И пророк Мухамед штитио најстарији православни манастир

На Синају око корена грма купине који је Мојсије угледао како гори, а не сагорева, у шестом веку подигнут је манастир Свете Катарине на чијим зидинама стоји натпис на арапском: обећање трима бедуинским племенима да у свако доба овде могу да добију хлеб


Јутрење у најстаријем православном манастиру на свету Свете Катарине на Синају почиње око 3 часа. Током службе се трикратно поје: „Бог је Господ и јави се нама…” Овде такво славословље има посебну снагу, јер је на месту где се сам Господ јавио изабраном народу, обраћајући се Мојсију. Око корена грма купине који је Мојсије угледао како гори – а не сагорева је и подигнут манастир у шестом веку. Унутар главне цркве налази се капела посвећена том догађају – Неопалима Купина. У капелу верни и свештенослужитељи улазе боси, следећи пример пророка коме је Господ рекао: „Мојсије! Мојсије! Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља” (Изл. 3,1-5).
У дворишту манастира и дан данас расте иста купина. Редовно цвета, а не доноси плода, што је посебан феномен, иконизујући тако Пресвету Богородицу, која је једном „сместила Несместивог”. Као и некад пред Мојсијем, сведочи нам у ове божићне дане : „Дјева данас рађа Предвечнога”.
Јутрење се „прелива” у литургију – Са свода базилике виси педесет кандила, дванаест стубова носи дванаест „календарских” икона са светитељима који се прослављају тог месеца. У свакој икони је уграђен део моштију светитеља који се слави.
После Свете литургије, око 8 сати изјутра, следи предах уз кафу, чај, и колач у манастирском архондарику (соби за пријем). Овде се окупе сви оци и гости. Беседи архиепископ синајски Дамјан који је истовремено по традицији и игуман манастира.Када манастир преплаве посетиоци, већина отаца се повлачи у своје одаје. Остају само они задужени да дочекују људе у цркви, ризници и књижари. Свакодневно, од 9 до 12 часова, братство омогућава свима бесплатно увид у своју свештену историју и непроцењиво уметничко благо накупљено током векова. У самом манастиру се чува више од 2.000 икона.
Ходочасници – православни хришћани могу и да се поклоне моштима Свете Катарине која је заштитница читавог синајског полуострва. Они целивају главу и руку светитељке окићену дијамантским прстењем. Свакипоклоник добија један сребрни прстен на дар . Овај обичај постоји да би „илустровао” најзначајнији детаљ из житија Светитељке, када јој је сам Христос даривао прстен, чиме је и започео духовни преображај лепе, образоване и богате племкиње Катарине, рођене у Александрији 294. године.
У подне се оглашава мало звоно. То значи да је време за ручак, једини оброк који се служи током дана . Кроз лавиринт од степеништа и ходника овог древног места долази се до старе трпезарије. Изградили су је латински ратници током Првог крсташког похода. Они су манастир користили као једну од привремених база током опсаде Јерусалима. Са својим готским луковима од тесаног камена на којима се јасно разазнају сликани и уклесани грбови и имена ритера на латинском и старофранцуском, ово место делује ванвременски. Прочеље је живописано у средњем веку сценама Страшног суда.
У манастиру се и данас користи стари дрвени „лифт” који вири из зидина са северне стране, преко кога се и обавља допремање намирница. У време великих опасности, сви улази у манастир били би зазидани, и једини пут унутра води преко корпе која се одавде подиже и спушта помоћу ужета. Изгледа да свако тешко време уноси понеку „нетипичну” грађевину у манастирски комплекс. Током Фатимидске инвазије у 11. веку, уз звоник базилике је подигнута џамија с минаретом. Иако манастир поседује повељу о заштити, издату лично од пророка Мухамеда, манастирски оци су се одлучили на овај корак како би умилостивили калифа који је кренуо у осветнички поход на крсташе и хришћане .
Али, ову џамију синајски бедуини не користе, јер је вероватно једина која није правилно оријентисана према Меки. И сликовито и физички, нигде на свету као овдебогомоље две вере нису тако близу једна другој.
На манастирском зиду стоји натпис на арапском. Обећање трима бедуинским племенима да у свако доба у манастиру могу да добију хлеб. Једно од њих, племе Џебелаја, сматра себе потомцима насељеника који су у шестом векудоведени да чувају манастир. У „међувремену” су ови насељеници примили ислам. Упркос томе, манастир их запошљава као раднике на пословима одржавања и обезбеђења. Цела област практично опстаје и приходује захваљујући манастиру. На чесми код манастирске капије точи се вода коју народ пустиње одвози у удаљена села. Некада се то радило на камилама, а сада су ту камионети. Једно је непромењиво и то архиепископ Дамјан објашњава: „Нормално да делимо дарове од Бога, које сами примамо. Када то чинимо, не треба да правимо никакву разлику.”
Све нам је било јасније када нам је архиепископ Дамјан благословио живописање новије гостинске трпезарије.Одабрао је сцену „Гостољубља Аврамовог”, библијско Откривење Тројичног Бога човеку које се налази у корену како хришћанства, тако јудаизма и ислама.