Покајања двери, отвори ми Жизнодавче!
Tempa
(Teolog)
2012-06-18 04:30 AM
Ево проповједи мог свештеника:
„Јеванђеље никад не застарјева”, (Св. Николај Жички) те својом поруком која је увијек актуелна и непролазна, наново у нама обнавља расуђивање просвећено Светим Духом. Трезвеност и бестрашће су врхунске врлине које красе онога ко живи „у Христу”.
Примјери Светих Отаца који су Бога прославили на земљи и кроз које се наш Бог прославио и прославља остављајући нам њихове Свете мошти су непрестана откривења живога Бога. Светитељи су показатељи да је Христос постао човјек да би човјек постао „бог по благодати”, по Св. Атанасију Великом, и да је „Диван Бог у светима својим, Бог Израиљев!” И када побожан човјек прихвата Христов „јарам”, ослобађа се робовања материјалном одричући се пролазног, земног, трулежног и све што чини на земљи „веже уз небеса” (Св. Николај Жички), тј. уз непролазно Царство Христово које долази, наступа, и које предокушамо на Светој Литургији, јер; Света Литургија је „обитавање безграничног у срцу”, Литургија је изданак Васкрсења Христова и кроз Свету тајну Причешћа присаједињење Господу Исусу Христу, у Духу Светом и препознавању причасника од Оца небеског.
Господ Христос у стиховима Јеванђеља по Јовану, каже да ће на коначном Суду, „када времена више не буде” (Откр. Јованово), када наступи опште васкрсење и вјечита садашњост, „дан непролазни”, „Свијетлост незалазна”; сав род људски бити подјељен на оне „који су чинили добро” и на оне „који су чинили зло”. Они који су чинили добро изићи ће на „васкрсење живота” а они који су чинили зло на „васкрсење суда”. (Јн, 5,29). Дакле; ми смо сада у назначеном времену о коме Христос говори из Есхатона. Његова Божанска мисија на земљи била је прије 2000 година, а ми се сада, иако вијековима послије тог догађаја на земљи, не сјећамо прошлости, него имамо сјећање на будућност; на Царство које долази, и које се возглашава ријечима: „Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа...”.
Основни почетак у проналажењу пута ка спасењу, обожењу, јесте правилно разлучивање добра од зла. То је почетак духовне борбе, која треба да траје док смо у животу, „до последњег даха”.
Свети Сава први архиепископ Српски у Бесједи о правој вјери; позива нас да у нама „добро надвлада зло”, да се уподобимо Доброме а не зломе, а суштински Добар јесте наш Крјепки Бог, а зли јесте сатана. Да би побједили зло у себи, прво се требамо ослонити на „Божију иницијативу” која је увијек испред нашег покрета, (Св. Максим Исповједник) и храбро закорачити у духовну арену, гдје је Васкрсли Христос Побједитељ. Препустити се Његовој вољи, све своје психо-физичке снаге напрегнути да савладамо своје ЈА, егоизам или себељубље, које је узрок сваког отуђења, неспоразума и рата међу људима. Зато Господ Христос каже да се царство небеско на силу узима и само подвижници га задобијају (Мт.11,12). А Премудри Соломон да је највећи јунак ко савлада самог себе, и; да је већи јунак од освајача града ко побједи самог себе. Предуслов овој побједи, опет Премудрим Духом Божијим вођен Соломон, каже да јесте: Уздање у Господа свим срцем, дакле почетак духовне борбе треба бити са чврстом вјером у Христа Побједитеља.
Проблем данашњег човјека јесте што он своју слободу, која је по Св. Григорију Богослову - икона Божија у нама, користи изопачено и пламичак вјере гаси се код актуелног типа човјека. Образац - тип човјека садашњице јесте: човјек који је световно образован, који живи популарним (распуштеним) стилом живота, дивећи се напретку технике и користећи увијек, опет и опет новије типове свих технолошких изума; уподобљавајући се разобличавајућем тренду који влада. Његова демагошка етика и разрушени морал показују непрепознатљиви ЛИК Божји, или тешко препознатљив. Сав овај скуп свједочи о суноврату и помрачењу Образа Божијег у човјеку. Тако да у овом свијету данас прича о Господу Васкрслом, о животима Светих људи, који су и данас међу нама, звучи слично као прича Ноја народу пред потоп.
Tempa
(Teolog)
2012-06-18 04:31 AM
Као несхватљиве бајке. О предавању првенста профаног над Светошћу, писали су још у своје вријеме Св. Василије Велики који пише да да се уз помоћ световне науке не може постати „мудар у Мудрога” тј. стећи мудрост у Премудроме Богу, а Свети Јефрем Сирин пише како су многи своје уздање у Бога замјенили опчињеност изумима а одбацили науку Господњу. Апостол Павле објашњава ту ситуацију ријечима: „Ми смо будале Христа ради, а ви се називате мудрима, али ваша мудрост је лудост пред Господом”. А прича о Крсту је „лудост Грцима и подсмијех Јерејима”. Исто је тако и данас, само што нису у питању одређене нације и народи него човјечанство новог поретка, које је насупрот Тијелу Христовом и Новом Израиљу. Исмијавање Бога и Светиње је одговор такве светине. Врше се систематски и лукаво организовани напади против науке Христове на електронским медијима; јер су удружене те емисије када је у питању лажно свједочење о Личности Господа Исуса Христа, Његовог Јеванђеља и Цркве која је Православна, док се овосвјетске религије не оповргавају и не критикују. Зашто је то тако, најбољи нам одговор даје Апостол Павле у Другој Посланици Солуњанима (3-4) када каже да ће прије Христовог Другог доласка у слави, доћи антихрист и да ће они који „не примише истину љубави да би се спасли” бити преварени од сатане, који ће имати „силу обмане, да вјерују лажи; да буду осуђени сви који не вјероваше истини, него завољеше неправду”. Вртлог овога свијета све је шири и животни темпо је све бржи.
Како се одржати на путу нашег премилог Спаса Христа, Који лагано корача? Који не жели смрти гријешнику, данашњем човјеку - болеснику, чији поглед је замућен и Који није узрок хаоса по свијету. Како да ми који смо као „сламка међу вихорове” (Његош) одговоримо данашњем човјеку? Која је наша основна порука? Како да не погријешимо, како да наш глас чује човјек тренда, човјек моде, технике и коме је животни мото: „чини што хоћеш, нема ограничења” О таквом човјеку расправља још и Фјодор Михајлович Достојевски кроз лик Ивана Карамазова (Браћа Карамазови)...? Како да посвједочимо Господа нашег а да не бацимо „бисере пред свиње”, да не дозволимо да се исмијава Бог и Јеванђеље? Која је то ријеч која ће дотаћи залуталог човјека? Као што је наш блаженоусопши патријарх Павле у двије ријечи открио и посвједочио Јеванђеље, а те двије ријечи су: БУДИТЕ ЉУДИ!, и ми нећемо погријешити, нећемо увриједити, нећемо осудити човјека данашњице и садашњице ако му кажемо двије ријечи, исте оне ријечи којима је грмио Свети Јован Крститељ, ријечи које ћемо упутити прво самоме себи па човјечанству, а оне гласе: ПОКАЈТЕ СЕ! Ето спасоносног излаза! Ето освјежења! Ево опране душе, изненадног и послије дуго времена погледа на самог себе! „Као кад човјек црне косе дуго не види себе у огледалу, па кад стане пред огледало, ужасне се, јер види да је сав сијед”, како пише Свети Николај Жички. Наш Српски народ покајање зове радовање, јер без покајања нема истинског и тихог радовања. Покајање је преумњење, преображај, повратак Оцу, одбацивање преваре и прихватање Истине. Без покајања нема спасења, јер; Послије смрти нема покајања! Зато је сада прави моменат, како каже Свети Апостол Павле: Прегните момци, са одушевљењем! Не одлагати него се одмах покајати. „Да бих покајањем пронашао пут”- ријечи су стихире на погребу, а тај пут је уска стазица у Царство васкрслог Господа.
Вапај Цркве своди се на поруку ПОКАЈАЊА. И не треба чекати, не треба очекивати: прво се ми требамо покајати и духовном инерцијом, светом ревношћу, остатак повући за собом према наступајућем и вјечном Царству Христа Господа. На том путу видјеће се да је сва Божија творевина добра, и потврдити ријечи Апостола Павла: „Светима је све свето”. А то се може видјети само очима које су сапране и просветљене покајањем. Покајање ће спасити човјека и творевину. И ми, као свештеници „род одабрани” „царско свештенство” „нови Израиљ” морамо бити првенци покајања, као што је наш Спас „прворођени из мртвих”, ми својим покајањем за сву своју недостојност пред Јединим Достојним, показаћемо љубав прво према Јагњету Божијем, Богу нашем, према ближњима али и према посрнулом и палом човјеку који се налази на духовној раскрсници, гдје само Православље избавља и упућује ка вјечној радости Свете Тројице.
Ову проповијед завршио бих молитвом Светог Николаја Жичког, који се моли овако: ...пролазе поред нас, осуђују нас, а ми се у смирењу кајемо и вапијемо: Покајања двери, отверзи нам Жизнодавче!
