Kakve veze ima sto jedan od vladika ima neko mišljenje o nečemu?

To ništa ne znaci dok Sabor ne donese odluku!

Recimo, da se je pitao samo vladika Georgije nikada Artemija ne bi rascinili!
I bez obzira na njegovo lično mišljenje o Arteminu važne odluke za Crkvu se donose saborno.

Interesntno je da svi Artemijevi raskolnici u Srbiji obozavaju vladiku Georgija, ali je još interesantnije da kanadski raskolnici obozavaju Artemija, a mrze Georgija.

Potpuno nelogicno, zar ne?

Pomaze Bog

Samo jedna napomena, ako se necete drzati teme i ako nastavite s međusobnim ličnim uvredama tema će biti izbrisana. Mnogo je tolerisano u onoj temi nize, ali u ovoj ili buducim ako se slično ponasanje nastavi tolerancija će biti minimalna.

Ova izjava je uperena ne samo protiv SPC već protiv grcke pravoslavne crkve. Ako Grcka ne priznaje makedonski naziv države neće podrzati ni crekvenu autokefalnost. Treba li da se zamjeramo grcima koji su nam uvijek iskreni prijatelji za razliku od makedonaca?!

Te luđake, koji tvrde da su potomci Aleksandra Makedonskog, treba ili dobro pritisnuti ili ih se otarasiti. Ne treba njima ni autonomija ni autokefalija: ili da budu redovan deo SPC ili jurisdikciju nad BJRM prepustiti Bugarima. Tzv. Makedonci ionako govore bugarskim jezikom. Sa nama Srbima ih jedino veže to što dobar deo njih slavi krsnu slavu. Teritorija BJRM je istina nekada bila deo Srpskog carstva, ali današnje stanovništvo nema više veze sa nama Srbima. BPC će da im da autokefaliju 3000 i neke!

Епископ бачки др Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве:

Quo vadis, Laurentie?

Поодавно, док је епископ Лаврентије још био млад владика, а моја маленкост млад јеромонах, написао сам му писмо под насловом Quo vadis, Laurentie?Оно је било мотивисано његовим тадашњим поступцима у односу на Римокатоличку Цркву: понашао се, наиме, као да је јединство међу Црквама већ датост, а не задати циљ, остварив само благодаћу Духа Светога.

Сада пак, када је он већ епископ у поодмаклим годинама, а моја маленкост га по томе у стопу следи, принуђен сам да му се обратим поново (iterum), и то јавно, подстакнут његовом крајње непромишљеном, неозбиљном и црквено-канонски неприхватљивом изјавом да наша Црква треба да дâ независност или аутокефалност такозваној Македонској Цркви. Значи, по лаврентијевској логици, један цркворазбијачки пуч, антисаборски и антисаборни акт самопроглашења, извршен уз активно учешће и подршку световне, притом безбожничке и антицрквене власти, треба просто-напросто признати: безакоње треба прогласити законитошћу, расколништво црквеношћу, мржњу љубављу, зло добром.
Куда би нас то одвело? Шта би остало од Цркве и њеног богоустановљеног поретка? Има ли у историји Цркве иједног примера за такву методологију решавања канонских питања? Да ли су блаженопочивши патријарси Герман и Павле и толики наши епископи за време трајања већ готово полувековног раскола били у тешкој заблуди или у стању умне помрачености када су, упркос свим претњама тадашњег режима, заузели одлучан, а канонски и једини могући став према црквеним пучистима и њиховим настављачима? Да ли су и све помесне Православне Цркве у заблуди – или „незреле”, како веле вође раскола у Скопљу – зато што, солидарно са Српском Православном Црквом, не признају самопроглашену аутокефалију и одбијају канонско општење са расколницима? Ако неколико епископа у расколу могу, по овој теорији, мирно и хладнокрвно, уместо предвиђених канонских мера, да чекају признање, односно награду за непочинство рушења црквеног поретка, одбацивања братске љубави и гажења сопственог исповедања вере датог пред епископску хиротонију, зашто онда и било који свештеник или монах не би могао да прогласи своју независност или „аутокефалност” у односу на надлежног епископа, рецимо на епископа шабачког Лаврентија, па да, уместо црквеног суда и рашчињења, чека и дочека признање и одликовање, попут, рецимо, признања и одликовања које је од поменутог епикопа добио несрећни поп Перановић? Зашто то, на крају крајева, не би могао и било који верник?
Да невоља буде већа, теолошка знања, посебно пак еклисиолошка упућеност Преосвећеног апологете раскола и расколничких права, таква је и толика да он и не слути како је вековима у Православној Цркви давана и стицана аутокефалија, а, очигледно, није ни чуо за савремени, свеправославним консензусом формулисани став по овом питању. Да је ишта о томе начуо, знао би да ниједна помесна Црква, сама за себе, не може дати аутокефалију већ само предложити свеправославно разматрање евентуалног осамостаљења неких својих епархија. Жалим што мој уважени старији брат и саслужитељ не зна – или можда не жели да зна? – оно што данас зна сваки студент прве године теологије, па и ученик Богословије у старијим разредима.
Епископ Лаврентије најављује да би или он или неко други могао да на Архијерејском Сабору предложи ово што је сада изјавио, па остао жив. Дубоко сам уверен да, осим њега, нико не би предложио тако нешто, а све се надам да ће и он у међувремену промислити, а можда понешто из еклисиологије и канонског права и прочитати. Уместо најављенога, могао би да учини нешто друго. Он је, наиме, до сада три пута подносио и повлачио оставку на активну службу, односно на управљање Епархијом. Уколико оваквим потезима мисли да крунише своју вишедеценијску архипастирску службу, много корисније и за њега и за Цркву било би, уверен сам, да по четврти пут затражи умировљење и да при томе остане. Ово говорим, пред Богом и пред људима, крајње добронамерно, без и трунке злобе или ироније.
Посебно је интригантно питање како и откуд поједини медијски делатници непогрешиво знају коме да иду по мишљење када желе да добију поруку која годи њима или њиховим налoгодавцима и коју ће потом пропагирати до бесвести. Како то, например, да се нису обратили митрополиту Амфилохију, ветерану разговорâ и преговорâ са расколничком црквеном структуром? Како се нису сетили владике Атанасија Јевтића, међународно признатог теолога, притом преводиоца и коментатора свих канонских зборника Православне Цркве? Или зашто ништа нису питали остале учеснике дијалога са расколничком МПЦ? Или неке епископе који су доктори теологије? Треба ли напомињати да су, постављајући своја блиц-питања, ex-Press-питања и слична питања, потпуно – какве ли случајности! – заборавили да постоји и неки убоги портпарол Српске Православне Цркве? Одговор на ове недоумице тежак је и лак. Како за кога.
Са свим поштовањем према свештеном чину, годинама и неспорним заслугама владике Лаврентија, закључујем питањем из наслова и прве реченице овог непланираног и нежељеног обраћања, и за адресата и за мене мучног, али ни у ком случају жучног.
Поново: куда идеш, брате Лаврентије?

Срамота је да се по новинама расправљају и прозивају једни друге српски епископи! Шта се ово дешава? Откако се патријарх Павле преселио у Царство небеско нема слоге у СПЦ!

Није вл. Лаврентије усамљен у овин неканонским небулозама, овако су лупетали осим владике Лаврентије и владика Никанор и владика Јован (Митрополије Загребачко љубљанске...),

списку треба додати и рашчињеног Виловског .. сада у бекству у Грчкој, чисто као алузију на то о каквом се горепоменутом ''друштву'' се ради...

Све Стевини омиљени клирици из СПЦ, и фала Богу да се наш врли Стевица не слаже са Виловским и владикама Никанором и Лаврентијем...

Ипак, Стевица се поправља!
Јер се противи подржавању расколника из ''мпц'', и напокон критикује оне који ГАЗЕ ОДЛУКЕ САБОРА СПЦ.

Pravoslavlje je ljubav, prashtanje, poshtovanje, chisto srce.
Sama rech „DATI” MPC autokefalnost je morbidna. Ko je taj koji neće da „DAJE”? Niko nikome nishta ne može dati. To shto misli neko da mozhe „DATI” greshi, jer to shto je od Boga dato - niko od obichnih ljudi ne mozhe drugome dati. Mozhete otimati, povredjivati, ponizhavati, omalovazhavati ... prava retkost je da neko zheli poshtovati, ljubiti, pomagati ... Kad nam neko otme Kosovo - to boli. Bolelo je i kad smo zlatnicima „otkupljivali” autokefalnost od Carigrada. Sada drugome „ne damo”. Stvoricemo savez sa Jelinima na shtetu nashim slovenskeim pravoslavnim bracama. Bili smo u savezu kada smo delili Makedoniju. Takav savez je licemeran. Stvorili smo instalaciju u Makedoniju tzv. POA. Drushtvu Zorana (Jovana)Vranisghovskog dali smo srpsko drzhavljanstvo. Sa parama proneverenih od pobozhnog naroda kupuju imanja, sa grchkim novcem voze dzhipove. Sramota je boriti se za prava jednog monaha zrelog za klinichko posmatranje. I javno priznavati da je zloglasna instalacija Vranishkovskog nashe delo, to stvarno kvari sliku za nas. Chudna grupa okuplene oko Vranishkovskig se raspada, ostalo ih je nekolicine, jer vecina je shvatila da ih je Beograd zloupotrebio. Makedonska pravoslavna crkva vodi bogat i sadrzhajan crkveni zhivot, to je zhiva crkva koju makedonci dozhivljavaju kao deo njihovog identiteta. I dalje sputavati MPC u ekumneskom priblizhavanju sa ostalim pravoslavnih crkava već prelazi u zlochin. Nije ljudski, nije hrišćanski, nije civilizovano. Pa. gde nam je ljubav prema blizhnjem? Nikad nije kasno da se vratimo na pravom putu, da se iskupimo za grehove i uvrede koje smo naneli bracama makedoncima. Da ih podrzhimo. Jedno dobro delo popravice sliku za nas. Vreme je da ochistimo nashe crce od zlobe koja nam je kako katran ocrnila dushu. Da zatrazhimo proshtenje, da zanemarimo „kanone”. Ljubav prema Bogu i ljubav prema ljudima je iznad svega, iznad „kanona” koje su ljudi izmislili. Vreme je braco, vreme je!