У храмовима Српске православне цркве и црквеним књижарама може се купити превод Новог завета у преводу Комисије Светог архијерејског синода. У Енциклопедији православља за тај превод стоји: „Први званични, Црквом ауторизовани превод Новог завета јесто дело Комисије Светог архијерејског синода, објављен 1984, да би уследила још три исправљена издања; 1990, 1993. и 1998. год. 'Појава овог новог превода урађеног у оквиру Цркве и са свима предиспозицијама и прерогативима једног црквеног аутентичног превода, јесте догађај од огромне важности за живот и мисију Цркве и од великог значаја за нашу културу' (епископ бачки Иринеј).”
У међувремену објављено је још једно исправљено издање овог превода 2004. године. У разговору са више свештеника чуо сам доста критика за овај превод: да је превод добар не би се у тако кратком времену вршиле исправке, да је преправљени Вуков превод, те што није објављен и на екавици... Један наш митрополит (нећу наводити име) у разговору ми је рекао да најрадије чита Бакотићев превод!
Мени је најразумљивији превод покојног професора ПБФ-а протођакона Емилијана Чарнића; за чији превод у Енциклопедији православља, у истом чланку стоји да језички стручњаци његовом преводу замерају да је „умногоме укочен, јер Чарнић преводи веома верно, али на штету јасности.” Опет у истој енциклопедији у чланку о протођакону Чарнићу (1914-1995) стоји: „Његов превод Новог завета на српски језик до сада је недостижан, а и Псалтир, који је 'азбука' црквености и молитвености, јер се чита и пева на народном језику...” У истој енциклопедији различита мишљења (мањкав уреднички посао)!
Прекјуче сам у цркви (БПЦ, по новом календару Ивањдан) на служби слушао одломак из јеванђеља о рођењу Светог Јована Крститеља и Претече; у бугарском преводу тако стоји да се Свети Јован хранио у пустињи дивљим медом и скакавцима (и ядеше акриди и див мед). Дођем кући и узмем наш синодални превод и стоји да се хранио биљем и дивљим медом (Марко 1:6)! Свашта?!