Веома подробно причала је о кончини својој преподобна Теодора, ученица великог угодника Божијег, Василија Новог. Овде ћемо навести њено казивање у скраћеном облику. Ученику преподобног Василија, Григорију, који ју је у виђењу упитао о околностима које су пратиле њену смрт и ономе што је уследило након смрти, Теодора је рекла ово: „Чедо Григорије! О страшној ме ствари питаш; ужасно је и сетити се ње. Када је наступио час моје смрти, ја угледах лица која никада нисам видела и чух речи које никада нисам чула. И шта да кажем? Љуте и тешке невоље о којима ништа нисам знала, снађоше ме због дела мојих: но молитвама и помоћу нашег заједничког оца Василија, ја се избавих од њих. Како да ти опишем телесне патње, страхоту и муку које сналазе онога који умире? Као кад би неко, наг, упао у велики огањ, па горео, топио се, претварајући се у пепео; тако се смртном раном у горки час разлучења душе и тела разара човек. Када се мој живот приближи крају и наступи час разлучења од тела, ја угледах мноштво ђавола како стоје око мога одра. Лица им беху црна као угаљ и катран, очи као жеравице, а поглед тако страшан, као и сам пакао огњени. Они стадоше да стварају вриску и пометњу. Једни су викали као звери и стока, други лајали као пси, трећи завијали као вуци. Гледајући бесно у мене претили су ми, шкргућући зубима, спремни да ме истог часа прогутају. Почеше да спремају хартије и да отварају књиге у којима беху записана сва моја зла дела, и као да очекиваху неког судију који треба да стигне. Моја убога душа беше обузета великим страхом и трепетом. Не само што ме снађоше смртне муке, већ и тај грозни призор бесних и страшних демона беше ми као нека друга, још жешћа смрт. Ја одвраћах очи своје на све стране, да не гледам њихова страшна лица и да им не чујем глас, али их не могох избећи, јер су ме били потпуно опколили, и никог не беше да ми помогне. Када сасвим изнемогох, тада угледах два светлосна Ангела Божија у лику дивних младића необичне лепоте како иду ка мени. Лица им сијаху, поглед њихов беше препун љубави, а косе беле као снег са златастим одсјајем; одежда им беше попут муње, а преко груди беху крстолико опасани златним појасима. Приближивши се моме одру, они стадоше с моје десне стране, тихо разговарајући нешто међу собом. Када их видех, ја се озарих и радосно гледах у њих; а црни ђаволи устукнуше и одступише подаље. Један од светлоносних младића с гневом им се обрати рекавши: ”О бестидни, проклети, мрачни и злобни непријатељи рода људског! Зашто увек ви први дојурите до оних који умиру и вриском својом плашите и смућујете сваку душу која се раздваја од тела? Но, немојте се много радовати, јер овде нећете наћи ништа. На овој је души Божије милосрђе и нема вам у њој никаквог удела.„ Када Ангел то рече, ђаволи се ускомешаше, нададоше силну дреку и галаму, почеше да износе моја зла дела, учињена од младости, и викаху: ”Ништа у њој немамо, је ли? А ови греси, чији су? Није ли она учинила то и то? Тако вичући, они стајаху и очекиваху смрт. И гле, дође смрт, ричући као лав, веома страшна по изгледу, некако слична човеку, али без меса на телу, састављена само од голих костију људских.[4] Донела је разноврсна оруђа за мучење: мачеве, стреле, копља, српове, тестере, секире, удице и многе друге направе. Угледавши то, моја јадна душа уздрхта од страха. Свети Ангели рекоше тада смрти: „Шта оклеваш? Разреши ову душу од тела, разреши је брзо и тихо: ”она нема много терета греховног.„ Смрт ми приђе, узе малу секиру и одсече ми најпре ноге, потом руке; затим ми другим оруђем одузе све чланове, одвојивши их један од другога. И ја остадох без руку, ногу, читаво моје тело се умртви, тако да више не могах да се покренем. Затим ми одсече главу, и ја је више не могох помаћи, тако да ми је изгледала као туђа. После свега тога, она направи у чаши некакав напитак и приневши га мојим устима, примора ме да га попијем. Та течност беше толико горка, да моја душа не беше у стању да је поднесе; она сва уздрхта и искочи из тела, отргнувши се од њега насилно. И одмах је светлосни Ангели узеше за своје руке. Тада се окренух и видех како моје тело лежи мртво, неосетљиво и непомично. Као кад би неко, скинувши своје одело и бацивши га, стајао и гледао на њега, тако сам и ја гледала на своје тело, чудећи се. Док су ме свети Ангели држали, опколише нас многи демони, вичући: ”Та душа има мноштво грехова, она мора да нам одговара!„ - И показиваху моје грехе. А свети Анђели почеше да траже моја добра дела. Налазили су их, благодаћу Господњом. Они сабраше сва добра која сам с помоћу Божијом била учинила и спремаху се да их ставе насупрот мојим злим делима. А ђаволи, видевши то, шкргутаху на мене зубима, јер су желели да ме одмах дограбе из руку ангелских и одвуку на дно пакла. У том часу неочекивано се ту појави преподобни отац наш Василије и рече светим Ангелима: ”Ангели Божији! Ова ми је душа много послужила у старости мојој; за њу сам се зато Богу молио и Бог ми је подари.„ Рекавши то, он извади из својих недара напуњену црвену кесу, - чинило ми се да је у тој кеси било чисто злато - и, пруживши је Ангелима, рече: ”Када будете пролазили ваздушна митарства и зли дуси стану да муче ову душу, ви је овим откупљујте од њених дугова. Благодаћу Божијом, ја сам богат. Сабрао сам велико благо својим знојем и трудом и ову кесу поклањам души која ми је послужила.„ Рекавши то, он оде. А зли дуси дођоше у недоумицу, затим почеше да јадикују и напокон се удаљише. Утом опет дође преподобни Василије, носећи са собом многе сасуде пуне чистог јелеја и скупоценог мира. И отварајући један за другим, он их изливаше на мене: ја се испуних духовног миомира и осетих како се промених и постадох веома светла. Тада преподобни рече светим Ангелима: ”Када с овом душом испуните све што је потребно, онда је одведите у обитавалиште које ми је од Господа припремљено, да у њему живи. Рекавши то, он постаде невидљив. А свети Ангели ме узеше, и ми се упутисмо ка Истоку.„

И у самом светом Јеванђељу указано нам је да су околности које прате човечију смрт управо такве како су описане у горенаведеним казивањима светих Отаца. Господ је посведочио да су Ангели однели душу убогога Лазара у наручје Аврамово.[5] А шкртом богаташу, који је маштао, пошто му је њива обилно родила, о дуготрајном животу на земљи, о подизању још већих житница, о плотским насладама, Бог је рекао: Безумнич”