News
Sports
Celebrity
Lifestyle
Forums
Cooking
Classifieds
Forums
:
Pravoslavlje
+2 / -1
+1
Размишљање о страдању 40 севастијских мученика
Filosofos
2011-03-22 09:54 AM
Слично мученичком страдању севастијских мученика у залеђеном језеру, има смисла и подвиг у испуњавању воље Божије. Понекада (или стално) постоји потреба да над својим огрјеховљеним бићем извршимо насиље, како бисмо се очистили, и Духа Светога задобили. Пошто смо ми, као добри по природи, извршили над собом насиље и када смо зло чинили, и утискивали га себи у природу, зато је потребно реципрочно томе насиље да се од зла ослободимо, уз Божију помоћ. И пред нама је језеро и топла бања. Језеро јесте мало неудобно, али кроз њега ћемо стићи у наручје Божије. Бања је привлачна, топла, пуши се, али кроз њу пропадамо, постајући духовно неупотребљиви. Још нам то показује и следеће: они који се подвизавају, они Христа и вјечни живот бирају, добијајући на неки начин мучеништво. И то мучеништво знојем, за почетак. Док они који се од тог труда за задобијање Христа уклањају, као један од 40 војника, излази из битке за Царство Божије, и губи и овоземаљски, али што је стварно страшно, и вјечни живот. Тако и ми, уколико стремимо за удобностима овога свијета, а о души својој не мислимо, страдамо у топлој бањи овога живота, и чућемо ријечи: „Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар (угодници Божији) зла; сада пак он(и) се тјеши, а ти се мучиш.” (Лк. 16, 25) Зато нам Христос и поставља кључно питање: „Каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?” (Мт. 16, 26) Заиста, о души се треба најприје бринути, и Царство Божије тражити, а све остало, по обећању Спаситеља, додаће нам се. Чак и њихов чувар, незнабожац и идолопоклоник, видећи дар Божији и славу коју добијају мученици, хита у језеро, и оставља топлу бању, иде у подвиг и оставља удобност, журећи да се онај 40. вијенац не врати сасвим, него да га он задобије. А тих вијенаца од Господа има много. Нека нам Господ да духовног вида, као и оном благоразумном чувару, да те вијенце видимо, и за њима кренемо пут залеђеног језера, а ту ће уз нас бити и благодат Божија, која ће нам ту воду угријати, према нашим силама и потребама, и у подвигу помагати.
+0 / -1
-1
Josif
(direktor)
2011-03-22 11:30 PM
Zanimljivo i poucno razmišljanje! Hvala na ovome.
Neskromno, kao i uvek, usudio bih se da dodam ponesto od pitanja koje me muce dok ovo čitam.
1. Da li mi stvarno cinimo nasilje nad svojim bicem kada se trudimo da se oslobodimo od zla? Izgleda mi da to samo zvuci i izgleda tako onim ogrehovljenim culima, sve dok se ne oslobode okova zla. Uspio sam u zivotu nekoliko puta da shvatim pravo znacenje radosti u podvigu, kada me je proganjao i mucio osecaj da kasnim na molitvi ili da gubim vreme na beznacajne stvari, a molitva ceka... Tada nikakav napor nije tezak, tada ni jedan podvig ne vodi bolu. Međutim, kada otaljavam post, kako to najcesce radim, sve me zivo boli, sve mi je teško i stalno se pitam: čemu ovo? O tome šta kažu Sveti Oci, mislim da je izlisno...
2. Kakav je udeo cuvara neznabosca i idolopoklonika koji vidi venac danas? Ko su ti ljudi? Da li poneki iskreni protestant, musliman ili jevrejin može da vidi venac Boziji i istupi prema njemu „da se ne vrati prazan” i dobije spasenje? Kojim to „trećim okom” neznabozac može da vidi venac Boziji? Da li je to danas uopste moguće?
3. Koliko je često okretanje hrišćana prema ugrejanoj banji ovoga sveta danas? Bojim se da je sve vise onih koji iz ugrejane banje posmatraju hrišćanstvo, naročito krstonosno Pravoslavlje, i potpisuju se kao „ucesnici rata Hristovog”, noseci „prvoboracke spomenice”, a da „rata ni okusili nisu”? Pravoslavni dezerteri i „ratni profiteri” blaguju u sve vecem broju, a „ratnici svetlosti” stradaju ponegde i gotovo neprimetno. Ili se to samo meni tako čini?
+1 / -1
0
Filosofos
2011-03-23 10:35 AM
Богу хвала за све!
Свети Оци говоре да зла навика чини у нама као неку другу изопачену природу, и да је то насиље у суштини пут избављења. Можда је ту ријеч о присиљавању себе да чинимо добро, чак и онда када наше срце то нежели због зла које у њему пребива, не знам. Углавном, сјећам се занимљиве приче патријарха Павла о томе како га је неки млади монах у манастиру питао хоће ли још дуго морати да иду на службе тако рано. Он му је одговорио да неће морати онда када то буду жељели. :-)
Ја то замишљам овако: ако неко хоће да прогура лопту кроз грлић флаше, мора да употреби одређену силу, а то је пуно последица и за грлић, и за флашу. А ако хоћемо да је извадимо натраг, морамо да употребимо исту такву силу. Мада, може Бог то да олакша,милошћу својом, али тако сам ја то разумио, мада можда и погрјешно.
Ту радост од подвига ми можемо да осјетимо, али само у мрвицама, јер смо ми људи под ропством страсти. И Господ нас тиме позива да се и даље боримо, док нас он у потпуности не увјенча. Зато је та битка напор, који траје цијелог живота, а успокојење даје сам Бог. То најјасније излаже Свети Игњатије Брјанчанинов, заиста велики, велики духовник и богослов.
Ма живот човјека је пун падова и стајања. Само да наставимо да устајемо, и да што рјеђе падамо. Па да на крају, милошћу Божијом, свагда са Господом будемо.
2. Мислим да је то могуће, и да се многи тако спасавају. Нису ријетка ни откривења ни чуда, која људе способне да приме Христа из разних народа и заблуда призивају и усиновљују Богу у Цркви православној. Богу нема ништа немогуће. Још ако и знамо да је Његова воља да се сви људи спасу, онда не треба ни да сумњамо да Он непрестано ради на томе да нас избави од смрти - одвојености од Њега (=Цркве).
3. Свети Оци говоре о нама у посљедњим временима, да ћемо се бринути само о стомаку, и све ћемо о томе знати. (Нпр. Житије Светог Пахомија Великог) И сад то видимо, да се више бринемо о стомаку у вријеме поста, када треба да буде потпуно супротно, него ли у месојеђу. Хришћанство=Православље, ван њега нема ни Хришћанства, да усагласимо терминологију. :-) Страх је тај оправдан , јер се заиста тако збива. Код мене првог. Пуно причам, мало радим, или ништа уопште не радим. Мислим да ти се не чини, него да је баш тако. Комформизам нас уништава. На крају се ради комфора многи неће одрећи антихриста, него примати жиг, како би сачували би-би, вилу, хљеб или нешто друго.
А увијек су угодници Божији били сакривени од очију свијета, а ради њих је Бог миловао свијет. А ми, нисмо ни близу њих. Дај Боже да се исправимо и да им будемо близу у Царству Божијем!
Свако добро!
+0 / -0
0
avtor
2011-03-26 08:06 AM
2. Ово размишљање ме је навело да се сетим архимандрита Спиридона и његове „Приче о мули” (исл. вероучитељ).
Спиридон је био духовник по сибирским логорима, где је чудним сплетом околности на робију доспео и један мула; прича о сусрету два човека којима је Бог даровао сличне Дарове. Спиридон је био задивљен мулиним даром суза...
Део Спиридоновних списа се појавио и код нас у неколико издања као „Христос у руским тамницама”, као скраћена и сређена верзија. На руском је могуће наћи комплетне списе, а постоје и преводи на француски и немачки. Ако некога интересује, ево шта каже руска Википедија:
http://tinyurl.com/685w5me
. Читања вредан текст о Спиридону из пера В. Димитријевића (писца предговора уз српско издање) има на „борбизаверу”.
Задавши «Из виденного и пережитого» у Гугл, добићемо доста тога што се користи у разне сврхе. Једном сам налетео на некакав руски адвентистички сајт који је објавио Спиридонову „Исповест”, јасно је са којим циљем. Описи многих аномалија у Цркви и Православљу једнима дају инспирацију да ликују, а другима да заташкавају. Ипак, верујем да би такво сведочанство о непоколебљивој вери у Христа многима било од духовне користи.
+0 / -0
0
Filosofos
2011-03-26 11:44 AM
Увијек се слатко насмијем када видим да је неко налетио, и залијепио нам свима по минус. :-) Да се не гордимо како смо много паметни, а уствари смо супротно. :-)
Е браћо, тешко нама од нас самих... Такви смо у свему. Сами никакав допринос не дајемо, али ако неко крене напријед, на њега се сручи сва сила људска и вражија... Нека нас Бог руководи ка добру, и избави нас од свакога зла!
+0 / -0
0
Josif
(direktor)
2011-03-26 03:18 PM
Na zalost, o istoj temi se ovde radi uvek i iznova - zal za istinskim i iskrenim Pravoslavljem i izoblicavanje onih koji ga prljaju. U sustini to i nije tako loše, ali je loše kada pocnemo u svemu da vidimo zlo i kada se medu iskrene diskutante ubace oni koji su placeni da seju haos i beznadje. Napisao sam to vise puta i opet stojim iza toga da postoje ljudi koji su izabrani i dobro placeni da unose haos i smutnju među pravoslavne, a sve u cilju zaplasivanja slabih i odbacivanja kolebljivih. A takvih je, priznacete, vecina!
(Iz americke CIA dolazi otkrice da su 50`tih i 60`tih placali ljude po Istoku da pricaju o zaveri masona, o cijinim prstima upletenim u razne zavere itd, kako bi uneli strah među ljude i Americi dali veci značaj nego sto ona uopste može da ima).
Eto, onaj mucenih koji se okrenuo prema toploj peci predstavlja veliki broj onih koji sebe nazivaju Pravoslavnima, a oni koji su zapalili vatru i postavili toplu kupku danas zalaze i u jezero i čak i tamo ubeđuju iskrene da se odreknu, da to nema vise nikakvog smisla, da je sve to već davno propalo... Kao da Hristos i Crkva Njegova - hladno jezero - postoje samo ukoliko postoje oni koji u njega zalaze i kao da Bog ne postoj realno, već samo u uobrazilji onih koji sebe u to ubjeduju, pa ako ga izbrisemo iz njihovih umova, on će nestati!
Eto, to je sustina tih minusa, pljuvanja po episkopima i Crkvi, iako je sve vise onih koji i ralno daju priliku i povod za to („Teško onome ko sablazni jednog od ovih malih!!!”)
Vesti nas svakodnevno pokopavaju...
Ali, ko izdrzi do kraja - spasce se!
Looking for Oil Diffuser Bracelets?
Select a country:
Australia
Austria
Bosnia-Herzegovina
Canada
Croatia
European Union
France
Germany
Montenegro
Netherlands
Serbia
Sweden
Switzerland
United Kingdom
United States of America (USA)
English |
Latinica
|
Ћирилица
© Trend Builder Inc. and contributors. All rights reserved.
Terms of use
-
Privacy policy
-
Advertising
.