Православље је свећа која сија истином
chavez
2012-03-14 01:35 PM
Православље је свећа која сија истином
Архимандрит отац Доротеј, родом Швеђанин из протестантске, пасторске породице, игуман је манастира Свете Тројице недалеко од Гетеборга у Шведској у којем има пет монаха који су сви Швеђани. Манастир припада Епархији Британско-скандинавској СПЦ. Ових дана боравио је као гост у Епархији ваљевској, где је и богослужио. У недељу, на Божићне покладе саслуживао је Епископу ваљевском у Убу. Овде је на крају Литургије, на одличном српском језику, проповедао о посту и молитви као о два плућна крила у животу сваког хришћанина
Питање: Оче Доротеје, како се догодило да се упознате са Православном црквом и да постанете православни хришћанин и како сте тада осетили да сте пронашли праву истиниту веру?
Отац Доротеј: Било је то прилично давно, тачније 1984. године. Имао сам 13 година када ми се отац упокојио а он је био протестантски пастор (свештеник), па сам почео читати различите хришћанске књиге и трагати за Истином. Посебно сам се занимао за Хришћанство од његовог настанка до петог века. Био је то мој период трагања и тражења праве вере од неких пет година. Тако сам дошао до сазнања да је Православна црква стара хришћанска Црква и да чува догмате прве Цркве. Наравно, нисам био у могућности да дођем у контакт са овом Црквом, јер сам рођен и живео у селу. Са 16 година сам пошао у средњу школу у граду. Ту, у Гетеборгу, нашао сам Српску Православну Цркву и почео сам одлазити тамо и све више се интересовати за Православље.
Питање: Када сте коначно одлучили да пређете у Православље?
Отац Доротеј: У Православље сам прешао 1989. године, са чврстом вером да је то стара, изворна и истинита Црква. Крстио сам се Шведској у храму Руске православне цркве. Имао сам тада 18 година, и сматрао сам да треба да донесем важну одлуку у свом животу.
Питање: Каква је била реакција Ваше породице, пријатеља и околине, када сте Ви, са протестантским васпитањем обрели у Православљу?
Отац Доротеј: Са мајчине стране није било проблема, док је очева породица, као пасторска, била уздржана, јер деда ми је био протестантски свештеник, па онда отац, а сада је то и мој рођени брат. Што се тиче пријатеља и мога окружења људи реагују различито, што је и разумљиво. Међутим, са свима њима ја сам у добрим односима.
Питање: Сигурни да сте пронашли веру коју сте тражили, Ви нисте одустали да и даље проширујете своје знање о Православљу. И даље читате, путујете и посећујете православне цркве које су Вам биле доступне. Истовремено размишљате о својој будућности као потпуно православног хришћанина. Реците нам нешто о томе?
Отац Доротеј: Прочитао сам доста књига, обишао више цркава и манастира и тако стигао у Ваарламо у Финској. Тамо сам провео неколико месеци у манастиру. Био је то огроман манастир у који је долазило много поклоника са разних страна. Пошто сам пронашао изворну веру, био ми је потребан мир, па сам у трагању за тим једно лето провео у Русији. Тамо је Православље жива вера и у сваку цркву долази много верника.
Питање: Како се догодило, оче Доротеје, да дођете у Србију и да се овде замонашите? Шта је било пресудно да донесете такву важну, личну одлуку?
Отац Доротеј: Пошто сам регулисао служење војног рока у Шведској, дошао сам у Србију фебруара 1993. Ту сам провео три недеље, вратио се у Шведску, средио папире и у септембру исте године коначно дошао да останем дуже времена. Замонашио сам се манастиру Каони 1994. у 23 години живота. Од рођења сам носио библијско име Давид, а на монашењу сам добио име великог светитеља Доротеја. Био је рат и те године су биле тешке за Србију. Видео сам да је православни народ у Србији сигуран у себе и правду Божију. Свако је радио свој посао, па су се тако и монаси у манастиру Каони молили Богу и обављали сва своја послушања. Касније сам по благослову надлежног Архијереја три године провео у манастиру Светог Николаја у Лелићу као чувар кивота Светог Владике. Морам признати да је то за мене била велика част и права духовна радост која још траје у мојој души. После седам мојих значајних година у монаштву, у манастирима Каона и Лелић, по благослову Цркве, вратио сам се моју земљу, Шведску, 2000-те године, да покушам да тамо још некога упознам са Православљем.
chavez
2012-03-14 01:35 PM
Питање: Сада сте поново у Шведској, земљи Ваших отаца и земљи високог животног стандарда, на крајњем северу Европе. Где сада боравите оче Доротеје, и која је Ваша мисија тамо данас? Можете нам рећи нешто више о манастиру чији сте старешина и игуман?
Отац Доротеј: Наш манастир Свете Тројице, налази се на око 60 километара од Гетеборга у јужном делу државе Шведске. Он постоји већ десет година и мени је као упаљена свећа на том, далеком северу. У њему се стално спомиње име Божје, јер се редовно служи јутром и вечером сваки дан. Имамо пет монаха и једног искушеника и сви су Швеђани. Припадамо дијецези Српске православне патријаршије.
Питање: Хришћане у Србији посебно интересују почеци Православља у Шведској и Скандинавији уопште. Колика је православна дијаспора из православних земаља и какво је стање данас заједничке нам вере?
Отац Доротеј: Почеци су свакако пре Велике шизме, дакле пре хиљаду година. Још су стари Викинзи остварили прве контакте са православнима, најпре са Русијом, па Цариградом али и Јерусалимом, пошто су пловили и путовали на разне стране света. Неки од њих су примили Хришћанство и враћали се кући као православни хришћани. На жалост, тај период је био кратак. Нејасно је шта је даље било са православним породицама Викинга између IX и XIII века. Зна се засигурно да већ у XIII веку овде долазе римокатолици и на нашу несрећу потпуно затиру и уништавају Православље. Онда долазе разне протестантске деноминације и чине још већу штету за све хришћане. У новијем периоду, прецизније 1709. године при руском посланству у Штокхолму била је црква и оформљена је једна парохија коју су чинили делом и Швеђани. Нешто касније, на молбу руског свештеника, из Финске је добијен превод литургије и молитава на шведском, пошто Швеђани нису разумели црквенословенски језик. Након Другог светског рата у Шведску и уопште Скандинавију долази већи број емиграната, а касније и гастарбајтера, посебно шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Међу њима, најбројнија је била српска заједница. Године 1967. формирана је и прва српска парохија у Вестерозу, затим у Гетеборгу и тако редом. Данас Српска црква у Шведској броји око 50.000 верника и има преко десет храмова и два манастира. Грчка митрополија има 20.000 верника и три храма, затим Румунска црква има такође око 20.000 верника и шест храмова, док православних Руса има близу 15.000 верника, два храма и један женски скит. Од тога је Швеђана негде око пет хиљада и има их највише у Руској и Српској цркви. Постоји чак и једно Православно намесништво са око три хиљаде Швеђана. Дакле, може се рећи да православних има сигурно преко 100.000 и негде око тридесет цркава и манастира.
chavez
2012-03-14 01:36 PM
Питање: Шта је са Православљем у другим земљама Скандинавије, на пример у Финској и Норвешкој и какво је тамо стање?
Отац Доротеј: Што се тиче Финске, стање је прилично добро. Тамошња Црква је аутономна, има између 70 до 80 хиљада верника и чине је углавном православни Финци. Она ужива сва права призната Уставом и законима ове земље. Тако је и некадашњи председник Финске Урхо Кеконен био православне вере. У хришћанском свету значајно име данас заузима и фински православни богослов Томас Хопко. Нажалост, у Норвешкој православних хришћана има мало. Постоје само две српске и две руске парохије.
Питање: Реците нам оче Доротеје, каква је будућност православног хришћанства у Шведској и западној Европи уопште? Колико ће, по Вама, још проћи времена да ојача наша вера у Шведској и да Швеђани добију аутономну Цркву и свога епископа?
Отац Доротеј: Мислим да ће проћи још много времена док православни Швеђани не добију аутономију. Читава дијаспора је углавном везана за матичне, односно отаџбинске Цркве. То су разни народи са различитим обичајима и језицима, али најважније је да сви ми живимо једну заједничку веру. Што се тиче православног епископа, који би био Швеђанин, биће и то можда једног дана, ако буде воља Божја. Што се тиче будућности православља у Шведској или другде у западној Европи, оно ће увек постојати и опстајати, без обзира на сва искушења. Наше је да се Богу молимо, јер наша вера је пламтећа свећа која гори и даје светлост свима који је траже и топлоту на којој могу да се огреју.
Питање: И на крају оче Доротеје, шта мислите о Епархији ваљевској, која је обновљена тек пре пет година и какве утиске носите из Уба где Вас познају одраније, јер сте цркви-брвнари даривали Ваш ручни рад икону Светог Макарија Великог у дуборезу, која и данас стоји изнад улазних врата?
Отац Доротеј: Колико знам, Ваљевска епархија је и некада давно била значајна Епархија у нашој Српској цркви. Сада она има Епископа који је дуго времена провео у манастиру и који је велики духовник, што је важно за живот Цркве. Њему и оцу Арсенију Каонском се и овом приликом захваљујем на указаном гостопримству и радости коју су ми приредили. Очигледно је да је ова Епархија изузетно стабилна, да има богомољан народ и побожно свештенство. Подигли сте нове Божје храмове за народ, од којих је овај у Убу изузетан и најлепши. Служио сам у њему на Божићне покладе са владиком Милутином и био сам одушевљен. Све је на свом месту, и црква и верни, хор је лепо певао, јер је акустика изузетна, па је осећај био небески.
Питање: И Ви сте добро и пригодно беседили, баш на Божићне покладе о посту и молитви. Убљани се надају да ћете их посетити када поново дођете у Србију.
Отац Доротеј: Било ми је лако беседити у велелепној убској цркви и пред њеним парохијанима. Тема о посту и молитви као два плућна крила у животу сваког хришћанина наметнула се сама од себе. А што се тиче мог поновног доласка у Србију и Уб, радовао бих се томе. Ипак, знамо да је све у Божјим рукама, па зато Њему слава и хвала за све.
Разговор водио
прота Митар Миловановић
