Код Кума на Слави
(Коригована и довршена верзија)

Воз из давно минулог времена
напокон крену са пусте станице,
препун грозничавих успомена,
васкрслих немира и доколице...

Сједим сам у купеу,
ваљда сви пјесници самоћу воле,
а тамо доле запјенило море,
као да ми мисли чита, као да одговор нуди
зашто ме тако подмуло боле
изблиједјеле слике Шкофја Локе, Бледа и Изоле...
Зашто ми пучина душу смирује,
а кошмар доносе птице и људи.

Никада нисам волио да путујем...
ваљда зато што сам слутио да ћу се вретити...
и никада нисам престао даљине недохватне
да будан снујем,
такви смо ми Срби... лакше нас је обрлатити,
и облатити,
и од себе самих сакрити него схватити...
и знам да не знам што хоћу...
хвала на бризи, све ја то поштујем,
али добих превелик удио...
хтио не хтио морам га платити.

И као што рекох...
Ево се враћам прије него што сам кренуо...
Као да сам провирио кроз прозор...
као да сам тренуо...
а био сам код Кума на Слави,
па гдје би друго азил потражио
раб што га живот бесмислом дави,
гдје би се друго од хајке склонио,
ком би се друго прогнан придомио?!

„Данас је Куме Лазар четвородневни”,
рекох заплићући језиком натеклим од ћутања,
„Наздрављам Њему у славу, Он ме је с Тобом спојио,
Теби ме Куме враћао са дугих,бесциљних лутања,
с Тобом ми мрежу исплео, с Тобом ме ослободио.”

„Већ дуго се каним да Те нешто питам,
ал` душа ми трепти јер одговор слути,
Христос је свог друга милог оживио након четири дана
што су Га жалили,
ал` како ће Куме наш род Васкрснути,
ми умријесмо прије но смо се и родили?! ”

„Пусти куме”, рече и вина ми досу,
„Све ће добро бити, Бог се за то стара”,
и сва туга чудесно са сузом се просу
к`о кад Господ онда пробуди Лазара.

Невен Милаковић Ликота