Донекле са слажем са вама двојицом али то није комплетна слика српства.
Оно што се константно игнорише и у Србији и у СПЦ је да данас половина (можда и више) Срба/Српкиња живи изван Србије.
Проблем абортуса, опадања Срба и остало је тачан за Србију а и за Републику Српску али број Срба/Српкиња изван Србије/РС из дана у дан расте.
Проблем је да кад се говори о томе колико има Срба увек се гледа само становништво Србије.
Број Срба/Српкиња изван матице не интересује никог.
Никада није учињен попис нити било шта, о броју Срба изван Србије.
Нажалост приближавамо се моменту када ће више Срба живети изван Србије него у Србији.
Можда се ово неком не свиђа али то је тужна реалност.
Ако погледамо Јевреје и они су у истој ситуацији, али за разлику од нас, они су то схватили и прихватили и иако је сваком Јевреју Израел важан они уважавају и мишљење Јевреја изван Израјела.
Нажалост то у Србији никоме ни не пада на памет, јер би то умањило њихову политичку доминацију.
Другим речима, док је мени добро баш ме брига.

Не могу да се сложоим са Вашим ставом.
Још давно пре неких трисдесет и више година имао сам прилику да упознам једног Србина у Српској Цркви у Сент Полу, Минесота који је био црвен ко шангарепа, личио је на типичног Ирца али је био поносан да је Србин.
Како ми рече његов прадеда или чукундеде (нисам сигуран) је био Србин, ако се не варам рекао ми је да је он шеста генерација у Америци.
Сви после тога су би ко зна шта али оно што је важно је да је тај осећај да је неко Србим опстао.
Како ми рече славим Славу и Светога Саву, Божћ ми је 7 Јануара (по новом календару), и самим тим ја сам Србин.
Дали то испуњава генетске, религиозне, националне исве остале услове, појма немам, али човек се осећао да је Србин.
Свакако да ни случајно не би испунио захтеве ових данашњих, јединих и правих Срба и православаца, али он се осећао као Србин.
Видите то је оно о чему говорим.
Док сви остали гледају да присвоје сваког ко је и теоретски њихов, ми одбијамо да прихватимо и оне који нам кажу да сзу Срби, јер не испуњавају неке стандарде које смо ми поставили.

Да покушавам колико могу да пажљиво прочитам шта ко напише, али исто тако не прихватам то да је ово што сам навео изузетак, бар што се тиче њега, већ да је можда то изузетак у односу осталих.
У Сент Полу су углавном староседеоци од којих већина и не зна српски, али се осећају Србима.
Проблем са многин нашим млађим заједницама у којима је већина новодошла, прва генерација, је да као и у матици, не прихватамо оне који не испуњавају наш стереотипни стандард, које Србин а ко није.
Веома је мало српских заједница у којима доминирају новодошли које су спремне да прихваљте да и неко ко не зна ни једну реч српског, ко не личи на Србина, ко је и по карактеру и свему осталом различит од нас, може да буде исто тако Србин као и ми.
Е видите у томе је основна разлика између нас и Јевреја, они су кроз векове научили да је онај ко се осећа јеврејином Јевреј, а не онај ко испуњава те стереотапне представе ко може бити јеврејин.

Брате Мосор,
можда се модератору омакло, па је грешком отишла твоја тема о 24 разреда ђака. Дешава се и то. Вртила се та вијест и на ТВ станицама и по разним порталима тога дана. Опет су поновљени апели да се нешто мора учинити.

Брате Стево,
'ајде да некако предефинишемо ово што си написао, па да кажемо да није у питању изузетак, него изузеци, дакле, множина. Било би добро да се овде изнесе и тај податак, колико у свијету има потомака неке ИКС генерације, који не говоре ни ријеч нашег језика, не изгледају као ми, не познају нашу културу више од просјечног странца, а осјећају се Србима?
Овде бисмо требали и јасно раздвојити појмове националности и вјероисповјести, мада се то углавном идентификује једно с другим.
Главни београдски муфтија је више пута јавно изјавио да је он Србин исламске вјероисповјести.
Са друге стране, недавно је у Требињу крштена дјевојчица кинескиња, чији су родитељи, такође кинези, примили православље и вјенчали се у нашој цркви. Дакле и они су Срби.

Главно питање овде је губитак нашег националног и вјерског идентитета и корпуса. Због чега су 24 одјељења првачића мање? Гдје леже стварни разлози? Зашто за 7 дана, у просјеку, нестаје по једно село на нашем географском подручју?

Покушали су на много тих питања одговорити и људи из фондације „Пријатељ Божији”, снимајући одличан документарац „Срби - народ који нестаје”. Ко има прилику, а није већ погледао, топло му препоручујем да чује и види те застрашујуће податке који се из дана у дан све више погоршавају.

Pomaze sve visnji Gospod Bog draga braco i sestre!
Ja bih izbegao da komentarisem već hoću da vam dam da pogledate
ovaj celi film koji se zove KLETVA
Клетва - Kletva (Ceo Film 2011) http://www.youtube.com/watch?v=3fnzVJRuvkU&feature=related
Gospod Bog vas blagoslovio i od svakog zla sacuvao

Брате Стево,
ако наставимо у том правцу у којем упорно форсираш, одосмо ван теме и ризикујемо да уђемо у филоЗофију (намјерно сам ставио слово „З”), а онда је све допуштено.
Ако ли се будемо држали истинољубља, полако ћемо доћи до суштинских проблема због којих као народ идемо у пропаст.

Наравно да се овамо не могу размножавати бабе и ђедови и тиме нисмо открили рупу на саксији.
Кључно питање је зашто су остали само бабе и ђедови?

Можда и твој лични случај може да допринесе разрјешењу бар једног питања. Ево, узимам себи за право да те питам нешто лично, мада је таквих случајева врло много.
Ако си пензионер, шта те спречава да се из тих Америка или одакле већ вратиш на своје огњиште са којег си некада отишао?

Пословица каже:
Ако човјек нешто жели, наћиће начина да то оствари, а ако не жели, наћиће 100 изговора.

Питање је зашто нас је све мање и мање у матици а религија сама по себи то не може да одговори.
Народна пословица каже „ко се чува и Бог га чува”.
У случају нас као народа та пословица може још како да се примени.
Ми као народ не да се не чувамо већ гледамо како један другом да подметнемо ногу.
Вема је мали број оних који се стварно труде да помону другима.
Узмимо пример рођења деце.
Овде (Канада) када се роди неко дете, разне религиозне групе, гледају да помогну, жене долазе да помогну са децом, да помогну у одржавању куће итд, итд.
До сада нисам чуо ни за један случај (можда их има) да када се родило неко дете а родитељи су Срби, да су појурили да им помогну.
Други пример је исто тако јасан, наиме својевремено сам радио са једним пакистанцем, муслиманом који је имао 11 деце.
Није имао лош посао, примања су била више него пристојна али једанајсторо деце је једанајест уста.
Њихова заједница му је купила кућу, велику да има места за све, помогли су финансиски да се деца школујиу и све остало.
Није ми познато да је икада ико учинио нешто тако код нас.
Видите, не ради се о томе да треба да се покајемо или не, већ да треба да се поштујемо и помажемо.
Нажалост то је оно што нам фали али исто тако ми сами не желимо да то признамо.
Што се мене лично тиче, не видим како би се поправила ситација са децом у Србији ако бих се ја вратио?
Био би само још један пензионер више и ништа друго.
Друго после 45 година проведених изван Србије, ја бих се данас у Србији осећао као риба изван воде.
Родбине више и нема, пријатељи које сам некада имао су ко зна где ако су и међу живима.
Деца су рођена овде и то би значило да их оставим, а то ми се не ради, тако да као и већину других које познајем, матица остаје матица али не и место сталног боравка.

еоспорно је да би било лепо да се сви који су српског порекла врате, али то је само лепо за ћаскање на СЦ.
Ккако сада ствари стоје у Србији не постоји ни теоретска шанса да би свим из дијаспоре могли да се обезбеде услови за живот.
Економија је пропала, шансе за неко велико побољшање су минималне и као што рекох ми смо у неком самоизгнању.
Јевреји су пре пар хиљада година изгнани из својих крајева, али су научили да остану Јевреји иако нити су видели нити су имали шансу да икада виде Израел.
После пар хиљада година су се вратили и обновили га.
Ми смо сад ау сличној ситуацији као и они пре пар хиљада година.
Деца се рађају у разним државама света, имају разна држављанства али исто тако (бар моја) знају да су Срби, иду (не баш редовно) у Православну Цркву, пошрују православне празнике, као и ми остали и укратко они су канађани српског порекла.
Свиђало се нама или не то је будуђност и на нама је да то да су Срби усадимо у њих и да их наушимо да то пренесу на будуће генерације.
Уколико у томе не успемо, постаћемо само још један народ који је нестао, као и многи други.

Брате Стево,
о томе и причамо сво вријеме као о једном од проблема. Дакле, људи не желе да се враћају у своју отаџбину, јер, наводно, немају довољно добре услове као у туђини. А у овим нашим земљама у овим и оваквим условима ипак живи 7-8 милиона душа и још не умиремо од глади. Тако се опет враћамо на ону грубу ријеч „похлепа”. Нисмо задовољни са скромним животом, па се мора ићи тамо гдје су земаљска блага лакше докучива. Нико ни у туђини није нашој дијаспори обезбједио специјалне услове за живот, него су их сви морали градити за себе. Остављени су овде ти основни услови и отишли су се градити нови, из нуле. Мојој срећи не би било краја да знам да су у туђини сви наши људи нашли свој живот и да им је добро, али знам да није тако, слушам много прича и оваквих и онаквих.
Срећан сам када сваког љета гледам колоне аута страних таблица како долазе овамо, а срце ми се стегне када видим исту ту колону након неких мјесец дана како одлази. Све су то људи у најбољој снази, младе породице.
Многи од наших тамо живе буквално на социјалној помоћи, али нема те силе да их натјера да се предомисле и врате. Не, нипошто! Чудна нека перцепција, мени лично енигма.
А има овде живота, има и те како! Само га треба знати живјети и не стидјети се ни једног посла и не кукати сваки дан, него се борити.
Тежак је овде крст на плећима народа, али се носи.

Него, да се манемо већ једном тих Јевреја и упоређивања нечега са нечим што је сасвим супротно и што је дио неке друге приче.

Брате Стево,
та некаква спиновања разних владиних и невладиних агенција о наводних 5 милијарди нечега су вјероватно само увод за некакве нове намете простом народу и ништа више. Не постоји начин да се утврди ни приближно тачан износ новца који уђе у земљу од стране дијаспоре.
Чак да је то и истина, трошење толике количине новца у Србији на годишњем нивоу би се и те како осјетило и одразило позитивно на све сфере живота. Дај Боже да је тако, али није прилика.

Даље, Србија и наше земље уопште, ни сада не хране доместицилно становништво, тако да не видим зашто би требала да храни и милионе евентуалних повратника? Ни тебе тамо не храни Канада, него твој минули рад и пензија коју си зарадио својим радом, а Канада ти само узимала приличне таксе на све зараде.

Даље, разлози напуштања огњишта могу бити разне природе и ту се слажем. Увијек је било миграција разне врсте и то је нормално у животу. Само, толику дијаспору као наш народ, е па не знам која земља би то преживјела?!
Али ми нико не може тврдити да се овде не може живјети од свога рада, и то солидно. Ако неки пате од тога да живе на београдском бетону, једва састављајући крај с крајем, то је њихов проблем. Е, сад, друго је питање колики су наши прохтјеви? Ако неко има животну жељу да посједује новога Мерцедеса са два ауспуха, па да за двије године купује још новијег, онда опет долазимо до оне страшне ријечи „ПОХЛЕПА”.
Наша земља је Богом дана! Да у њу и наопачке засадиш, има да роди и да претекне. Главни проблем је што нема ко да засади! У овом тенутку је преко 60% плодног обрадивог земљишта зарасло у коров. Остале празне куће, нема ко да то обрађује, јер није желио. Радије ће на социјалу у туђину, него имати здраву храну са своје земље и од зноја свога лица!
Е, онда ту долазимо до везаног проблема.
Недавно је на РТРС-у била репортажа о једном селу у РС, које има 65 нежења старости од 25-55 година, а нема ни једну неудану дјевојку. Немам намјеру да окривљујем ни мушкарце, ни жене, него тек изнесем чињенице, па нека свако за себе донесе закључак.
Ваљда су дошли такви трендови, шта ли, па све младе дјевојке имају некакве снове о томе да живе у граду и онда и не помишљају да своју породицу заснивају са неким ко је одлучио да живи на своме огњишту. Онда се не бирају начини и средства. Све се чини да се било како заврши у урбаној средини, а још је пожељније „уловити” неког нашег из иностранства, па се брже-боље удати за њега и с Богом мишеви!
У задње вријеме почињу да се дешавају и обрнути случајеви, да се мушкарци удају, а дјевојке се жене. Разлог: Њени су негдје у туђини стекли велику кућу и богатство, њему обећана бесплатна храна и стан, нема о чему да мисли, јер су други све смислили за њега и његово је да ради како му се каже. Ево их, само у мом ближем комшилуку, тројица таквих удавача. А, занимљиво, ни један од њих тамо није запослен, али добро живе већ годинама. Стекли су и дјецу, дођу свако мало овде на пар дана, па назад, Боже сачувај да се врате сви заједно овде да живе, а има се од чега, познајем те породице јако добро.

Превише одужих ово писаније...
Углавном, ето гдје нам је наталитет. Ето нам разлога. Ето нам ПОХЛЕПЕ!

Благодарим, брате, за овај и претходни линк.
Поменуо сам негдје горе на почетку документарац „Срби - народ који нестаје” и топло препоручио свакоме да га погледа.
Гледао сам раније све ове филмове које је радила фондација „Пријатељ Божији” и одлични су. Неки дан су објавили и најновији „Крајишки псалми”, а одличан им је и врло поучан и онај „Слава или крканлук”.
Хаџија Братислав Николић префино ниже богоугодне ријечи, које може да разумије скоро и онај ко не говори наш језик.

Драги брате Стево, добро ти мене нагрди, али се не љутим, вјеруј ми.
Вјероватно си се пронашао негдје у овоме што сам рекао, па те погодила црна истина, али ми вјеруј да и мене лично годинама тишти та иста мука и није ми свеједно кад видим да све више младих бјежи са ових простора.

Ево, брат Темпа се потрудио да пронађе и неке новије резултате истраживања, када су у питању чедоморства и општа морална посрнулост наше омладине. Њихов највјероватнији следећи корак је да почну планирати бијег у туђину, јер је углавном такав слијед догађаја који одводи младе људе. Већ одавно отрцане фразе и ријечи се стално понављају и наводе као разлози због којих никако не могу да остану овде, али има много оних који се храбро ухвате у коштац са свим недаћама, па за коју годину постану и остану своји људи на својем огњишту.

До када ћемо се, брате Стево, хватати изговора како је крива некаква Југославија и тадашњи поредак? Мани то! Тај поредак не постоји већ више од 20 година, а тек напомене ради, Њемачка је 10 година након 2.свј.рата имала аутомобил године.
Кажеш да су стари на селу помрли, па дјеца морају да бјеже из наших градова у иностранство? Како им не падне на памет да бјеже у кућу својих покојних баке и деке, па да се мало и намуче док не науче како се лијепо на селу може живјети? Зашто нису васпитани да од младости уче како је живјети и на селу, а не само да долазе пунити гепеке готовим производима са села?
Жалосно је да нам у селима зјапе празне предивне цркве.

Даље, ових 5,5 милијарди нечега је могло да се напише да је и 55 милијарди и јел ми треба да вјерујемо тим подацима? То су, драги брате, фиктивне претпоставке неких људи који су добили задатак да то испројектују и процијене на основу ничега. Јер, ко може знати са колико пара у џепу си ти дошао овде и да ли си потрошио 1 ЕУР или 1000 ЕУР, или колико си можда поклонио мени или ниси? То је, са економске стране, немогуће дознати. Зато се праве овако некакве пројекције од прилике, без икаквих релевантних података и доказа.

Драги брате, видим да се у својим писањима највише осврћеш на тај неки бољи материјални аспект који је довео до егзила пола нације. Кажеш да су отишли сви они који нису имали избора? Стево, зависи какав избор су жељели? Опет и опет долазимо до исте страшне ријечи!
Како онда остаде и опстаде овај народ овде, какав год да јесте и колико год да нас је? Па, немамо ми сви родбину у туђини која нам шаље милијарде, па да овде уживамо! Свако се на свој начин сналази. Засучи рукаве па удри и ради шта знаш и умијеш и ето скромног живота. А, скромност је, Стево, велика врлина!
Мој ауто од 20 година ме одлично служи, а не служим ја њему. Не пада ми на памет да га мијењам, мада у овом тренутку могу да купим за готове паре неки нови ауто средње класе. А све то од свога рада и то овде, замисли, овде на селу гдје живим читав свој живот, осим периода школовања! Дакле, Стево, и у ова наопака времена има избора овде!

Драги Стево, надам се да сам те погрешно схватио када си рекао да бисмо још на све то ми одавде требали да бринемо о стању нашег народа у туђини?

Пази, да се разумијемо, ја лично не дијелим наш национални корпус на нас и вас, јер смо сви ми једно, гдје год били, како то лијепо рече и брат Темпа кроз ријечи нашега великог владике Николаја и других светитеља.
Признајем, жалостан сам што нисмо сви на окупу и географски, што нашој дјеци у цјелини, свима, није основни језик срБски (не желим да селективно једначим гласове по звучности), што нам цркве недјељом нису толико пуне, па да будем срећан што од пуноће морам одстајати Свету Литургију у порти.
Признајем, драги брате, признајем да сам једно тврдоглаво магаре које је ријешило да остане овде гдје је, иако имам могућности да за 7 дана покупим сву своју породицу и нестанем одавде за сва времена! Признајем!
Ако ли се и кајем за своје гријехе овакве и онакве, за ово нећу имати разлога.

Праштај ако те увриједих, али ти из срца све рекох!

Брате бареш,
знам да је површно, јер сам и поменуо примјер Њемачке тек успут, без жеље да у све сада убацујемо и елементе германске културе и постојања.
Више сам то написао због упоређивања временских периода и природних друштвених промјена.

А када су у питању различитости данашњег времена у односу на та некаква диктаторска времена, могло би се много причати.
У сваком случају, видим много више позитивнијег данас, него што је то било у та времена.
СПЦ је сигурно доживјела свој препород и дочекала тренутак своје слободе, а од тога онда треба да полази све друго. То је само једна од ствари која је мени лично најзначајнија, када гледам укупан наш национални корпус.

А кућно васпитање и последице свега су нешто друго и ако човјек не чини по заповјестима Божијим, нема онда право да кука и тражи 100 других криваца за зло које му се дешава.
Отуда толико пута овде понављамо ријеч ПОКАЈАЊЕ, јер никада није касно погазити своју сујету и покајати се, али и бити свјестан које последице за собом вуче истинско покајање.

Драга сестро,
на ове твоје ријечи ми срце заигра од радости, а очи ми се нешто разводне, кано да ће капнути из њих...
Да су ти живи и здрави твоји мали анђелчићи и дао Бог свако добро и теби и њима и свима вама!
Мани зле језике, тога је увијек било и биће.
Настави да плетеш и себи и њима вијенце Небеске тако како си и до сада, да радост малог Гаврила у Царству Небеском сваким даном све више додирује срца свих вас и нас!
Амин, Боже дај!

Pomaze Bog!

Sve nešto razmišljam, je li ta Srpkinja presla u islam zbog nekog hodze ili zbog muslimana oko nje? Pa, opet nešto razmišljam kad čujem pitanje „a šta SPC radi povodom ovog ili onog” - je li se to ceka neka posebna direktiva posto ocigledno pravoslavno, a samim tim i crkveno, ucenje nije dovoljno?

Uporno se trazi krivac u drugima, a ne polazi se od sebe - šta ja radim ili mogu da uradim povodom ovoga ili onoga?

Tu dolazi do problema, sagledavanje svoje licnosti - prepoznavanje svojih grijehova. Bez samosozercavanja nema ni pokajanja, bez pokajanja nema ni preobrazenja. Da li zbog gordosti, straha ili šta već, vecina Srba kuburi s ovom prvom stepenicom - prepoznavanjem vlastitog grijeha.

Da budem grub, ali i iskren, lutaju i lutace oni koji su slabi u vjeri.

Evo nešto sa izdvojene teme koju je tako fino brat Mocor_PC pripremio:
http://www1.serbiancafe.com/cir/diskusije/mesg/134/16185430/o-brizi-za-crkvu.html?1

Драга братијо,
види се да се прилично разумијемо у нашим виђењима и мишљењима, а зато и јесмо овде, да размијенимо оно што имамо и да једни од других чујемо и корисних ствари, да промишљамо о свему.

Брате бареш, да не дужим много, покушаћу директно да ти одговорим на питање.
Не почињати ништа од наших пастира, свештеника, јер ко смо ми, грешни, па да себи дајемо за право да судимо о другима? Него почињати од себе! Истовремено, мисионарити међу својим ближњима, колико нам то допушта наше мирјанско знање и познање и не одустајати док год нас има! Нама за примјер не треба да служе свештеници, него Господ наш Исус Христос. А речено је много пута да је молитва и најгрешнијег свештеника угодна Богу и да нам је на спасење свима. А да ли су попадија и дјеца присутни на службама или нису? Нисмо дошли на Свету Литургију да гледамо ко је ту, ко није. Ако ли неко то и уочи, да ли зна зашто је то тако? Да ли попадија има неко послушање, да ли је здравствено неспособна да одстоји литургију, да ли ово, да ли оно...? То ми не знамо и тиме се не требамо оптерећивати.
Једне прилике десила се оваква прича у мојој парохији.
Прота одслужио читаву Литургију у старим прљавим „старкама”. Тачка!
Елем, десио се ја некако да сам раније дошао, па сам у цркву улазио кад и он. Поздравимо се и прелазећи преко неких дасака које су покривале недовршену дренажу око објекта, размакну се даске и упадне мој прото с обе ноге у воду које није било много, али довољно да смочи обе ципеле до голе коже. Призор јесте био смјешан и њему и мени, али се нешто брзо морало чинити. Та црква је прилично далеко од парохијског дома, није било времена ићи по друге ципеле. Паде њему на памет да му је у гепеку аута остала косилица од јуче и старе патике у којима је косио. Брже-боље их пронађемо, мало отресемо и обувај, нема друге.
Народ се сакупио, почиње служба, али почиње и саблажњавање неколицине и упирање прстом. Зар поп да служи у „старкама”?! Страааашно!!!
Трајало је то тако све до краја, а онда је он у бесједи упутио свима извињење и рекао шта се догодило.

Дакле, драги брате, тешко је о стварима судити прије него се наврши вријеме, а онда ће се показати да ли је било добро или није. Као што је брат Темпа недавно поставио врло поучну причу „Можда јесте, можда није. Видјећемо.”, тако бисмо сви ми требали да гледамо на ствари око себе.

Тада је било 30-ак душа, можда нешто више, а само неколико њих су уперали прстом и дошаптавали се. Дакле, ови остали су у цркву ушли због нечега другога, а не да гледају у патике.

Народ и појединац може да тражи одговорност и појашњења претпостављених само у случају да се свако од нас савршено држи прописаних правила наше вјере. У том случају неко такав не би никада имао потребу да тражи нешто тако, јер би му све било само по себи откривено и појашњено.
Колико нас је савршених?

Pomaze Bog nas zajednicki Otac pa kohoce nek prizna a ko neće i ne mora.
Ja ću da pokusam da vam ispricam nekoliko ili tacnije dva slučaja
koja sam video ovoga leta u dva manastira.U manastiru Celije u Valjevu bio sam da obidjem i da se pomolim Gospodu Bogu i o.Justinu popovicu.I tamo je narod dolazio ali ja mislim da postoji neki kucni red kako može da se dolazi u jedan manastir.Jnekolicina mladjih žena ili devojaka su
dosle malte ne ali polu gole i hoće da udju u manastir.Bila je velika vrucina ali to nije bilo opravdanje da sada treba da se krsi kucni red.
I u drugom manastiru Lelic je takidje bio slični slučaj.I sada ja se pitam koju kulturu i vaspitanje narod i ove nove mladje generacije imaju
i moral koji ja ocenjujem sa ,00000, nule jer nevredi ni casu vode.

„I sada ja se pitam koju kulturu i vaspitanje narod i ove nove mladje generacije imaju
i moral koji ja ocenjujem sa ,00000, nule jer nevredi ni casu vode.”

Pre bi se reklo da nije u pitanju kultura i vaspitanje već neznanje.
Mnogi posecuju crkve i manastire turisticki,umesto potrebom za duhovnoscu kako po neko smatra.
U vezi s`tim,pred ulazom u svetinje postoje natpisi sa upozorenjem o
pravilima odevanja i ponasanja koja su mnogim strana.
Neki id hramova kao npr. Prohor Pcinjski za posetioce imaju neku vrstu ogrtaca ili salova sa kojima se pokriju obnazene ruke i kratke suknje,odnosno pantalone. U nekim od hramova nije dopusteno video snimanje ili slikanje,zbog mogućih provala gde kradljivci po kratkom postupku (unapred isplanirano)mogu da obave svoje namere.

Dakle treba ipak nešto više znati - zašto je to tako,umesto receno prikazati kao nešto opste - generalno.

Јуче сам и ја имао проблем, данас изгледа да је опет све у реду.

Ko je kriv sto je u Srbiji sve manje i manje djece?Svi pomalo država ,crkva ,roditelji ,licni egoizam ,nezdrav zivot ...Teško da nam ima spasa ali da i država i crkva moraju sto prije da se uhvate u kostac sa problemo moraju i to što pre.
Evo i svjezih podataka iz 2011 situacija je alarmantna.

http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/Public/ReportResultView.aspx?rptKey=indId%3d180108IND01%2635%3d6%266%3d 1%2c2%2c3%2c4%2c5%2c6%2c7%2c8%2c9%2c10%2c11%2c12%2c13%2c14%2c15%2c16%2c17%2c18%2c19%262%3d%23last%231%26sAreaId%3d180108 %26dType%3dName%26lType%3dSerbianCyrillic

Мени једва иде већ пар дана.
Неколико пута ми је прогутало коментаре овде, напише ми да сам на некаквом „тајм ауту” и да пробам касније.
Није до сајта, него је до вањских линкова, некакво је јако загушење од СЦ сервера према свијету. Сачекаћемо, вјероватно раде на отклањању проблема.
Да видим да ли ће проћи и ово мало...

Стева написа:

„Живим у Нијагари, и јуче сам на главној улици видео са обе стране у дужини од неколико километара, људе, жене, децу, старце итд, који су држали плакате, абортус је убиство, усвајање је одговор и слично.
Организовала их је нка Црква, искрено немам појма која јер овде сви попови носе црно са белим оковратником.
Овакве демонстрације су честа појава, демонстрира се испред клиника где се врше абортуси, демонстрира се испред кућа где живе лекари и болничарке који врше абортирање.
Ово се показало као веома успешно, јер је све мање и мање лекара и болничарки којима треба тај проблем, нарочито ако имају децу, да им неко парадира испред куће са таблом на којој стоји да је масовни убица.
Сад изволите па ми наведите кад је СПЦ и покушала овако нешто”?

Наравно да СПЦ не покушава овако нешто јер то није православни начин, нити православни дух... овако раде протестанти и којекакве секте на Западу, а наш брат Стева је, нажалост, дугогодишњим живљењем у католичкој и протестантској Канади попримио типичан протестантски дух, тј. дух ПРОТЕСТА! Протест против абортуса, против неправилности, против попова, против епископа, против билочега...

СПЦ редовно, тамо где терба, и на начин како доликује православљу, указује на злочин чедоморства, али није у духу православља да врши ПРОТЕСТЕ!

Распевани не лупетај, паметнији си кад ћутиш.

Видите брате Виртуални, не видим зашто пасивни отпор није у духу православља?
Ови што су протествовали су то радили мирно и достојанствено, и само су скретали пажњу свима који су пролазили на проблем који постоји.
Нити су лупали прозоре, нити крали патике и слично.
Зашто је против учења православља, да се некој жени или девојци, која иде у клинику где се врши абортус, да папир на коме је моле да то не уради и нуде јој сву могућу помоћ да сачувају живот тог детета?
Неке од демонстрација које углавном нису организоване од Цркви иду даље, носе слике убијених фетуса, неки чак и пуцају кроз прозор клинике или куће лекара, неко су их и убили, али то је већ реткост, и углавном долази од екстримиста.
Зашто не би било у духу православља да се рецимо у Београду, или Бања Луци, одржи слична демонстрација?
Можда би било боље организовати параду живота, него негде где се не види, молити се за те грешнице.
Прблем није у томе да ли је то у духу православља или не, пре бих рекао да нико не жели да се неком замери.

Па зашто се онда питамо, зашто нас је све мање и мање?