Тиха апокалипса
Свештеник Димитрије Шишкин
Можда је страшна трагедија последњих недеља подсећање да је срећа без вере као кућа сазидана на песку.

Београд, 04.04.2011

Година је почела забринуто, како Писмо говори: ужасне појаве, земљотреси по свету, метежи и ратови... и море се „усхучало и узбуркало”... Речју, пред нама је „почетак страдања” (Мт. 24:8).
И ми забринуто пратимо последње новости, разматрамо их, ужасавамо се, али не примећујемо како туђа несрећа и бол постају део глобалног шоу програма.

Тема апокалипсе је одавно постала помодни бренд у индустрији забаве, различит од истинског садржаја ове важне речи. Реч „апокалипса” се преводи као „откровење” - то је оно што је Бог открио за наше уразумљење, да би били трезвени, сећали се истинског циља земаљског живота, неопходности достизања јединства са Богом.

Појам апокалипсе се код нас упорно повезује са страшним, катастрофалним догађајима светских размера. И сви ми знамо за спољашње знакове приближавања васељенске катастрофе. Много говоримо о њима, разматрамо их, али постоје и други, много важнији, скривени признаци. Господ говори да ће у последња времена „зато што ће се умножити безакоње, охладњети љубав многих” (Мт. 24:12).

А апостол Павле додаје - управо о нама - да ће људи бити „самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни...” (2 Тим- 3:2). Ето на шта треба да обратимо пажњу, ето чега се треба бојати више од земљотреса, цунамија, радијације...

Живимо у епохи глобалне промене климе. Не говорим о времену - нека се тиме баве метеоролози. Говорим о катастрофалној промени људске природе. Неко ће рећи да се од времена греховног пада ништа није изменило ни у човеку, ни у људском роду у целини.

Али, авај, није тако. Иначе не би било ни Свеопштег потопа и пропасти Содома и Гоморе - тих горких примера масовне и катастрофалне деградације, са свим последицама које одатле проистичу. Природа човека и друштва у целини „склона је греху”, по речима Светих Отаца. У наше време је то посебно очигледно.

Права апокалипса се тихо и неприметно одвија у нашим срцима, само што њене размере нису достигле ону критичну тачку када ће се стихије, запаливши се, разорити и земља и сва дела на њој изгорети. Дух Христов одлази из нашег живота, а снажно улази други, страшни, сатански дух користи, прагматизма, распуштености, равнодушности и неограниченог самољубља. Ево живих примера из недавних сусрета.

Човек не може нормално да хода, креће се веома тешко и споро, ситним корацима, повремено застаје и не може да покрене са места. Стоји, пребацујући се са ноге на ногу, скупљајући снагу. Ћутљиви, усредсређени човек. Неколико пута сам му понудио помоћ, али је он учтиво одбио. Види се да му је важна та лична борба.

Он долази у храм по сваком времену: лети по врућини од које се топи асфалт, на јесен по великим лапавицама, зими по голом леду (што је посебно опасно у његовом положају) и на пролеће када се све отапа. Он иде и иде у храм, као да се успиње на сопствену, невидљиву Голготу. И тек сам ових дана случајно сазнао за његову причу.

Разборити, запослени мушкарац, брижни отац и верни муж до недавно је имао напоран, испуњен живот, али се разболео. Нешто се десило са његовим зглобовима, тако да сада једва може да се креће. Даље се догодило нешто у шта је чак и у наше бездушно време тешко поверовати. Жена и ташта су га избациле из куће... једноставно тако, ни због чега... зато што се разболео и постао терет. Избацили су га... А он није кренуо да се суди са њима. Пожелео је да претрпи Христа ради, да понесе крст свој. Ташта и жена васпитавају његовог једанаестогодишњег сина тако да се стиди оца. А он трпи све смирено и једноставно, никога не осуђујући, говори да ће син, када одрасте, можда мислити другачије...

Примио га је сиромашни комшија у оронулој страћари од блата са пропалим кровом и расушеним прозорима. А у близини, у удобном дому са каменом оградом, остала је жена која га је избацила и они које он и сада, са задивљујућом незлобивошћу, наставља да сматра родбином.

Понекад нема шта да једе. Онда му и пажљиве и сажаљиве баке скупљају у пакет уље, гриз, конзерве и хлеб - шта нађу. И он је искрено захвалан, захваљује од срца Богу и бакама...
А ево и друге приче, такође скорашње.

Дошла ми је жена сва у сузама. Слушао сам је и чинило ми се да сам упао у неки кошмарни сан. Жена је супруга добростојећег господина. Живели су у законитом браку много година и показало се да је жена болесна од рака и да ће лечење бити скупо. Тада је муж отишао до лекара и питао какве су шансе за оздрављење.