maharadža

oduvek mu bilo tako
u obilju blagorodnom
služahu mu svi i svako
nasleđe mu pade lako

vitoperno to bijase vrijeme
kad se narod svome caru klanjo
al car mali nikad nije znao
kako je kad nekog ljubi stvarno

sve je imo ništa imo nije
zato prazan bolovo je tajno
nije znao da je bolan puno
ne vide mu oko jer je prazno

a srce mu gordo otvrdelo
bolno stalo pa se probudilo
shvatilo je da je sve uzalud
da umire za kamen i ciglu
da umire za svilu i zlato
da umire za telo i krv

od bogatstva nadut bes on
kao kakav vepar ili slon
da je sebe videti on mogo
zalost bi ga skrhala bas mnogo

ništa nisam ako ljubav nemam
budno srce zavapi iz dna
zatim umrije i u smrtnom ropcu
dusa ode domu slobodna