...Помаже Бог,
Бити православни Хришћанин је начин живота, пре свега. Дакле, све оно што чинимо, говоримо, мислимо и осећамо испољено у свим аспектима нашег живота нас одређује да ли смо православни хришћани или не. То и само то декларише сваког човека као православног хришћанина а не његова вербална изјава. Само одлажење у Цркву на Литургију и све остале спољне манифестације православног хришћанског живота нису предуслов да се постане истински верник. Те спољне манифестације и карактеристике треба да су управо нужна последица богољубивог расположења душе. Сетимо се речи Господњих и опомене упућене књижевницима и Фарисејима који су својим спољашњим изгледом и понашањем испуњавали очекиване норме карактеристичне за верујууће душе а да то заправо и нису били него како их Господ назва...окречени гробови. Богољубива душа се по својој природи понаша управо тако...одлази у храм Божији колико чешће може и потребује, моли се и тамо и свуда, и на глас и у себи, и причешћује се и испољава све остале видове хришћанског живота а да и није свесна да све то управо тако изгледа, јер то ради спонтано, јер је то начин којим живи. Наравно да постоје и данас ти `окречени гробови` који из ко зна којих разлога спољним исзгледом и понашањем дочаравају свом окружењу своју `богољубивост` а да је у себи уопште и немају... То мугу као глумци да чине само пред другим људима али не и пред Господом, чега они наравно нису свесни.
Како људске душе проналазе пут ка вери, ка истини и Богу, тешко би било објаснити једним уопштеним правилом, јер сваки је човек прича за себе, коју само Бог познаје и види. Нити смо сви исте духовне а ни телесне снаге и састава па тако и не доживљавамо нити разумемо исте околности. Зато Господ на нас и не ставља једнаке терете и не допушта једнака искушења, јер што неко може поднети други не може. а Господ не жели ни једноме својем створењу пропаст него напротив - спас. У том сусретању Бога и човека мислим да је Божија улога далеко већа самим тим што је Он Творац а човек - творевина. Али сусрет и познање Бога и вере неће се десити ако изостане учешће било које стране. Бог је створио Ччовека као слободно биће, слободно у свом избору између Њега(Бога) или неизбору Њега. Избор се заснива на љубави и само тако може бити прави , искрен и пун искрене љубави ако се одвија у пуној слободи, без присиле. Верујући људи засигурно доживљавају Божија чуда само што им није дато да о њима причају па стога незнају и немају речи да их опишу другима. И тај први сусрет са Богом и први корак у вери је свакако чудо па већина њуди кад су упитани да то објасне , једноставно кажу да не знају и не могу ...да је то одједном у њима и да им се чини како је то једно најнормалније и најприродније стање. Постоје наравно и дешавају се и неки драматични тренутци и начини на које појединци долазе у познање Бога и вере и ти тренутци су и другим људима видљиви и препознатљиви као такви, а то опет по Божијем промислу и као начин пројаве потврде Божије присутности. Све у свему, мислим да смо од првог трена кад нам се Бог открије у непрестаном сусретању с Њим и вером и то је непрестани пут напретка и откривања. вера није неко стање духа које има коначну меру да би се могло у једном тренутку и испунити...Вера је непрестано стање напретка, како у овоземаљском тако и у Царству Божојем. Вера је тежња ка Богу, настојање да му се што више приближимо и уподобимо му се. Како је само Бог савршен а ми као творевине не, тај пут ка Савршенству је бесконачано напредовање...Зато је то Живот вечни.

...уосталом, искуство Православне Цркве је препуно примера светих отаца који су године својих живота провели у самовању, далеко од света, опшштежитија а самим тим и од Хрмова православних, тако да по природи начина свог живота у Христу, нису ни били у прилици да одлазе на литургију и причешћују се ...Њихов духовни живот је био такав као и вера...дубок и непосредан да су они били практично у сталном литургичном расположењу и стању а такав сам начин живота их чинио непрестаним причесницима тела и крви Христове. Они су сами били Црква-храм, што и у крај2ој и почетној линији јесте људско тело а по Божијој благодати...