Čuo sam za ovu knjigu, ali je nazalost nisam citao da bih dao licni utisak. Koliko se sjecam, to je prica o nekom Grku koji je „izgubio” vjeru, te je kroz razgovor sa jednim igumanom dobija nazad.

Четвртак, 13. март 2008 Планина тишине

Ја сам око пола пута кроз читање Киријакос Ц. Маркидес „Планина тишине: Трагање за православну духовност, и постали су толико фрустриран је да питам да ли да настави. Књига је састављена углавном од разговора др Маркидес, професор социологије на Универзитету у Мејну, са дугогодишњим интерес за оно што може бити само названи Њу ејџ духовност, а ”фр Максима„, који је у ствари слабо прерушени Отац Атанасије, а сада Митрополит Лисмассол у Цркви Кипра.

У свом Пролегомена, др Маркидес говори о његовом путовању из агностицизам, да трансцендентална медитација, како би интересовање лежи мистици и исцјелитељи Кипра. Чувши Свете Горе први пут, осетио сам ”спремна за авантуру у мистично, искуствени традиционалног организованог хришћанства које су преживеле у неколико древни манастири непозната на Западу и да узму у обзир хришћанства„ (5), ”Хришћанин еквивалент Тибету „(6). Овде лежи лажна премиса књиге: наиме, да постоји посебно ”светогорског мистичне духовности„ уопште. Наравно, Светој Гори има неупоредиво богату духовну традицију и место ванредних светости, није ми намера да негира ово један бит. Као и сваки светогорски монах би инсистирати, међутим, нема ништа суштински присутна на Светој Гори који се не могу наћи у било ком православној цркви, где се нуди Евхаристији, и ништа инхерентно у ”духовности„ који се не могу наћи у било ком другом делу Црква, међутим, скромни. Духовни живот који светогорског монаха пракси, далеко од тога да је преживео неколико заборављени манастира, у ствари самом срцу мејнстрима православља, чак и ако многи њени чланови не успевају да живе и до овог стандарда. Опет, то није да негира да Светој Гори има огроман духовног наслеђа из кога можемо све добити. Моја поента је, након Св Иринеј Лионски, да је било ”езотеричне„ Хришћанство је само по себи гностичка и због тога јеретички. Пуно богатство духовне цркве блага су отворене за све који су га унели.

Свети Григорије Ниски речи о Светој Земљи могли подједнако добро применити на Светој Гори:
Смо признао да Христа који се јави је веома Бога, колико пре и после нашег боравка у Јерусалиму, наша вера у Њега није повећана после више него што је била смањена. Пре него што смо видели Витлејему смо знали Његовог бића створио човека путем Богородице; пре него што смо видели његов гроб смо веровали у Његово Васкрсење из мртвих; осим виде Маслинске горе, ми је признао да му Вазнесења на ”

је ангажован оца Максима у разговору:
У мом уму, међутим, ја сам наставила континуирано, али тихи дијалог између учења светих стараца хришћанства и секуларних мислилаца Запада [он имена Ниче, Фројд и Франкле раније у параграфу], као и мудрост традиције излази из будизам и хиндуизам. Када је [Фр Максима] је говорио о „очишћења срца:” Ја сам једва могао да избегне контрасту је са Будин „осмоструког пута.” (62)
Он признаје, међутим, да они људи са којима је разговарао не би одобрио ове методе:
Био сам потпуно свестан, међутим, да предани хришћани, монаси светогорског укључени, бежи од било поређења између хришћанског откровења и духовне праксе и мистицизам и духовни вежбе Истока. У очима тих хришћана, поређења може поткопати веру у централно и божанске јединственост хришћанског откровења, страх да као академски нисам могао да деле. (62)
То је чудно и говори пролаз. Његова процена ставова многих хришћана према компаративни приступ је сасвим тачно. Моје осећање је да нема ништа лоше у циљ компаративни приступ, али да је аутор тако често добија тако многи од њих толико лоше да читалац може лако бити заведени у прављење једноставног поређења који су у ствари потпуно погрешно. Један даље чуда да добар професор је био толико заслепљен академске одбијање да „пресуде вредности” и „истине тврди” да је једноставно одбија да отвори очи на могућност да хришћанског откровења, у веома ствари, бити истина.

Резултат је да, опет и опет ће Отац Максим кажем нешто савршено исправан (у ствари, нисам нашао неко од његових снимљених речи на било који начин непријатан), а затим аутор ће их искривљују непрепознатљивости. Ја ћу дати само један пример. Фр Максим наводи Св Максима Исповедника у употреби термина „Ерос маниакос” да опише интензивну љубав која свеци осећају за Бога. Он је прави тачку каже да је ово Ерос је ствар „померања своју енергију искључиво у правцу Бога” (нагласак мој). Све ово је савршено тачне и православних. Али ово је начин отац Маркидес тумачи ове речи:
Будући да је био само благословени доживљају кршења неког људског Ероса, нисам могла да одгонетнути шта Ерос маниакос може осећати као. Ја сам само могао да интелектуално замислити такве државе. Сам могао да прихвати, на пример, да су сви еротске везе на свим нивоима интензитета од гроссест до најузвишеније су различите манифестације је стално у љубави апсолутног Бога. То је као сунце које произилазе своје зраке. Људски Ерос је искуство зрака. Ерос маниакос мора да се улаз у сам сунце.
Другим речима, професор Маркидес узима људског сексуалног

Понедељак, 25. фебруар 2008
Др Трифковић је прогнозе
Из колоне др Срђа Трифковић, вероватно најбоље политичког аналитичара на Балкану писања данас:
Тешко је направити прогнозу о Београду предстојећем одговоре а не најмање због тога што су третирани као чуване тајне, али следећи редослед догађаја је, по мом мишљењу, барем мање вероватно него било који други:
1. Инхерентна схизофренија цепање владајућа коалиција у Србија ће бити подвргнут неподношљиви сојева у наредних неколико недеља, пре свега због питања како да одговори на предстојећем аката признавања од стране САД и водећих земаља ЕУ. Коштуница фаворизује тежак потезе, док су Тадић и његови министри ће инсистирати на празан гестова-нпр повлачи амбасадоре из западне престонице, које падају далеко од кршења дипломатских односа.
2. Резултат избора ће обележити одавно пропаст ДС-а, са својим дотрајала евро-реторику која је дала нула дивиденде у последњих осам година. Победници ће бити радикали (СРС) и Коштуничине Демократске странке Србија (ДСС). Они ће или форму већ давно требало десити коалиције, или ће Коштуница покушати да формира националну владу јединства у којој ће радикали бити представљен (и из којих Тадић и његова ДС ће остати далеко јер су им „пријатељи” у Бриселу и Вашингтону не би им омогућити да буду у истој просторији са Николићем).
3. Ентитета проглашена у Приштини ће бити призната од стране САД, већина исламског света, који ће наћи прихватила, опет, са Америком у промовисању Ислам и боре хришћанства на Балкану и око половине Европске уније 27 чланова. Вашингтон ће тврдити да је „међународна заједница” иза њега, али да би то урадили много малих и слабих земаља, од Хаитија до Тонга на Вануату, биће поткупљени, цајолед или злостављан у признање.
4.. „Косова” неће бити призната од стране Русије, Кине, Индије, Бразила, Индонезије (најмногољуднија муслиманска земља), већина црне Африке, као и најмање пола туцета чланица ЕУ-земаља. Становништва не-признавања земаља ће премашити два-на-један који Добре Воље. „Међународна заједница” коначно ће бити видети оно што јесте: празан слоган, изум Васхингтониан хегемонистс и евро-глобалиста без супстанце или овлашћења.
5. Косово ће задржавати на неколико година, као скупо коштала албатрос америчким и „вољни” порески обвезници неколико милијарди долара годишње. Он ће наставити да развија, а не као функционалне економије, већ као црна рупа криминала и џихада тероризма. Све расте и стално неиспуњених очекивања својих неспособан за рад мноштва ће на крају претворити-Франкенштајн је чудовиште налик-против творца ентитета. Ту ће бити много фт. Дикес које долазе, у бази Бондстил и код куће.
6.. Преседан Косова ће дестабилизовати многим земљама са немирни и сепаратистичко-настројене мањине, укључујући и амерички пријатељи у Турској (Курди), Пакистану (Паштуни), а пре свега у све дисфункционалним Дејтона-Босна, без дивиденди било које врсте у исламском свијету у цјелини за САД на рачун својих муслиманских промовишући узрок на Балкану.
САД предводи политике према Косову на крају ће се показати да се благослов маскирати за Србија. Само ако не придруживања Европској унији ће она очува свој идентитет, своју традицију и своју веру. Само ако не приступање америчко-хегемонизед систем војних савеза ће она избегне своју младића стави у начин штете за ништа, у неким сушним, непријатељски далеке земље. Само ковање све чвршће политичке, економске, и на крају војни савез са Русијом ће Србија избећи канџама постмодерног „амерички” империје лишена једног избављења функцију.
Бог понекад дела на мистериозан начин, и на овом 21. веку Дан Инфами, 17. фебруара, треба тражити милост Његову, и хвала му на благослове. Косово је још увек српска током тих пет дугим вековима отоманске таме, који ће бити ослобођена у 1912. То је ништа мање српска сада ружна фарса у Приштини без обзира. То ће осетно бити српски поново када тренутни експеримент у Беневолент глобалне хегемоније пропада и када веома имена господе Буша, Мекејн и Клинтон су заслужено намењених дустхеап историје.