Човек у манастир долази са логиком која је више од овог света. Потребно је да временом прихвати логику Божију, да задобије „ум Христов”. Обично се дешава да после извесног времена у манастиру, кад прође прво, почетно одушевљење у којем искушеник ни о чему не мисли и све прихвата целом душом, дође један период кад му ништа није јасно, јер се многе ствари дешавају супротно од уобичајене, световне логике, и он долази у стање конфузије, која је педаљ до задобијања дубље духовне мудрости и расуђивања, јер кад човек дигне руке од своје рационалне памети (која разуђено мисли, и нема увид у целину Истине), онда добија од Бога благодатно расуђивање и тада, кад он заћути и дигне руке у немоћи да схвати неке нелогичности манастирског живота (по нашим људским мерилима), му Господ све објасни. (Нпр. зашто да добије благослов да учи иконографију неко ко нема дара, а онај ко има не добије. По духовним законима ту се гледа на корист за спасење. Онај ко има дар можда би се погордио, постао самоуверен како му то иде, па му се да нешто друго што му је на смирење, а онај ко нема дара, тај ће са смирењем да учи, јер зна да то није од њега, да он сам не зна. Један духовник је за ово рекао какву он има логику приликом благосиљања - кад види да нека душа много стреми ка Небу он јој да нека више приземна послушања, а кад види да је нека душа више окупирана земаљским, он јој да тако нешто да јој мало ум вине навише.) Важно је, нарочито у почетку, тачно се придржавати сваког благослова, јер се тиме стиче благодат: на сваку мрвицу послушности на искушеника се спушта благослов Божији. Тако поставља добар темељ, улази у једну духовну дисциплину, која му помаже да стражи. Прво су послушања више спољашња, да се уради оно што ти други каже,али циљ је да временом послушање постане стање човеково, стање духа, стање отворености душе за вољу другог човека. Не ради ропске потчињености, нити као губитак личности, већ ради ослобођења духовног, растерећења од свега што поробљава, и ради пуне духовне слободе, управо ради остварења пуноће личности. Да би се човек несметано молио Богу, да би непрестано обитавао у благодатној заједници са Богом, да би непрестано стајао пред Њим лицем к лицу, да би достигао степен бестрашћа, пуне чистоте, пуне послушности, пуне окренутости Богу, пуног самоумирања, да би Христос у њему растао; из немрзеће мржње према самом себи, а из одушевљења Христом.

Јако је битан дух покајања. Да се човек моли Богу да му то да. Он протерује из нас самооправдавање, које је истерало из Раја Адама и Еву и доводи нас у скрушеност, помаже да будемо послушни, да будемо трезвени, да увидимо своје грешке. Даје нам да видимо Истину, да жалимо што смо нечим затамнили Божју светлост у нама, што смо се због нечега затворили за благодат Божију, и што смо нечим отерали од себе силу Божију.
Искушенику се понекад дају и мале епитимије, поправне мере, да би лакше дошао у то стање покајања, па да и неким спољашњим манифестацијама подсети себе на то стање духа, које би човек требало стално да има.
Период искушеништва обично траје 3-4 године. Некад више, некад мање, зависи од ситуације, од стажа искушеничког, од физичке зрелости (ако неко оде млад у манастир, обично сачека мало дуже, а ако је дошао у каснијим годинама, рачуна се да је зрео човек, да је код њега чврста одлука, па се пре и монаши, мада то све зависи од става тог човека и његове решености. Има младих који су целом душом себе предали Христу, који су спремни одмах за монашки постриг, а има и старијих којима треба дуго да сломе своју вољу и да се савију под крило послушности. Кажу да са колико година човек оде у манастир, да се тако осећа цео живот. Да се, иако физички стари, у души осећа као да има исто година као кад је тек дошао. И то је разумљиво, јер тад улази у Вечност, и престаје време, престају та земаљска мерила. То је рајско стање, кад су све силе сабране у Богу, кад Господ да човеку духовно знање да доживљава ствари Духом Светим, дубоко и истинито, какве су оне у својој суштини. Да би се доспело у такво стање човек мора да одсеца све што га поробљава. Потребно је да крајње озбиљно схватимо служење Богу и одговорност која из тога следи. Да схватимо да је ношење крста страдање. То је искорак из себе, у Другога. Заборављање на себе, да би сва пажња ума, сво срце, целовита воља, да би били у Богу.

преузето из часописа
Светигора