1 Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari?
2 Dn. 32:15, Ps. 46:6, Mt. 2:4, Dela 4:25

2 Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika Njegovog.
Ps. 45:7, Ps. 84:9, Ps. 119:23, Jer. 26:9, Dan. 6:6, Mt. 21:38, Mk. 12:7, Jn. 1:41

3 „Raskinimo sveze njihove i zbacimo sa sebe jaram njihov.”
Lk. 19:14

4 Onaj, što živi na nebesima, smeje se, Gospod im se podsmeva.
Ps. 10:5, Ps. 11:4

5 Pa im govori u gnevu svom i jarošću svojom zbunjuje ih:

6 „Ja sam pomazao cara svog na Sionu, na svetoj gori svojoj.”
1 Moj. 49:10, Jezek. 21:32

7 Kazaću naredbu Gospodnju; On reče meni: „Ti si sin moj, ja te sad rodih.
Mt. 8:29, Jev. 1:5, Jev. 5:5

8 Išti u mene, i daću ti narode u nasledstvo, i krajeve zemaljske tebi u državu.
Dan. 7:13, Jn. 17:4

9 Udarićeš ih gvozdenom palicom; razbićeš ih kao lončarski sud.”
Isa. 30:14, Jer. 19:11, Jer. 48:38, Mt. 21:44, Otk. 2:27

10 Sad, carevi, orazumite se; naučite se sudije zemaljske!
Dan. 9:12

11 Služite Gospodu sa strahom, i radujte se s trepetom.
Os. 11:10

12 Poštujte sina, da se ne razgnevi, i vi ne izginete na putu svom; jer će se gnev Njegov brzo razgoreti. Blago svima koji se u Nj uzdaju!
Jer. 17:7, Sof. 2:2, Jn. 5:22