● Постоји ли нешто о чему нисте упитани, а што бисте додатно желели да кажете?


Додатне речи односиле би се на једну од најдрагоценијих ствари на свету, и међу њима: на литургичко предање Православне Цркве; дакле, на литургичко предање и Српске Православне Цркве.

Ђаво је нашао добровољне, и намерне незналице, и (само)обмануте, и неразумне ревнитеље, да их њиховим сопственим страхом и застрашивањем, да их њиховом сопственом виком, дреком и паником, да их њиховом ускогрудошћу и кукавичлуком, да их њиховом суженом свешћу и религијском психопатологијом онеспособи за разумевање и прихватање свега онога најсветијег и најпредањскијег у вези са Светом Божанственом Литургијом. Штавише, да их њеним непроцењивим предањским богатством саблазни, као и да друге незнавене душе вргне у пропаст. Нека би Господ смирио, и уразумио, и нека би Он на пут искрене исповести и покајања вратио све оне који ће у овим речима препознати себе. А њих сада, није да нема у слојевима нашег православног хришћанског српског општежића. Итекако их има, сакатана!

Зато им се и обраћамо овим, и оваквим речима:

Језици су вам наоштрене стреле, сами пак злуради сте и пакосни и намћорасти душегубци, а пре тога прелашћени и једнострани умови, који нити питате, нити се трудите да сазнате оно што је и вама самима од насушне потребе! У ризнице хришћанског литургичког предања исти ви, сада већ најнесрећнији од свих људи, авај, нити улазите, нити другима допуштате да у њих уђу!


● Молим Вас, преосвећени владико, наставите своје слово о кризи богослужења у нашој Цркви, слово које сте на нашу сугестију започели на богомољачкој слави у Кукљину.


Уби нас незнање. Они који измишљају поделе хришћана на оне који се држе такозваног старог начина служења Свете Литургије, и на оне који прибегавају такозваном новом начину, па на основу те своје поделе, исти они једне сврставају у старе а друге у новотарце, – рецимо најотвореније, и најгласније –, не разумеју суштину ствари. Познаваоцима историје богослужења и мноштва литургичких Анафора итекако је јасно да је старо уствари ново, а да је ново уствари старо! И да оно чега има у новом које је уствари старо, нема у старом које је уствари ново. Познаваоци древних литургичких Анафора, које незнавени и неразумни и пакосни зилоти у нас називају новотарцима, ништа суштински не мењају када указују на места и моменте у, рецимо Златоустовој Литургији, која је данас код нас у званичној употреби! Понављамо, они ништа суштински не мењају, него само указују на неправилности које су се из разних историјских разлога обреле у њој, и које – дакле те неправилности – замагљују, па и ремете, чак кваре изворни, предањски, православни смисао саме Свете Литургије и њенога богословља.

Ко је устао и против тога, ако нису незнавени и примитивни и острашћени и прелашћени и сујетни ревнитељи, гочобије, које када их притиснеш, цвиле, и траже људска, демократска права.

Упркос томе, и њима, ствари не стоје онако како би то хтели, понављамо и додајемо, незнавени, психопатологијом обузети бојовници, нетрпељивошћу и мржњом заслепљени букачи, коначно, истраумирани плашљивци. У ове дангубе треба убројити најновије, и оне недобронамерне православне хришћане и хришћанке, припаднике десете силе: Интернет-Мреже, коју они употребљавају само ради смутње и тровања односа са другима. То би дакле били они који као вешци-вешцови стално чаме у полутами и сенци дигиталног екрана, и умишљају свој идентитет. Под њим, као под маском, они одапињу стреле у леђа разних личности црквеног живота, петљајући се својом магијском свешћу и неутврђеном мишљу у оно што они као несмирени и раздражљиви, не могу да докуче. Они се само заваравају када мисле да ће на тај начин поправити и искупити своје полуживоте. Очигледно је да им то не полази за руком, него да им потоња психопатолошка мука бива тежа од претходне – када су радили искључиво на свом покајању, и на каквом таквом служењу Цркви.


● Да ли је то све, Преосвећени владико?!


Осећамо се етички обавезним да јавно исповедимо још нешто, од суштинске важности за све нас, с обзиром на данашње стање наше црквености.

Један наш угледни митрополит једном приликом нам је рекао да сматра да је наша Српска Црква веома посељачена, при том не мислећи да повреди сељака као таквог, него мислећи на степен њене примитивизованости. На ту тему ја овако данас размишљам. С једне стране, православно богословље наше помесне Цркве Српске налази се на самом челу православног богословља, и њега таквим и карактеришу богослови осталих помесних Православних Цркава: дакле као повратак изворима библијским, литургичким, отачким, црквено-уметничким, у дословном смислу речи. Карактеришу га као повратак предању црквеног живота и његове обнови, у најширем смислу речи. Заслуга за то припада светом Јустину Новом Ћелијском, блаженопочившем патијарху српском Павлу, епископу Атанасију Јевтићу, митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Радовићу, епископу бачком Иринеју Буловићу, професору Ненаду Милошевићу, епископу Хризостому Столићу, епископу браничевском Игнатију Мидићу, Православном Богословском факултету Универзитета у Београду... Ко је у поређењу са њима радио више и боље, разноврсније и брже? Неке друге Цркве би дале товаре драгоценога камена да их имају у својим срединама. Зато их колосални, заправо планетарни богослов, митрополит Пергамски Јован Зизјулас толико и истиче, па, еда би им одао сво признање и сву захвалност, он себе сама убраја у српске богослове! Какав је само колосални подвижник-изградитељ Цркве на свим пољима епископ бачки Иринеј! Какав само неустрашиви визионар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве он исти! Па какав само колосални подвижник и визионар богословља епископ Атанасије Јевтић, неуморни ревнитељ целе Цркве! И тако редом.

Било би корисно Болној-Цани да ''Коначно, почне да страхује за своје, а не за спасење Српске Православне Цркве''!

На многаја љета ВЛАДИКО Давиде!
Господ Исус Христос те је поставио на чело Крушевачке Епархије и дао ти ''мач'' да очински и са љубављу раздвојиш кукољ од здравог зрна!

''
Статус самозваних Старокалендараца
из угла светих Канона

Што се канонског статуса групација ван Православне Цркве познатих као јеретика, расколника и секташких скупина или парасинагога тиче, као и њиховог пријема од стране исте, Православне Цркве, свети Василије Велики пише светом Амфилохију Иконијском:

„Стари су расудили да треба прихватити оно крштење које ни у чему не одступа од вере. Они због тога једну врсту заблуда називаху јересју, другу расколом (схизма), а другу опет лажним збориштем (парасинагога). Јеретичке групе су потпуно удаљене и отуђене од саме ове вере. Схизматичке (или расколничке) групе су оне које се налазе у завади због неке црквене ствари и питања која се могу регулисати.

Парасинагоге су опет зборишта састављена од непослушних презвитера или епископа и необразоване светине.

О парасинагогама је реч онда када се неки клирик, осуђен због прегрешења и одстрањен из службе не повинује канонима, него и даље претендује на своје место и службу, и при том уза се има неке чланове који су напустили Саборну Цркву.

Схизма опет није друго до неслагање са члановима Цркве по питању покајања.

Јерес чине групе попут манихејаца, валентинијанаца, маркионита или пепузијанаца. Њихово неслагање стоји у директној супротности са Божијом вером.

Стари су још на почетку расудили: јеретичко крштење потпуно одбацити; схизматичко да се прихвати пошто они, расколници, још увек припадају Цркви; а крштење чланова парасинагоге (безаконитих групација), пошто се поправе правим покајањем и повратком (Цркви) (признати), односно присајединити их Цркви.

Често пак могу бити примани и у истом свештеном чину они који су једанпут пошли за непослушним клирицима па се затим покајали.”

(Писмо 188 Амфилохију о канонима, ЕПЕ 1, стр. 182–185. Канони Ва­силија Великог, Канонска посланица I, Kанон 1, у: Кодикас Иерон Канонон каи екклисиастикон номон, в, екдоси, Тхессалоники 1991, стр. 508–511, на грчком).

В. Трећа врста екуменизма је римоцентрични, односно папоцентрични екуменизам. Од њега такође није потребно страховати. Римокатоличка Црква, познато је нама православнима, није чланица Светског Савета Цркава, али она има своју бискупску Конференцију за мултиконфесионалан медијални дијалог. Иначе, целокупан званични дијалог између Православних и Римокатолика одвија се на нивоу експертских комисија, уз постигнуће мноштва повољних резултата у међусобном доктринарном разумевању и хришћанском приближавању.

Иначе, овај званични дијалог донедавно био је замрзнут због активног присуства феномена римокатоличке Цркве, познатог у пракси као злогласна унија и трње у односима. Наиме, овај феномен је поново пројавио своју моћ да угрози односе и да покида богословске везе, упркос дуготрајности и брижљивости њихове неге. Зато су Православни и назвали унију трњем у односима двеју Цркава. Иначе, предност у досадашњим иницијативама неговања односа припада страни Православних, и може им служити на част.

Сан о васељенској Империји који би сав Исток и сав Запад обједињавао једном симфонијом далеко пре данашњег ватиканског сна био је сањан од стране Императора Јустинијана лично; и то сан о симфонији заснованој на једној правој вери.

Наиме, сами верски проблеми показали су се непремостивом препреком у споју са структурама царства. И опет, истрајавање Запада у Средњевековном периоду на, у суштини византијској идеји и у топијској жељи - повезивања Цркве и државе, Небеског Царства и царства ћесарева, догме и закона, политичке лојалности и верских истина - није био друго до доносилац капиталних промашених инвестиција, и поновни делилац и додатни унесрећитељ хришћана (в. Цар Јустинијан, Царство и Црква, у: Јован Мајендорф, Византијско наслеђе у Православној Цркви, Краљево, 2006). Видно је по овом питању да ни само руковање силом и влашћу, а камоли располагање једном и другом, није довољно, нити оно води успеху!

Додајмо још једну напомену у вези са истим сном. Ако он није био остварен тада када га је сами светитељ Јустинијан Велики практично сањао и жудио за њим, мало је, или нимало вероватно да ће исти бити остварен од стране било којег садашњег и будућег козмократора, у већ поодмаклом Новом поретку ствари.

Питање етоса или менталитета у стварима јединства ипак је питање, по нашем мишљењу пресудно, и судбоносно!!

И још је тесно повезано са питањима слободе и друг(ачиј)ости!

Г. Страх од сва три вида екуменизма, православног, женевског и римоцентричног или папоцентричног присутан је у мањој или већој мери код многих верника у Српској Православној Цркви.

Богослови оправдано страхују од сталне злоупотребе богословља од стране неупућених. Зато они дају све најбоље од себе еда би га протумачили и приближили као насушни хлеб, као јединство старог и новог; еда би указали на његову подстицајну моћ ослобађања и обнове Духом Светим у Христу, и на трајне последице које из тога произлазе. При том они праве разлику између доброг и лошег конзервативизма, доброг и лошег прогресивизма и доброг и лошег реда, и не испуштају из вида чињеницу да се мудрост огледа у испитивању речи и појмова, али и у консензусу и симфонији са Оцима који су одлучи­вали заједно са Духом Светим.

Једни међу пастирима и свештеноучитељима опрезни су пред женевским екуменизмом, с обзиром на то да су Протестанти Свето Писмо претворили у једну врсту Торе, а богословље у социологију у служби глобалне политике и њених глобалистичких циљева.Зато ови пастири и свештеноучитељи нису сигурни да ће сами увек бити правилно схваћени или код своје пастве и васпитаника добродошли, те пропуштају да их обавештавају о резултатима својих дијалошких мисија, иначе веома успешних.

Други међу пастирима опет, не сналазе се најбоље пред екуменистичким изазовима, па примењују дупле стандарде, што наравно не пролази без одјека и последица у Цркви којој они иначе искрено служе. Извесно, међу нашим студентима богословима на пример, има и дезорјентисаних, штавише мисионара, па и прозелита, или по духу самих припадника самозваним старокалендарцима; а њих, Старокалендараца, мање је од шаке.

Неки монаси прибегавају петицијама и квази­саборима, па излазе из црквеног поретка, или им бива што горе од тога.

Неки игумани, игуманије и старешине манастира опет, громопуцатељни су у промовисању својих ставова до мере заглушења свих других који би хтели, и имали да им што ваљано кажу, или да им разјасне перипетију.

Извесни младоумни, неутврђени, недовољно обавештени и необразовани хришћани баратају полуистинама и полулажима, иначе материјалом погодним за заоштравање односа и свађу. Они свимаопипавају духовни пулс, а само себе лично сматрају овлашћеним дадругима издају уверења о православности, понајпре пак Архиепископу и Патријарху Павлу, богослову и увек­човеку, подједнако силном на делу и у речи пред Богом и свим народом, увек­човеку старатељу за оно што доприноси миру и узајамном напретку, и увек­човеку који угађа ближњима на добро, снисходећи њиховим слабостима, и ради напретка свих (Рим. 14, 19; 12, 18; 15, 2).

Зазор од римоцентричног екуменизма је ипак доминантна и кулминирајућа појава, и он засењује сами женевски, без обзира што сам, видели смо, није ни званичан, ни довољно активан у поређењу са женевским. Оно што Православне одбија од њега и што их унапред чини резервисаним и одбојним према њему јесте проблем његовог папоцентричног духа и менталитета.

Страх од могућег екуменизма, ''женевског и римоцентричног или папоцентричног присутан је у мањој или већој мери код многих верника у Српској Православној Цркви''.

Али бити болестан од екуменизма, као што је наша врла Цана-болна је тужна чињеница, исто је толико тужно као што многи незнавени умиру од страха да ће фасовати сиду при сваком одласку код зубара...

Цано, болна Цано, ти тим твојим страхом само плашиш ''младоумне, неутврђене, недовољно обавештене и необразоване хришћане'' јер бараташ полуистинама и полулажима и слушаш сатану, клеветника и лажова!

Конте ништа не конта!

Заправо Конте контејнерски смрди на рас(к)ол!

Аветиње попут оваквих за раскол оптужују целу, јединствену и АПОСТОЛСКУ Православну Цркву, а себе и уљуљану дружину из Љуљака уљуљкују којекавим расколничким фатаморганама ...

Да није смешно, било би тужно...

Ево лепог документарног филма о РАСПЕТОМ Косову где тадашњи монах, а садашњи епископ Давид збори ИСТИНУ:

http://www.youtube.com/watch?v=hLMc9ogegNY&feature=player_embedded

На многаја љета владико свети!