Једи, ако већ идеш јер не можеш отићи и седити за столом а сви око тебе једу.
Постоје правила поста , али у пракси мирјани једу рибу ове седмице, за Бадње вече је обавезан пасуљ на уљу и риба већ генерацијама и сад да некоме кажете да се так псоти на води, људи би мислили да уводите неке новотарије.
Исто тако кад неко умре породица спреми рибу за даћу, што је много боље него некада када су спремали мрсно.

Pa za vreme posta može da se jede riba i ostala posna hrana ,ali ako ides na pricest onda 7 dana trebaš da postis na vodi.Ja se obično pricestim prve nedelje posta svake godine obično Uskrsnjeg i posle ostali post jedem hranu na ulju.
Mada ovde gde živim u Kanadi neki čak poste na ulju i idu na pricest sto nije realno po nekom mom mišljenju.
U stvari moj muž je pricao to sa svestenikom,svestenik mu je odgovorio da i on posti na ulju za vreme posta ,tako nebih ulazila u detalje dali sam ja u pravu ili svestenik.
Dok sam živela u Srbiji svaki post smo postili na vodi,kao svaku sredu i Petak.
Ne znam šta da ti ja savetujem,sto su nasi stari govorili,,„kolko sela toliko i obicaja”.

Тачно је да постоје правила, али је истина да људи који себе зову православним мрсе јавно у току поста, па их нико не одлучује од Цркве, иако то захтевају канони.
Кад се погледа време кад су људи спремали мрсну трпезу после схаране , правили свадбе и крштења у току поста, а сада хвала Богу то не чине, зашто им не благословити трпезу на уљу и риби кад се то генерацијама чини као и даћа која је ушла у оквире вере. Спреме људи још једно жито и испеку читаву рибу и сви то узму стојећи са свећама у рукама, ништа пагански, ништа страно овом народу.
Треба времена да се све доведе у ред и не може се све одједном устројити акд је било времена да људи седну за трпезу па се тражи ко зна да очита Оче наш да би могло да се почне са јелом.
И ја се некад запитам аккав сам свештеник, да се трудим да објасним, а нико се други не јавља, а сигурно још свештеника чита ове дискусије.

Pomaze Bog!

Istina da postoje određena pravila posta i istina je takođe da su ta pravila (tipici) namjenski sacinjena (za jedan manastir, zajednicu, duhovno odrasle itd). Nismo svi na istoj duhovnoj razini, pa da važe neka univerzalna pravila za sviju.

Post možemo uporediti sa casom fizickog vaspitanja. Ne možemo ocekivati da onaj bucko istrci 100m za isto vrijeme kao i djevojcica koja već nekoliko godina trenira atletiku. Iako su u istom razredu, njihova fizicka kondicija nije ista.

Po bucku možemo da vidimo da nije fizicki spreman, pa i nemamo neka velika ocekivanja od njega. Dovoljno je da bar pretrci tih 100m i da vidimo da se od srca trudi.

Tako isto i sa „bucmastim” dusama pri postu. Ne možemo od njih ocekivati da „istrce” post istim tempom kao i duse „atlete”.
Problem je sto duse ne vidimo, pa je veoma neumjesno ikom odrediti „brzinu trcanja”. Važan je trud, volja i namjera, a Boga ne možemo slagati, tako ako postimo ispod svojih mogućnosti - nije nam bas od koristi. Bogu hvala sto imamo razumne svestenike, pa ne forsiraju svima istu „brzinu”.

Баш вечерас око 20 часова је била емисија на РТС2 о обичајима за Бадњи дан и видели смо како се слави у манастиру Каони. Причао владика шабачки, игуман, монаси, богомољци, деца...Између осталог била је и приказана трпеза, пасуљ на уљу и шаран пуњен печуркама .