Православна, не значи да будете слијепац и глупан (како изгледају у Америци они секташи што слијепо прате безумне вође секти). Али ако је заиста наш Бог над боговима, Једини и Један, и ако имамо Боговодећу Цркву- па зар се онда требамо ми нешто бринути за Цркву којој је глава Бог наш? Зар ми да размишљамо и доводимо у сумњу Божји промисао? И кад вјерујемо Христу Господу и Његовом Јеванђељу, зар ми да неког оптужујемо и судимо, као нпр, што је најомиљенија трачарија и занимација оних који себе на спасавају- а то је оптуживање наших епископа и свештеника, којих има у нашем роду око 2000 а нас осталих око неких 10-12 милиона. Испада да су нам ти свештенослужитељи који се моле за нас, и који су људи исто склони погрешкама као ми али призвани и служе Свете Литургије (када и „анђели дрхте”).
Зато римокатолици уче о безгрешности папе и строгости поштовања и послушности према „фратрима”. Код нас нема слијепила и глупости нерасуиђвања, него да ми који смо у Цркви поштујемо свештенослужитеље, исповједајући се и причешћујући се Светим Тајнама- Пречистим Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа. Постећи, молећи се и борећи се са својом гордошћу и егоизмом. То је пут Православља и ако кажете да вјерујете у Христа и Његову Цркву, а не постите, не молите се, не исповједате се и не причећујете се- онда се сами требате запитати: каква је то ваша вјера, јер не чините као Православни Хришћанин.
Сутра почиње Божићни пост. Дао нам Бог да се добрим подвигом подвизавамо, ток поста савршимо и главе невидљивих змија сатремо. Да љубимо Бога изнад свега, једни друге као сами себе и да љубимо и оне који нас не љубе, као што је чинио и наш Спас Исус Христос.
Чујемо се послије Божића.
Свим учесницима- благословен пост и На спасење!

Je li chavez, šta lupeatas ti? Ratko i Raso svetitelji?! Si ti normalan? Kakva je to vjera kod tebe? Možda bi mogao da savjetujes sinod SPC da ih kanonizuje? Kako bi to bilo fino, udjes u crkvu a umjesto Sv. Jovana ili Sv. Djakona Avakuma... ehh to bi bilo 'pravo'!

Tempa brate, pa ni rijeci ti o ovom sto rece chavez na početku, ili sam propustio nešto?

O cemu se radi ovdje?

Слава Богу!
Па где вам је вера народе? Зашто мислите да је ово крај? Нека их нек се радују. Ми који волимо Бога знамо да је казна Божија страшна и тешка, далеко тежа од казне коју Хаг пропише. Доћи ће време њихове патње и многи ће од нас плакати за несрећницима.

Dobro ljudi. Neću da lomim koplja sa bilo kim u vezi sa ovim. chavez, ti rece da su oni 'svetitelji' a ja ne mislim tako o njima. Svakako, Haradinaj i ostali krvoloci bijahu pusteni. H. sud se jeste dokazao i pokazao ko su i šta su tako da je ugasena i svaka pomisao da su pravedni i ne politicki nastrojeni i iznad svega - protiv nas Srba. Nema sumje da će zločinac Haradinaj postati i premijer. Sve ovo svakako ne znači da svako od naših nije kriv za ništa. Za Srebrenicu se zna da nije ni blizu 8,000 ljudi pobijeno već daleko manje ali opet, Ratko Mladic za mene nije niti će ikad biti svetitelj.

Stavljati Mladica među Svetitelje poput Sv. Save, Sv. Nikolaja, Ave Justina, kneza Lazara i mnogih drugih je prvoklasno bogohuljenje na svete naše crkve. Možda je i Novak Djokovic svetitelj isto? Milan Martic? Šta njemu fali? ...ili Fikret Abdic? On je bio uz Srbe u zadnjem ratu, stoga, po tvojim nekim kosmickim kriterijumima i on bi mogao da bude svetitelj serbski. Tesla? Legija?

Cekaj, znam... Arkan?! E pa on bi morao da bude svetitelj za tebe. Jeste da je bio prvoklasni kriminalac, hostapler i pljackas ali je takođe bio na strani Srba, pucavsi po Hrvatskoj i muslimanskoj vojsci. Bio je Srbin, navodno, i to mu je zelena karta koja mu jedino i treba.

Vojislav Tankosic, Zivojin Misic, Stepa Stepanovic i mnogi drugi, iako čestiti, hrabri i istinski dobri ljudi su ponos našeg naroda, međutim nisu srpski svetitelji i nešto mi govori da ni oni sami, ne bi nikad pristali na takvo šta. Sjetimo se samo da Sv. Serafim sarovski ne htjede postrig Velike Shime, rasudjivajuci da nije dostojan, a ti bi Mladica među svetitelje. Sramota mili u Hristu brate.

Vjerovatno sada znaš koji je moj stav; ne radi se o tome da li je Mladic naredio streljanje ljudi u Srebrenici, koliko je bilo streljanih i da li je bilo djece, već se radi o tvom pomracenom shvatanju ili rasudjivanju ko je za tebe srpski svetitelj, naročito znajuci ko su nasi svetitelji i kakav zivot zivjese. Ako svaki drugi general, pukovnik, desetar ili tenkista je za tebe svetitelj, onda aferim brate.

Možda ne bi bila losa ideja da sagradis svoj neki 'ikonostas' u dnevnoj sobi, ili možda je bolje da dogradis još jednu prostoriju samo za privatna obozavanja ovakve vrste ukoliko se možda pribojavas da ne bi nekom od tvojih gostiju bilo malo neprijatno da se klanjaju pred 'svetim vojnim licima'. Samo gledaj da grupacija ikona ima nekog smisla. Nemoj recimo da stavis ikonu Bogorodice s Hristom odmah pored Mladica (pazi samo da nadjes neku njegovu ikonu sa tenkom u pozadini, izgleda vrlo mocno), ili da stavis ikonu Djakona Avakuma pored Biljane Plavsic, ili ikonu Sv. Nikolaja pored Milosa Bojanica, jer će moda izgledati pomalo - usudjujem se reci - cudno?

Zato bi moja sugestija bila da stavis ove 'stare' i 'izlizane' svetitelje na jednu stranu, lijevu recimo, a ove novokomponovane, malo savremenije i svjezije - na desnu.

Svako ti dobro.

Selektivni citati po potrebi je li? Cuj brate, istina da sam ubacio komedije u moju zadnju repliku ne mislivsi da ćeš mi zamjeriti, ali sada mi je jasno sa kakvom sam se srbendom uhvatio u kostac - sa militantnim pravoslavcem. Nisi shvatio moj stav nazalost i ne ide mi se bas unatrag sada da parafraziram samog sebe.

Cudna je ta tvoja domgatika - čim Hag nekog srbina osudi, taj je de facto nevin i svet.

Što se Arkana tiče, pored toga sto je notorni bjelosvijetski hostapler i ratni profiter, on je takođe svojevrsna ljaga srpskog naroda koji nije bio dostojan nosenja uniforme srpskih velikana iz prvog. s. rata, zato neka Gospod svakog sacuva od takvih pravoslavaca poput njega a kako njegovu tzv. pravoslavnu duhovnost mjeris sa 'par excellence' frazom, onda su stvari vise nego jasne.

Doduse, jedno si u pravu; jesam jedan od pacijenata jer smatram da nisam duhovno sazreo, poput mnogih. U pravu si i da jesam smrad. Kako god čitam hagiografska dijela, vlastiti smrad mi je sve nekako jači.

Kao sto vidis po ijekavici, ja nisam iz Srbije mada mi je Srbija otadzbina koju volim. Tako da nisi u pravu ako mislis da je za mene borba Srba iz Bosne ili RSK malogradjanska. Prosao sam i ja kroz rat, izbjeglistvo i Oluju, vidjeo i prezivio svasta, zato, iako smatram da je upravo hegemonija i dominacija zapada najvece zlo, niti mogu niti želim olako da lijepim svetiteljske etikete po svakom srbinu koji je bio nešto više od ubicnog pjesadinca i mislim da i ti brate trebaš biti pazljiviji.

Ne zamjeri, i svako ti dobro brate.

Основан Српски народни покрет „Др Радован Караџић”
У суботу 8. децембра 2012. године у Палама је основан Српски народни покрет Др Радован Караџић.
Преносимо саопштење:

Све искрене Српске патриотите широм Српских земаља као и цјелокупну јавност обавјештамо да смо одлучили да заштитимо Српске националне интересе и сачувамо углед, достојанство и част свих Српских хероја и великана. Разочарани смо чињеницом да се Српски народ и његови великани поново налазе на удару међународних свјетских сила потпомогнутих домаћим издајницима и страним плаћеницима.

Стога, искрене Српске патриоте и родољуби у суботу 8-ог децембра 2012 године у Палама су основали: СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ ДР РАДОВАН КАРАЏИЋ.

Српски народни покрет „Др Радован Караџић” је невладин, нестраначки, независни покрет искрених Српских патриота који доприносе промоцији лика и дјела првог Предсједника Републике Српске др Радована Караџића.

Основни циљеви и задаци формирања овог Српског патриотског покрета:

Промоција лика и дјела др Радована Караџића;
Заштита националних интереса Српског народа у свим Српским земљама;
Очување угледа, части и достојанства др Радована Караџића, Републике Српске и цјелокупног Српског народа;
Помоћ и подршка одбрани др Радована Караџића и свих српских хероја пред Хашким трибуналом;
Помоћ породици, родбини и пријатељима првог Предсједника Републике Српске др Радована Караџића;
Заштита, помоћ и подршка свим сарадницима, јатацима и помагачима у скривању и одбрани др Радована Караџића;
Сви други циљеви који доприносе уздизању Српског националног бића, лика и дјела др Радована Караџића, Републике Српске, свих српских земаља и цијелог српског народа.

На оснивачкој Скупштини СНП-а др Радован Караџић којој је присуствовало 170 делегата из Пала, Лопара, Гацка, Сокоца, Вишеграда, Рогатице, Бање Луке, Чајнича, Рудог и многих других мјеста из свих српских земаља, за предсједника је изабран Радован Паповић из Гацка који се истакао у промоцији лика и дјела др Радована Караџића. Усвојен је Статут и Програмска декларација и изабрано руководство Покрета.

У наредном периоду формираћемо општинске Покрете у свим општинама у Републици Српској, Србији, Црној Гори и свим српским земљама гдје живе искрене Српске патриоте.

Одлучни смо да својим радом и дјеловањем дамо допринос освјешћивању српског народа и одбрани др Радована Караџића.

Искрене српске патриоте позивамо да нам се придруже уз поруку „УСТАНИ ЗА РАДОВАНА – УСТАНИ ЗА СРПСКУ!”