по св. Игњатију:

Објашњење суштинског односа службе једног Епископа према једном Евхаристијском центру, Свети Игњатије нуди чињеницу да је локално јединство хришћана у Христу epi to afto јасно и видљиво иконизовано јединством у личности, или служби Епископа. Јединство у Епископу је жива икона јединства у Христу. „Према томе, јасно је да на Епископа треба гледати као на самога Господа” (Иг Еф 6) „... под председништвом Епископа (који је) на месту Божијем” (Маг 6). „Јер кад се Епископу повинујете као Исусу Христу изгледате ми да не живите по човеку, него по Исусу Христу...” (Трал 2). „... нека сви поштују... Епископа као Исуса Христа” (исто 3). „Где је Исус Христос, тамо је и Саборна (Католичанска) Црква” (Иг Смир 8).

Очигледно је да Свети Игњатије овде без сумње позајмљује схватање Епископа као иконе Христове из литургијске праксе Цркве.
Према Игњатију верни нису спасени кроз Епископа као индивидуу који као такав има неку врсту магичне моћи. Црква као стварно тело Христово има самог Бога за онога који врши спасење у Христу Његовим Духом у заједничкој тајни. Овде лежи читава теологија „епиклезе” којом је заједница непрекидно оживљена и оправдана Духом живота љубави тела Христовог, којим је ђаво свагда осуђен као клеветник и уништен, и којим је свет непрекидно укорен због недостатка вере која би га водила у заједницу спасења живећи у заједничкој љубави у Христу. (Јн 16, 7-11).

Спасавајућа благодат Божија је његова сопствена нестворена енергија зато шро само Он који има моћ да ствара ex nihillo може да оживи и тако одбрани човека од робовања ђаволу. Стога је Епископ sine qua non спасења, не као индивидуа, не као нека врста магичног средства између Бога и човека, већ као неопходни центар заједничког живота у Христу epi to afto , у коме су, заједно са презвитерима и ђаконима, утемељени верни и исправна служба и учење у вези са заједничком тајном. Када Свети Игњатије каже да одељено од Епископа, презвитерјума и ђаконата „нема Цркве” (Трал 3) он јасно изражава мишљење да „одељено од њих нема локалне заједнице”.