Слабо је моје богословско образовање, и нисам ја тумач нити Учитељ Цркве.
Требамо браћо што више читати Свете Оце, постити, молити се, исповједати, причешћивати се, поштовати свештенство, љубити ближње и Господа изнад свега, љубити и оне који нас мрзе-молећи се за њихово покајање и принијети Господу наше покајање за све гријехе своје...

Ове ријечи Христове изговорене жени Самарјанки приликом захватања воде на студенцу Јаковљеву, говоре и Самарјанима и Јудејима да је „испуњено вријеме” да је наступила пунота (плирома) времена и да Јудејски и Самарјански спор око тога гдје се требају молити, губи своју важност због тога што Христос спасава све људе и сву творевину и они који вјерују у Њега, који су крштени у Име Свете Тројице, било гдје да се налазе, ако живе у Христу, са Христом, кроз Христа, они су „у духу и истини”... у данашње вријеме, укратко- који су у Православљу и који живе православним животом, они су у „духу и истини”, и одговорни смо да сходно тој истини живимо у Истини-Христу.

И да се вратимо мало на Јевреје у Христовом времену- они су постали толики формалисти у „служењу” тако да су се само пред људима „показивали” како посте и моле се а у тајности су чинили што је „гадно пред Господом”, на њима се испунила ријеч пророка Исаије: Овај народ ми је близу уснама али је далеко срцем од мене. Зато нису могли прихватити Христа, на крају крајева нису ни хтјели (што је најстрашније) да га прихвате (слично Великом инквизитору-„Браћа Карамазови”-Ф.М.Достојевски)- и зато Христос кроз поруку жени Самарјанки да долази вријеме када ће се Богу истински молити они који Му се моле „у духу и истини”, поручује Јеврејима, Самарјанима, али и нама да Му се обраћамо истински, а не лажно, јер Он „познаје и наше бубреге”...како написа цар Давид у псалмима- он који је дао уши како да не чује кроз њих, и он који је дао очи како да не види кроз њих (интерпретирам)- тј.Господ види нашим очима, чује нашим ушима и познаје наше мисли. Зато је потребно да и ми живимо у духу и истини, да не постајемо као Јевреји „од закона” формалисти, и Богу узносимо чисто срце покајано, и мисли у којима Христос непрестано обитава.