Рибница

У мојем је граду прије пола вијека,
не сјећам се добро, то је знак да старам,
текла једна дивља, неспутана р`јека,
баш на овом мјесту, ако се не варам.

Њој у славу стари пјеваху млинови,
опојнијим гласом од древних сирена,
њом су се дојили снови и букови,
чистија ид сузе бјеше вода њена.

Вјерујући лудо да смо од свих јачи,
а то свака глава усијана мисли,
врелим се гумама спуштајућ` Морачи,
у црн смо се бездан несвјесно отисли.

Д а отуд гледамо чудом се чудећи,
како јој бездушно доказујућ` суде,
да ни р`јека без њих не умије тећи,
бића што их нећу сврстати међ` људе.

Па умјесто дивног рибничког корита
крагна од бетона постиђено ћути,
к`о да се и сама заробљена пита,
хоће л` ико вапај заточнице чути.

Хоће ли се ико дана присјетити
кад смо са презрењем на бразде гледали,
кад смо смјели воду са Рибнице пити,
јер бијасмо већи кад смо били мали.

У мојем је граду прије много љета,
премало је оних који је још памте,
Цикотићу сваком, текла вода света,
још обале њене у мом срцу пламте.

У њем` ће и тећи док уморно бије,
ту је још остала мрвица слободе,
на срамотно ропство још пристало није
јер је једном пило са Рибнице воде.