Горе наведено разјашњење је условно: у екуменски покрет укључиле су се и друге верске заједнице. Задњих деценија се појавили и појмови јудеохришћанство, јудеохришћанска цивилизација и они се све више користе. Екуменизам губи све више искључиво хришћански карактер. Којим путем ће даље екуменизам, то ће показати време. А оно што највише тишти неке у Православној цркви су заједничке молитве. Корен тих молитава је сасвим прост: он лежи у донацијама западних хришћанских верских заједница напаћеним православним црквама у 20. веку, што у уступању богомоља на употребу у дијаспори и сл. Како одбити заједничке молитве, а овамо паре и објекти ваљају нам. Решење за ово задње је у материјалном подизању помесних православних цркава (давање више прилога цркви, бројчаним јачањем монаштва и свештенства). Неки виде решењу у мењању самих канона, али то је већ питање будућности - кад буде време „само ће се (од себе) касти” шта радити - не треба истрчавати као што раде они што нездраво ревнују.