Вера, секс и стерилитет
По канонима Католичке цркве полна немоћ и стерилитет представљају препреку за склапање брака, а у православљу и исламу – не
У православљу брак је света тајна којом се двоје везују духовном и телесном везом ради потпуне животне заједнице
Одлука бискупа Витерба да не дозволи црквено венчање двадесетпетогодишњег верника који је после саобраћајне несреће остао парализован у доњем делу тела наишла је на велику критику јавности и медија у Италији. Али црква сматра да он није у стању да обавља своје брачне обавезе и ствара потомство што је циљ породичне заједнице.
Канонско право Римокатоличке цркве помиње као сметњу браку „импотенца копулатива”, то је уједно и разлог за развод брака који та црква у изузетно ретким околностима допушта, јавила је Верско-информативна агенција (ВИА). „Смисао и сврха брака по канонима цркве јесте стварање деце”, образложио је бискуп, истакавши да је одлуку донео „предано и с љубављу”.
Канон 1.084 Римокатоличке цркве изричито каже: „Претходна и трајна немоћ за полни чин, или код мушке особе или код женске особе, било апсолутна, било релативна, по самој својој природи чини брак неваљалим”.
Ипак, деликатна разлика између стерилитета и неспособности постоји у црквеном праву Католичке цркве. Допушта се венчање старијих особа где такође неће бити деце, јер је реч о природном стерилитету који је наступио због старости.
Овакве канонске препреке за склапање брака не познаје Православна црква, али ни ислам. Али у јудаизму, по Талмуду, импотенција је стављена на пето место као препрека за склапање брака. Епископ нишки Иринеј за ВИА каже да је у православљу сврха брака „пуноћа заједничког живљења”, не само стварање потомства као код других цркава.
„Ако будућа супруга зна да у браку неће имати децу са својим супругом и то прихвата, брак би црквено био склопљен. Такође, ако будући супруг прихвата чињеницу да у браку неће имати потомство, због проблема који постоји код жене”, објашњава владика Иринеј.
Свети Василије Велики је још писао да су деца плод, а не циљ брака. У Брачним правилима Православне цркве каже се да је брак света тајна којом се два лица супротног пола везују доживотном духовном и телесном везом ради потпуне животне заједнице и рађања и васпитања деце.
У историји цркве је, ипак, било случајева да се супружници по договору, после црквеног венчања, уздржавају од полних контаката. Један од најпознатијих примера је руски светитељ Свети Јован Кронштатски (упокојио се 1908. године) који је као свештеник са својом супругом све време живео као „брат са сестром”.
На познатом интернет-порталу
www.svetosavlje.org један верник је поставио директно питање православним пастирима: Да ли особа која не може да има децу може да ступи у брак?
Свештеник Милан Гардовић, при храму Светих Ћирила и Методија, у Малмеу, одговорио је: „Што је људима немогуће, Богу је могуће, то имај увек на уму. Ни мајка Светог Јована није имала деце па је у старим годинама родила Претечу Господа Христа.Какве год последице биле, пустимо да Господ одлучи да ли неко може да има децу или не, а ступити у црквени брак је прилика да кроз молитве које се
читају на венчању измолимо од Господа да младенцима подари ”добру децу и напредак у животу и вери, како стоји у требнику.„
Да живот режира непредвидиве ситуације показује и један догађај из Калуђерице који памте београдски свештеници. Будући младожења је кренуо по младу, а у весељу је пуцао из пушке. Зрно је стицајем околности погодило будућу невесту и она је остала доживотно везана за инвалидска колица. Упркос томе, младић је оженио ову девојку и они су и поред њеног хендикепа добили децу.
Протојереј ставрофор хаџи Љубодраг Петровић каже црква нема право да тражи здравствено уверење да ли неко од будућих младенаца болује од неке заразне болести као што је сида или да ли је стерилан. То питање би требало да реши будући Васељенски сабор.
”Пре склапања брака постоји предбрачни испит. Будући младенци долазе код свештеника и он их пита да ли имају добру вољу да се венчају, да нису у сродству и да се нису обећали неком другом. Свештеник поставља питање: ’Да ли ти, на пример Милане, имаш драгу и слободну вољу да узмеш себи за жену ову коју видиш пред собом, на пример Јованку’. Ако они кажу ’Да, оче’, онда је то њихов слободан избор и ту црква не може да се меша„, објашњава секретар Верско-добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке.
Отац Љубодраг истиче да свештеник пре предбрачног испита у поукама будућим младенцима може да сугерише да се добро испитају пре него што се одлуче за брак.
”Било био неумесно да свештеник пита да ли је вереник болестан или, не дај боже, блесав. Обавеза будућих младенаца је да се пре ступања у брак добро испитају„, истиче хаџи Љубодраг Петровић.
Занимљиво је да се проблем импотенције на неки начин спомиње и у Законоправилу Светог Саве. У глави 55 грађанског закона у оквиру Законоправила пише да уколико муж током три године не испуњава
”своју мушку обавезу у браку„ жена има право да затражи развод брака.
Занимљиво је и да шеријатско право у исламу жени омогућава право на развод ако је њен муж импотентан. У том случају приликом развода муж је дужан да жени исплати половину мехра (материјална вредност коју муж даје жени за њен улазак у брак, а која је заснована на Курану и Хадису).
Србијански муфтија Мухамед Јусуфспахић каже да појава импотенције у браку може да поремети однос два партнера, али она не може бити препрека за склапање брака.
”Било каква полна болест може бити препрека да се, по исламу, склопи брак, али и не мора, јер је у питању свесни избор двоје људи супротног пола. Неко ће прихватити ситуацију да је један од супружника због одузетости доњег дела тела импотентан, а неко други ће рећи да није спреман на то и такав брак не би могао да се склопи„, објашњава муфтија Јусуфспахић.”
