Навео сам пример поражавајуће бездушности у односу блиских људи. Међутим, постоји и супротна, „душевна” страст, која убија милионе људи, неприметно за њих саме. Говорим о „бригама овога свијета” (Мт. 13:22), којима апсолутна већина крштених људи оправдава одсуство свесног хришћанског живота.
Господ говори: „пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота” (Лк. 21:34).
Рекли би се да је ово за изненађење: Христос, рекло би се такво природно, па чак и позитивно дело као световне бриге, прибраја смртним гресима угађања стомаку и пијанству. Зашто? Зато што је човеку у бесконачним бригама овог света најлакше да заборави на Бога, душу, па чак и савест, прикривајући најсрамније грехе: крађе, обмане, лоповлук, корист, безбожност - „добрим” бригама о својој породици и ближњима.
У томе се и састоји главна опасност ове „тихе страсти”. У томе што убија душе неприметно, али без икакве сумње. Штавише, окорелом пијанцу или прождрљивцу лакше је да постане свестан свог греха, да се покаје за њега него „брижном породичном човеку” који ће правдати најстрашније грехе „високим циљевима”. Сетите се филма „Кум”, тамо је управо све и било изграђено на тој „доброј” идеји породичног живота. Страшно је рећи, али и породица и бриге овога света могу постати идол који одвлачи човека у пропаст.
Зато Господ говори: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан” (Мт. 10:37).
Љубав према породици, брига о породици, труд и каријера, стицање новца - све је то добро и правилно, али само у случају ако човек не заборавља на свој главни призив - да живи у сагласности са Богом. Ако све своје помисли, речи и поступке добри породични човек проверава не мишљењем овог болесног света, већ законом Божијим. То је јединствени темељ за истински, радостан, здрав и слободан живот.
У Светом Писму се говори: „Дух (Свети) је Господ; а гдје је Дух Господњи ондје је слобода.” (2 Кор.3:17). Ето формуле истинске слободе, која треба да буде написана у нашим срцима, тако да би у животној сложености ми, пре свега, бринули да останемо у заједници са Духом Христовим, да поступамо хришћански.
И иако такво понашање, такав начин живота, може да противречи нормама које су прихваћене у савременом друштву, па чак и да прави проблеме у животу човека, на крају ће ипак сам човек бити највећи добитник - добитник истинске, највише слободе, слободе учешћа у Божијој истини, лепоти и љубави. И то уопште нису апстрактни појмови, већ највиша стварност у односу на коју ми и градимо сопствени живот.
Када се догоди катастрофа, у друштву почињу све могуће провере, посматрања, тестирања... Људи теже да се обезбеде, да спрече несрећу.
И то је потпуно нормално. Али зашто игноришемо савет Онога, Који зна како да у стварности избегнемо све те несреће?!
„Бдијте и молите се” (Мт. 26:41) говори Господ. Бдети значи не дати себи да се обманеш духом времена, живети по закону Божијем, мислити, говорити и поступати са трепетном свешћу о Његовом присуству.
И треба да се молимо не само читајући одређени број речи, већ живим срцем, обраћајући се живом, свемогућем Богу са болом, надом и вером.
Узнемирујуће вести долазе из Земље излазећег сунца, и како да се не сетимо да Фукушима, у преводу са јапанског, значи „Острво среће”. Можда је страшна трагедија последњих недеља само још једно подсећање свима нама који живимо на Земљи, да је срећа без вере као кућа сазидана на песку. Да се технолошки рај може лако претворити у техногени ад. Просто зато што је највећа срећа - сагласност са Богом. И Царство Његово је у нама. Само га треба наћи.
Превод: Станоје Станковић
Извор: pravoslavie.ru
Светосавље
http://www.dverisrpske.com/sr-CS/teme/serbia/ocima-vere/tiha-apokalipsa.php