Чини ми се да смо још давно овде имали расправу о нечем сличном.
Још од почетка Хришћанства проблем је бијо са служењем на освећеним местима.
Цркве нису ни постојале, а владике нису ни могли да иду од села до села да освећују безброј новонасталих цркви.
Зато је у уведен антимис у коме су мошти неко светца, који је освећен и који је као нека врста „покретног” престола.
Е сад једно интересантно питање.
Да ли може да се врши службе у Цркви која је освећена, у чијем престолу су мошти неког светитеља али нема антимиса?

Лад, ја сам написао да ако је Црква освећена, ако има мошти светца, али нема антимис, да ли у њој може да се служи или не.
Тачно је да владика даје свој антимис да се у Цркви служи, е сад антимис је и настао у средњем веку да би свештеници могли да служе на разним неосвећеним местима, црквама или где већ, јер владике нису могле да сваке недеље иду у сва места да освећују цркве.
Ако се црква освети и ако се у престо уграде мошти неког светитеља, зашто је онда потребан антимис?
Питање нема никакве везе са дешавањима у америци, аустралији итд, већ просто у чему је разлика мошти светаца у столу и у антимису?
Нису ли и једно и друго мошти светаца?

Одговара све около, наоколо.
Изволите објашњење ша је антимис:

Антиминс (лат. ante-mnesa — уместо трпезе) је литургијско платно на којем су представљена страдања Христова и полагање у гроб, које се полаже на часну трапезу, у олтару Цркве. На њему се врши Света литургија.

Антиминс има део моштију светитеља или мученика и носи потпис месног епископа. По традицији, очуваној из првих векова, антиминс замењиваше освећени олтар, будући обавезан за Литургију. Канон 31. Четвртог васељенског сабора забрањује Литургију у обичним кућама или местима. Такође, канон 7. Седмог васељенског сабора забрањује освећење Цркве без моштију мученика.
Свештеник прима антиминс од свога епископа, чији потпис гарантује не само постојање евхаристијске месне заједнице, него и светог заједништва које постоји између њега и свештеника. Освећени антиминс апсолутно је потребан за вршење Тајне Евхаристије, мада Пидалион помиње случај мученика Лукијана, антиохијског свештеника, који, будући у тамници, служи литургију на својим грудима. Теодорит Кирски употребљава руке свога ђакона уместо олтара, а Свети Јован Златоусти не устручава се рећи да су руке свештеника скупље од олтара (Свети Јован Златоусти, О свештенству, 3).

Као што видите и сами име значи уместо стола.

Друго ова реченица је повод мог питања:

„Уопште, мошти мученика, било да су стављене под олтарски престо, било да су зашивене у антиминсу, представљају небеску Цркву на којој почива земаљска Црква.”

Ако су под престолом мошти мученика и ако оне представљају небеску Цркву, онда зашто не може да се служи у небеској Цркви без антимиса?

Поштовање Темпа.
Ја не оспоравам да је антиминс по правилима у нашој (а и осталим) Цркви потребан и да се без њега не може служити.
Моје питање је зашто?
Чињеница је да антимис није постојао у оригиналним Црквама.
Историја нам каже да се се прве литургије служиле у катакомбама над гробовима светаца.
Касније са развојом Хришжанства, закљућено је да нема довољмо светаца да се служи само на њиховим гробовима, решено је да се у сто постављају мошти светаца, у тој освећеној Цркви је служено без проблема.
Антимис се појављује тек касније кад се Хришћанство ширило и када владике нису имале могућност да освећују цркве широм својих епархија са брзином којом су нове Цркве ницале.
Са освећеним антиминсом свештеник је могао да служи, као што рекосте и на пању, јер је антиминс освећен, има мошти светца и самим тим је у суштини покретни сто.
Да би разумели шта питам, морам да прибегнем прилично апстрактном примеру.
Претпоставимо да негде у Србији имамо Црквицу коју је осветио Св. Сава са моштима неког светитеља, али у Цркви нема антимиса јер га је Владика повукао из неког разлога.
По званичном ставу та Црква иако освештана од Св. Саве са светим моштима више није Црква јер је неки владика чије име се неће ни запамтити дан после његове смрти решио да повуче свој антимис.
Можда мало екстриман пример али могућ.

Значи да по Чавезу сваки владика без разлике да ли је достојан или не је инад Св.Саве!!!!
Не рекосте ми да ли је црква освештана и света ако ју је освештао Св. Сава а неки владика повукао свој антимис?
И зашто је неко скташ, лопов, мућкарош, антихрист или било шта ако просто пита у чему је разлика измећу мошти светца у столу и антимису?
Можда то не одговара неком јер Боже ме прости може да умањи његов значај, али како освећена небеска Црква може да буде поништена од човека, ма ко он био?

госпођа се иначе зове Ребека и богата је и српкиња али банда као ова тешка лопурда Стева хоће да је изваћаре на српство и Светосавље.

то што твоја хохштаплерска банда прича о госпођи која воли своју Цркву и српство је само доказ каква сте ви банда без епископа.
А о томе како се ви јадници разумете Цркву стварно је смешно причати јер би вас Хрисрос бичем растерао у тренутку као у оној причи на Пијаци.

I? Skriveni motiv price je kako da zaobidjemo vladiku :)

Не знам о чему се дешава у овој причи о поменутом случају, али знам да да без Антиминса нема Литургије.
Стево, ви навијате воду на своју воденицу с тим питањем - ако је Св. Сава освештао Цркву, а она нема Антиминса- шта онда? Свака Црква из доба Немањића има Антиминс, не знам ни једну да нема- почевши од Хиландара, Студенице, Раванице, Манасије, Грачанице, Дечана, Мионице, Моштанице и осталих Светиња... И ако постоји нека рушевина из доба Немањића, или Св. Саве- Света Литургија се и ту може служити са Антиминсом. Јер Антиминс је освећен од стране Епископа и на њему се приноси бескрвна жртва- тј. освећују се Пречасни Дарови. Такво је устројсво Црквено и о томе не вриједи расправљати - потпуно је бесмислено.
Црква је изнад сваке личности и нације, и они који су Свети никако се не могу одвојити од Цркве ни на какав начин- што сте ви Стево дали примјер - нпр-ако је Св. Сава осветио Цркву а она нема антиминс- то је незамислива, апсурдна и немогућа ситуација у историји СП Цркве.

Поштовани Темпа, не навијам ја воду на моју или било чију воденицу него само постављам просто питање у вези са освећеном Црквом у чијем столу су мошти неког светитеља.
Антимис је уведен тек неколико стотина година после постанка Хришћанства, значи да ли су литургије служене над гробницама светаца у катакомбама биле свете или не?
Ако јесу онда је литургија која се служи над светим моштима увек света.
Ако нису јер нису служене над антимисом онда значи да све до појаве антимиса чак ни службе које су служили светитељи нису свете, јер није било антимиса.
Антимис, као што сам већ навео, није ништа друго него замена за сто, да би могло да се служи у црквама које још нису биле освећене.
По овоме што постављате испада да је Црква света само ако има антимис и да без разлике да ли је освећена и има мишти светца она нити је Црква нити је више света.
По овоме испада да ако владика повуче свој антимис, а остане сто са моштима то не значи ништа.
Ми оптужујемо комунисте за скрнављење наших светиња после WWII, али сад испада да нису скрнавили ништа ако је антимис изнесен а црква претворена у шталу.
Чини ми се да ту нешто није у реду.
Сад Темпа прво ми кажете да је незамисливо и немогуће да је Св. Сава освештао Цркву и да она данас нема антимис и одмах после тога наводите птимер из Македоније где су старе Српске Цркве (можда је нека и освештана од Св. Саве) сада без антимиса јер су се они одвојили.
Дозволите да Вас цитирам:

„Ако су Мошти остајале у Престолима и код јеретика /док су они ”држали„ храм/ Мошти би остајел и даље када је храм враћен у Цркву. Мошти, као откривење живог Бога кроз прослављање својих Светих и јесу знак да се Свети моли Христу и заступа оне који се моле пред његовим Моштима, е сад - једнима на осуду, другима на спасење.”

Из горе наведеног се види да су Свете Мошти биле Свете, остале Свете и биће Свете без разлике ко се над њима молио, исправно или не.

Антимис даје владика, у њему су мошти и потпис владике и он припада том владици, и његови свештеници морају да служе над њим.
Самим тим антимис је више повезанос са владиком, и начин да он држи контролу над црквама.

Ако немате ништа против, одговорите ми на просто питање.
Чисто хипотетичка ситуација, али гледајући дешавања око нас сасвим могућа.
Црква је освећена и са моштима светитеља у столу.
Владика повлачи антимис.
Сад ми Срби не би били Срби кад не би „ударили на своју воденицу”.
У Цркви са моштима се служи служба без антимиса.
Поред Цркве људи направе неку надстрешницу од грана, поставе пањ и на њега ставе антимис и служи се служба.
Која, обадве, или ни једна од њих није света?

Лад, немојте молим Вас да пишете нешто ако нисте сигурни у то.
Литургију у старо време нису служили само епископи, како Ви кажете, у прво време није ни било епископа.
Сад по питању стола и антимиса да не испадне да ја нешто „трабуњам” изволите препис из Литургике од Архиепископа Аврекија (Таушев).

Престо
Главни саставни део олтара чини свети Престо, грчки τράπεζα, или „трпеза”, како се она понекад назива и на црквенословенском у нашим богослужбеним књигама. У првим вековима хришћанства у подземним, катакомбним цркава као Престо служио је гроб мученика, који је нужно имао облик правоутаони облик и налазио се близу олтарског зида. У најстаријим црквама које су грађене изнад земље почели су да подижу Престоле готово у облику коцке, на једном или четири постоља: правили су их од дрвета, у виду обичног стола, а касније и од драгоцених метала, камена и мермера. Престо означава небески Престо Божији, на коме је тајанствено присутан Сам Господ Сведржитељ. Он се такође назива „жртвеником” (грчки θυσιαστήριον, „тисиастирион”), јер се на њему приноси Бескрвна Жртва за свет. Престо представља и гроб Христов, јер се на њега полаже Тело Христово. Четвороугаони облик Престола символично показује да се на њему приноси жртва за све четири стране светa и да су сви крајеви земље призвани да окусе Тело и Крв Христову. У складу са двојаким значењем Престола, он се покрива са два покривала, доњим, белим, које се назива „приплотије” или „срачица” (грчки κατασαρκιον, „катасаркион”) и представља плаштаницу којом је било обавијено Тело Спаситеља, и горњим, које се зове „индитија” (од грчког ενδύω, „ендио”, што значи „одевам”), и начињено је од драгоценог, сјајног материјала, а представља славу Престола Господњег. Приликом освећења храма доње покривало, „приплотије”, обавија се врпцом; она символизује узе којима је био свезан Господ када су Га водили на суд код првосвештеника Ане и Кајафе (Јн. 18,24). Врпца се везује око Престола преко све четири стране тако да се добије знак крста; он символизује онај крст којим је злоба Јудејаца одвела Господа у гроб и који је донео победу над адом и грехом. Најбитнији део Престола чини антиминс (од грчког αντί „анти” што значи „уместо” и латинског mensa, што значи „сто, престо”) или „местопрестоље”. У данашње време антиминс је свилено платно са представом полагања Господа Исуса Христа у гроб, четворице јеванђелиста и оруђа страдања Христа Спаситеља; у антиминс се, у посебној кесици са доње стране, ушива честица светих моштију. Историја антиминса сеже у прва времена хришћанства. Први хришћани имали су обичај да Евхаристију савршавају на гробовима мученика. Када су у четвртом веку хришћани добили могућност да слободно подижу храмове изнад земље, они су, услед већ укорењеног обичаја, у те храмове почели да са разних места преносе мошти светих мученика. Но, пошто је број храмова стално растао, тешко је било добити читаве мошти за сваки храм. Тада су почели да испод Престола полажу макар честицу светих моштију. Одатле води порекло и наш антиминс. Он у суштини представља преносиви Престо. Проповедници који су полазили у далеке земље како би објављивали Јеванђеље, или цареви који су кретали у походе, уз преносиве цркве морали су са собом да носе и преносиве Престоле, какви су били антиминси. Низ сведочанстава о антиминсима, управо са таквим називом, имамо већ од осмог века, док сами антиминси који су нам сачувани као материјални споменици потичу из дванаестог века. Древни руски антиминси сачувани до наших дана, били су направљени од ланеног платна, а на себи су имали натпис и слику крста. Натписи указују на то да антиминс замењује освећени Престо; такође, ту је наведено име архијереја који је осветио „овај Престо” затим се каже за које је место намењен (тј. за коју цркву), а постоји и запис о моштима („овде су мошти”). Од седамнаестог века на антиминсима се већ појављују сложеније слике, попут полагања Спаситеља у гроб, док ланено платно бива замењено свилом. Првобитно су у сваки Престо освећиван од стране архијереја полагане свете мошти (у металном ковчежићу који је стављан испод Престола или у удубљење на горњој плочи Престола). За такве Престоле нису били потребни антиминси. Храмови пак које нису освећивали епископи, освећивани су кроз слање антиминса са светим моштима. Услед тога, једни храмови су имали Престоле са светим моштима, али нису имали антиминсе; други су имали Престоле без светих моштију, али су имали антиминсе. Тако је било и у Руској Цркви у прво време после примања хришћанства. Временом, најпре у Грчкој, а потом и у Руској Цркви, антиминсе су почели да стављају и на Престоле освећене од стране архијереја, али у почетку без светихмоштију. Од 1675. године у Руској Цркви уведен је обичај да се антиминси са светим моштима стављају у све цркве, чак и у оне које су осветили архијереји. Антиминс који свештенику даје архијереј, постао је видљиви знак пуномоћи свештенику да савршава Божанствену литургију, уз потчињеност архијереју који му је тај антиминс издао. Антиминс лежи на Престолу сложен начетворо. Унутар њега полаже се сунђер, или грчки μυσα („муса”), а црквенословенски „губа”. Он символизује онај сунђер који су приносили устима Господа док је висио на крсту, како би га напојили оцтом и жучи. Овај сунђер служи за отирање са дискоса у свету Чашу (путир) частица Тела Христовог, као и частица које су

Добро сте примјетили, господине Стево.
Сјетио сам се да има Цркава које потичу од Немањића, данас у расколу у Скопљу или БЈР Македонији.
Литургије које се тамо обављају су нерелугарне.

У вези вашег нкретног питања. Ако епископ који је канонски /у поретку Цркве/ је спречен да служи Литургију у храму (па макар био и од Немањића периода) и служи на пању испред храма, а у храму служе они који очито не дозвољавају епископу да служи унутар храма, онда је свакако Црква и пуноћа Свете Тројице са епископом а не у храму са онима који нису Црква јер не признају епископа који је у Цркви.
Црква није храм, Црква није људска воља и организација, него је Црква Тијело Христово којом дише Дух Свети и која је по вољи Оца.

Нема Цркве без епископа - и то је амин. Нема Литургије без Цркве.

Нема потребе на захваљивању. Хришћански је и гријешити и праштати. Осуђивати није Хришћански јер Господ је рекао: Не судите да вам се не суди.
Опростићете ми, господине Стево, али из досадашњег нашег дискутовања и упознавања, мислим да вам фали нешто што се зове црквеност - а то је редован пост, исповјест, причешће. Практично богословствање у Цркви, тј. упознавање тајни Божјих у Цркви, али кроз живот у Цркви, созерцавањем у Господу, све више схватањем и признавањем пред Господом своје недостојности и слабости и „продирања” Светог Духа у срце, душу и ум- просветљивање...
То се задобија кроз оно што нам је одредила и одређује Црква Свете Тројице.
Овај примјер што наводите и шпто расуђујете световним мудровањем доказује да нисте стекли „мудрост у Премудрога”- тј. правислно расуђивање - да „не расуђујем онако како ја мислим да јесте него да мислим како заиста јесте” (Св. Теофан Затворник). То јест - Црква није мртво слово на папиру или закон који стоји, него је Црква живи и спасоносни организам Свете Тројице која спасава забнлуделог човјека.

Питање „Зашто”? У реду је поставити питање, али не са предубјеђењем или са са већ унапред спремљеним одговорима, без обзира на ИСТИНУ.
Истина је да се Господ оваплотио прије отприлике 2000 година и боравио тјелесно међу људима, страдао, погребен био, и васкрсао трећи дан по Писму те се узнео на небеса и после десет дана ниспослао Св. Духа на Апостоле и Ученике.
И када су Га питали - зашто твоји ученици једу и пију, а не посте- одговорио им је Спас Христос- није потребно постити док је Женик са њима...
Дакле тада није било потребно да посте, послије јесте. Тада није био потребан Антиминс или Свето Писмо Новог Завјета а послије јесте. Тада нису потребни били Сабори е Епископ, псолије јесу. Црква се назидавала на темељу Св. Писма и данас се надограђује а њена грађа ће бити завршена када „времена више не буде” то јест када Господ дође у слави.
Протестанте је знатижељни дух одвео до тога да свако од њих одговара како хоће и тумачи како хоће. Ми имамо Цркву и она нам је дала одговоре које требамо само пратити, као знакове поред пута, и нећемо завршити поред јарка или пања, у заблуди, него ћемо пратећи знакове и правила Цркве Христове побједоносне и ми се побједницима на крају од Господа нашег Исуса Христа назвати.

Hajde molim te, kako nije bilo episkopa u to vrijeme?

Šta su bili sami apostoli? Šta su bili ljudi koji se pominju u Poslanicama koje apostoli salju u „problematične” zajednice?
Oko koga su se hrišćani okupljali? Ko je vrsio lomljenje hljeba?

Nazalost kod cika Steve je preovladao protestanski način razmišljanja i poimanja „crkve.” Za ljude takvih razmišljanja „episkop” bi bio dobar kad bi radio kako kaže „predsjednik crkve” odnosno predsjednik crkvenog odbora.

Imao sam priliku da upoznam Mitropolita Irinije u Cikagu. Jednom sam se zadesio kod „Sekule” koji je drzao „kafanu” na posjedu manastira Nova Gracanica. Bio je post, Mitropolit i ljudi koji su dosli (Mile Pjesnik, Rajak i ostala stevina braca po vjeri) s njim su pojeli pola praseta. Za 4.juli kad je vrijeme Petrovdanskog posta, kod manastira se krkala janjetina, prasetina i cevapi sa blagoslovom Irineja. E takav vladika odgovara Stevi i njegovoj braci (mrziteljima episkopa i svestenstva).

Toliko od mene.

p.s. Stevo danas je petak nemoj da omasis da se ne nakrkas svinjetine.

Чини ми се да мало замењујете теме, а не одговарате на постављено питање.
Ја нисам претурао по интернету да нађем нешто што ми тренутно одговара, већ сам Вам поставио део о престолу из литургике од Архиепископа Аберкоја.
Ви стално понављате „нема службе без антимиса” али нигде не кажете зашто.
Архиепископ Аверкије је у својој литургици то објаснио, као везу владике са дотичном Црквом а не као некакву верску обавезу, јер ако су у Престолу мошти светитеља, над моштима може да се служи.
Над антимисом се није служило у почетку, већ над моштима светаца, и самим тим то нам говори да је довољно имати мошти да би служба била света.
Антимис је уведен да би заменио Престо, и да би свештеници могли да служе над њим и у неосвештаним црквама али се на њега данас гледа као на неку узду са којом нас владика контолише.
Ако неко зуцне против њега, оде антимис па се сликајте.
Чини ми се да то није оригинална намена антимиса већ искоришћавање истог за нечије потребе да контролише све.
Други цитат исто није некакво лупетање са интернета већ одговори на питања Краља Стефана Првовенчаног.
Гуди ме да за Вас то не представља ништа осим гомиле глупости.
И у том одговору се јасно види намена антимиса и где може а где не може да се над њиме служи, што оповргава став да се над антимисом може служити и на пању.
Можда то што сам поставио није у интересу данашњих владика да и ми проста раја чујемо, али то не значи да није тачно.
И шта је лоше читати те књиге (на интернету или штампане)?
Где су владике и свештеници стекли своје знање?
Читајући књиге и слушајући предавања или не читајући ништа?
Сад гледајући како се понашају и шта знају, можда сте и у праву.

Полако Лад,
како то да нису у јединству са владиком (можда не овим тренутним), патријахом, Црквом а и Богом?
Ако је Црква освећена онда је Света.
Ако су у Престолу мошти оне су Свете.
Ако је свештеник рукоположен и он је у јединству са Црквом.
Навео сам Вам пар примера један датира из средњег века а други је из данашње Литургике.
У оба примера се јасно каже да је антимис ништа друго него покретан Престо.
Нигде још нисам видео да негде стоји да је антимис важнији од Престола.
ја не оспоравам да је то правило које је установљено у Црквама (не само Српској већ и осталим), све што указујем је да не постоји разлика између освећеног Престола и антимиса.
Ако ико има нешто где стоји да постоји разлика, нека изволи и постави и нема проблема.
Овако све што сви ви који тврдите да лупам глупости, постављате нешто, што ви мислите, или вам је неко рекао, али не видим ни један једини писани документ где то стоји.

А какве везе има колико је људи дочекало патријарха (мада је требало да буде далеко више) са антимисом и Св. Престолом у Цркви?
Изгледа да је распевани мало по обичају побркао лончиће.
Даке још увек чекам одговор, да ми неко постави где пише да је антимис важнији од Престола са моштима.

Па ако Темпа нешто објашњава, то је у реду али не видим зашто Ви турате нос у нешто што не знате?
Него ко Вам је тај Мираш или како се већ зове?
Исто тако ако је Вама смешно и глупо поставити пиање које је поставио брат Св. Саве, није ни потребно било шта о Вама рећи.

Морам да признам Темпа да ме је мало изненадио ваш став о упокојеном Ахиеписколу Аверкију.
Кажете он има право на свој став, али истовремено тај његов став карактеришете ка некакво лично мишљење, које нема баш неки значај за Цркву.
Изволите и објасните мени неупућеном шта је овде погрешно, лично мишљење или шта већ:

„Престо означава небески Престо Божији, на коме је тајанствено присутан Сам Господ Сведржитељ. Он се такође назива ”жртвеником„ (грчки θυσιαστήριον, ”тисиастирион„), јер се на њему приноси Бескрвна Жртва за свет. Престо представља и гроб Христов, јер се на њега полаже Тело Христово.”

Значи по Вма ово је само нечије безвезно мишљење, које нма никакав значај за православље.
Друго ако су у Престолу мошти неког светца он је увек духовно присутан са нама када сму у Цркви са тим престолом.
Да ли се слажете са овим или не?
Антиминс је само покретан престао са моштима Светитеља и док је антимис присутан у Цркве са њиме је и Светитељ.
Када се антиминс уклони однесу се и мошти али ако и даље остају мошти Светитеља у Престолу како онда можете да тврдите да тај престо није свето место, да је то само обичан сто, испада да иако су у њему мошти Светитеља он је прикладан само за десет са луком и флашу пива!!!!!!
Ни Ви нити било ко други још увек није ни покушао да ми објасни у чему је разлика измећу мошти у антимису и мошти у Престолу?
Зар је могуће да сматрате да су једне свете јер их је послао садашњи владика али друге нису јер их је поставио неки други владика?

Чисто апстрактно, ако бих којим чудом успео да дођем до једног кончића са Христовом крвљу са покрова у Торину и ако би се он уградио у Престо, по Вама то не би било ништа ако владика повуче свој антимис!!!!!!

Да ли је владика инад Светаца, Христа и Бога па он решава шта је свето а шта није?

Изгледа да се нешто изменуло у СПЦ од Светог Саве до данас.

Изволите још јено питање Краља Стефана Првовенчаног (страна 127):

. Кад одсуствује свештеник и Ђакон, сме ли читац да чита јеванђеље (тог) дана или не?
194. ОдговорНалазимо, да оно што бива по нужди за Бога, Бог прима.
Само оно, што бива, треба да буде не по небражењу и презрењу, него по самој нужди.
Када је дакле нужно, да се чита јеванђеље за народ, а нема свештеника или Ђакона, треба да га чита читац, јер свето јеванђеље распрострто је по целом свету, да га сви хришћани чују. И пошто је читац део поповског реда, није му забрањено да чита јеванђеље, када није ту свештеник или Ђакон, јер је нужно, да се чита за освећење и корист народа.

Као што видите када је Свети Сава оснивао Српску Православну Цркву он није говорио без владке нема Цркве, без антимиса нема служења итд, итд, што данас чујемо свакодневно, већ да оно што бива по нужди за Бога, Бог прима.
Значи да је Богу прихватљиво да се чита за освећење и корист народа.

Данас је нашим владикама важније да се цркве ако треба и затворе да би се каса напунила.

Видите Темпа, ви када сте ово поставили као да сте га скинули са званичне странице СПЦ, нема о томе дискусије, нема расправе, не треба да се објасни зашто, не треба да се ником полаже рачун, ми смо изнад свих, без нас нема ни Цркве нити било чега, зато не читајте ништа, ми ћемо вам све објаснити и слушајте или марш напоље.
После се чудимо што цркве зврје празне.
А некада је за Светог Саву када је по нужди и за Бога, све било прихватљиво.

Steva kaže ovo:

После се чудимо што цркве зврје празне.
-----------------------------------

Da pogledamo:

Патријарх српски Иринеј у Требињу
http://www.spc.rs/sr/patrijarh_srpski_irinej_u_trebinju

Pogledaj i ovo:
http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/

Hiljade Srba...pa vidite gospodine Stevo crkve ne zvrle prazne.

I kad u crkvi imaju dvije bake, crkva je puna, jer je puna Andjela i Svetitelja, koji zajedno sa kanonskim svestenikom služe Svetu Liturgiju.

Neka se Bog smiluje na tebe Stevo i na sve nas.

Pozdrav za brata Tempu!

Поштовани Темпа, веровали или не ви ст еједан од веома малог броја људи који су (бар по мени) достојнои поштовања.
Да није таке не би ми ни пало на памет да Вам се обраћам.
Оног момента, још давно, када сте ми обрисали нос јер нисам знао разлику између Св. Тројства и Св. Тројице, мада сам Вам поставио објашњење које би било задовољавајуће за бар 90% свих Срба на овој планети, схватио сам да смо веома слични иако се у многоме сукобљавамо.
За разлику од Вас ја немам длаке ана језику.
Ако видим нешто што мислим да није како треба ја то отворено кажем.
Можда сам „неверни Тома”, (не да сам достојан да будем у истој реченици са Њим), али ако нешто не штима, не штима.
Не можете у исто време оспоравати оно што је покојни Аверкије написао, и истовремено то подржавати.
Или се слажете са њим или не.
Жао ми је али ово у вези Св. Саве и Стевана Првовенчаног, није изван контекста.
Навео сам Вам 100% оног што је написано без и једне измене.
Ја не „навијам” да се на Престолу са моштима служи, већ питам зашто не може да се служи.
По мом, погледу на све ово, испада да је неки светитељ (чије су мошти у антимису) важнији, јер ако није онда зашто не може да се служи над моштима светитеља у Престолу?
Исто тако не одговористе ни на једно питање.
Постоји ли разлика у моштима у Престолу и антимису?
Да ли је нешто што је по нужди за Бога, Богу прихватљиво?
С пуним поштовањем
Стева,
Последњи од последњих.

Нисам достојан поштовања, вјерујте ми, јер сам веома грјешан човјек.
Робујем гријеху, иако волим Бога. И то је апсурно. Живот је апсурдан. Да ми није Господа Исуса Христа, одавно не бих хтио бити жив, јер се не би имало због чега живјети, овак не да се има због чега живјети него треба живот наш да буде борба за стицањем Духа Светога Који од Оца исходи, и то сада и овдје.
А зашто мислите да је антиминс нужда? По томе, и Литургија је за некога нужда? Један ме брат упита- а што се увијек, сваке недеље служи иста Служба- то је досадно? И у њему је прорадио бунт и протестантски дух, којега сви ми имамо, само га треба на вријеме обуздати, јер ако узме маха одведе нас у пропаст („оде маст у пропаст”).
Дакле, није нужда Христов закон Јеванђеља. Него је Јеванђеље наше спасење и остварење наших личности, овдје на земљи, сада.
„Нужда закон мијења” али ћуд не. Слобода увијек остаје човјекова и зато ће нам Господар свепшти свима судити- зато што смо били онакви какви смо ми жељели бити.
Антиминс није нужда. Антиминс је знак препознавања у Цркви. Антиминс је освећено платно у Цркви на коме се приноси бескрвна жртва. И није то због Моштију, него због саборности Цркве. Црква је хијерахијска а не демократска.
Стево, у вама говори дух - који сте прихватили несвјесно на западу а својим менталитетом личко-крајишким продубили- инат, пркос српски спојен са протестантско-бунтовним духом јачи је од грубог германско-романског карактера.
Црква је заједница и ван заједнице Цркве спојене у Христу Богоцару, нема избављења, спасења. Искривљења и отпадања, апостасије из Цркве дешавају се по сатаснкој иснпирацији и пламену људске гордости и сујете која сваког човјека води у пакао.
Зато се требамо покајати. Сада. Одмах. За све своје гријехе пред Царем над царевима. Коначно схватити да је Црква Богочовјечански организам Свете Тројице и ми који смо крштени у Име Оца и Сина и Светога Духа, требамо удисати и издисати са Богом и хвалити Свето Име Његово.
Оно што је Црква установила, свидјело се то нама или не, треба да слиједимо јер ће нас избавити од сатанске луцидне интелигенције која погубљава заувијек у пакленим мукама.
Зато, господине Стево, одбацимо старог човјека вођеног варљивим пожудама и постанимо нови људи у Христу. Од Савла и невјерног Томе постанимо Павле и вјерни Тома. Ако смо слични, онда сте ви један вјерни Тома који се склопом различитих околности изјашњава као „невјерни Тома” а жели добро и љуби своју Светосавску Цркву исто као Стражбеница, као „лад”, као већина других дискутаната, међу којима сам и ја биједни човјек.

Грешите Темпа, није ово дух прихваћен на западу, већ просто српско, сељачко размишљање.
Сва ова дискусија је могла да се сведе на једну поруку, да сте одмах поставили оно што је нај важније:

„Антиминс није нужда. Антиминс је знак препознавања у Цркви. Антиминс је освећено платно у Цркви на коме се приноси бескрвна жртва. И није то због Моштију, него због саборности Цркве. Црква је хијерахијска а не демократска.”

Другим речима нема никакве духовне потреба за антимисом уколико је Престо освећен и са моштима Светитеља, већ је у питању да се задржи контрола црквених валсти (да се тако изразим) над верницима, парохијанима или како већ хоћете.
У томе не видим ништа страшно јер да би се црква задржала као институција мора да постоји неки заком, у противном би настао хаос као код протестаната који су се изделили на преко 30,000 разних група, од којих је свака једина и истинита (бар за њих).
Проблем је зашто то нико неће да отворено каже?
Зашто неко као ја мора да лута по интернету и да тражи одговор за то кад сви ви који сте уско повезани са Црквом (свештеници, калуђери, итд, итд), то сасвим добро знате.
Ако СПЦ не може да верује нама обичним мирјанима, онда то нешто смрди (извините на изразу).
Или смо сви ми једна Српска Православна Црква, или нисмо.
Овако кад год нешто погледам у данашњој СПЦ, све више и више ми личи на Римо Католичку Цркву, где само они који треба да знају, знају, а сви остали морају да ћуте и не смеју да писну.
То није наша Православна Светосавска Црква, можда не би било згорег да се мало мање модернизујемо и вратимо корак уназад ка Светосављу а не екуменизму.

Узгред са личко-краишким менталитетом немам апсолутно ништа (не да би ми то сметало), рођен сам и одрастао у Београду, пореклом сам из Срема, и отац и мајка су ми из Јаска у Фрушкој Гори, а ова тврдоглавост и бунтовнички карактер вероватно су део генетског наслеђа јер са мајчине стране водим директно порекло од Теодора Аврамовића „Тицана” који је дигао буну у Срему.

Хвала Сале, ето и ми Срби можемо да водимо жустру расправу, културно и интелегентно без вређања, псовања и свега осталог.
Надам се да ћемо овако наставити и убудуће, јер многи читају иако се не јављају а верујем да су сада захваљујући овој раправи научили нешто о антмису, Престолу, моштима итд, ако нису знали.

Темпа свака теби част ја немам то стрпљење да се препуцавам са овом бандом око Стеве која се накачила да краде и екипа који преко ЦО Цркве краде. Без потписа Епшископа нема Литургије а те приче о моштима су небулозе као и овај сељак Стева који је небулоза за кога је Црква тело прасића а не тњело Христрово.