„Сва творевина је богојављење”, драги Темпа, пише и у „Нема лепше вере од хришћанске”. И све се дешава по допуштењу Божијем, и ни један врабац не пада мртав на земљу без знања Очевог...

Ако нас нека несрећа опамети - слава Богу, опаметили смо се, али хришћанско богословље се ипак у многоме разликује од старозаветног. Код Јевреја, и не само код њих, запрво код већине нас је метафизика врло једноставна: богат си и успешан - Бог те награђује. Убог си и одбачен - Бог те кажњава због грехова твојих... И наравно, кад су видели Назарећанина да проповеда губавцима и проституткама и свом осталом „друштвеном смећу”, а за Себе још тврди да је Син Божји...

Наравно, остаје нам питање „зашто је Бог то допустио”. Зашто је допустио да толико настрадамо, кад нас већ толико воли, и кад Га наша бол погађа можда више него нас саме? Ово и јесте једно од оних метафизичких питања, или питања без одговора по људској мери. И ученици Христови су често постављали таква питања Учитељу, и стално им је давао неке „чудне” одговоре... Рецимо, у вези слепога од рођења, и због чијих грехова је настрадао, да ли због својих, или због родитељских? И, шта им је рекао Учитељ? Зато, да се на њему јаве дела Божија!

...

Што се „страха Божијег” тиче - као почетка мудрости, а не улазећи притом у разматрање „Софије као Премудрости Божије у свету”, што би била посебна тема, мислим да страх Божји не мора да има везе са „путем слуге” (онај који делује из страха од Господара), нити са „путем плаћеника” (онај који делује из страха да не остане без награде). Јер, на Божји позив се неко одазове као слуга, неко као најамник, а неко би одмах да буде син, па му се зато и допала читава та идеја о слеђењу Христа и „сарадње” са Њим... па је зато почео... Да се буди... Да би схватио да и сам непрестано мења нивое, тј. да узима све улоге, од слуге преко најамника па до сина и опет назад, и опет напред...

А, „страх Божји” је пре свега осећај БЛИЗИНЕ Божије, то је стање који се најбоље описује кроз „страх”, иако оно то није у класичном смислу те речи. То је нешто као стидљивост (сетимо се Адама), као неки осећај вртоглавице пред бескрајношћу и вечношћу. Апофатички доживљај неподесан да се изрази речима, где је „страх” најбољи опис, као што је Љубав најбољи израз за Божије енергије које нам открива Дух Свети када Га пустимо да дође и усели се у нас. О „подизању шатора” наравно нема ни говора, ради се о тренуцима, јер такви смо домаћини... Мајемо се свиме и свачиме, Гости неко време чекају и затим оду...

Такав је дакле, пут духовни. То, да је на почетку мудрости страх, а на његовом крају љубав, то је поједностављени модел о крајњим тачкама нашег животног интервала. Живот духовни - живот у Христу је управо то: проширавање тог интервала у којем осцилује наше биће. И колико је већи благодатни дар који смо добили, толико је дубље и сазнање о нашој палости, болести и ништавности.

Sve je to lepo receno i teoloski ispravno, ali cunami i dalje ostaje cunami, smrt i dalje ostaje smrt i Bozije reci i dalje stoje kao opomena svima koji se Gospoda ne boje, a ljudi ne stide. Bez mnogo filosofije, bez mnogo reci i pametovanja, Gospod posla to što posla, ili blagoslovi, pa sad treba videti šta i kako s tim - neko da svojom ljubavlju i milosrdjem zasluzi Carstvo Nebesko, a neko da ga tvrdim srcem i lukavoscu izgubi. Lepo kaže nas narod: Ne pada sneg da prekrije breg, već da svaka zverka pokaze svoj trag.
Na blagoslov vam sanse koje vam Gospod pruza svakodnevno. Iskoristite ih na spasenje duse!

Понашање Јапанаца потсећа на понашање Јова:

„Kakvo je zaista stanje među ljudima u potresenom, potopljenom pa ozračenom Japanu, najbolje pokazuje pismo jedne profesorice engleskog jezika iz Sendaija.

Dirljivo pismo prijateljima profesorice Ane objavljeno je na Fejsbuku, nakon čega se brzo proširilo svetskom mrežom.

”Ukoliko nekome u stanu dođe voda, ljudi stave napolju natpis tako da i drugi mogu da dođu da napune svoje vrčeve i kante. Dijelimo to što imamo: vodu, hranu i grejalicu... Nema krađa, pljački, guranja u redovima...„, piše u dirljivom pismu profesorica iz Japana.

U Sendaiju (grad na krajnjem jugu Japana) sve izgleda dosta nestvarno. Međutim, blagoslovljena sam prekrasnim prijateljima koji mi puno pomažu. S obzirom da moj stan više ne zaslužuje taj naziv, preselila sam se kod prijatelja. Delimo to što imamo: vodu, hranu i grejalicu. Svi spavamo jedni uz druge na podu sobe, jedemo uz sveće, pričamo priče. Toplo je, atmosfera je prijateljska i prekrasna.

Začuđujuće je kako ovde gde sam uopšte nema krađa ni guranja u redovima. Ljudi ostavljaju ulazna vrata širom otvorena jer je tako sigurnije kada potres opet udari. Stalno čujem da ponavljaju: ´Ovako je nekada bilo kada su se svi međusobno pomagali.´ Potresi se stalno vraćaju. Sinoć smo ih imali skoro svakih 15 minuta. Stalno se čuju sirene i nadleću nas helikopteri.

Proradio nam je vodovod u stanovima sinoć na nekoliko sati, a sada radi i preko dana. Struja se vratila danas popodne. Gas još nije proradio. Međutim, sve to ide prema područjima. Nekima proradi, a nekima ne. Svi se danima nisu prali. Osećamo se prljavima, ali sada imamo i važnijih briga. Sviđa mi se to kako smo odbacili nevažno. Živimo punim plućima na nivou instinkta, intuicije, brige, preživljavanja, ne samo za sebe, nego i za celu grupu, piše profesorica.

”Primećujem čudnovate paralelne situacije. Na nekim su mestima kuće u potpunom neredu, a onda vidim kuću s uredno posloženim ležajevima ili vešom koji se suši na suncu. Vidim ljude koji stoje u redu za hranu i vodu, a istovremeno vidim šetače sa psima. Ima i neočekivane lepote. Noću je potpuna tišina. Nema automobila. Nikoga nema na ulicama. I noćno nebo prekriveno je zvezdama. Obično se mogu videti dve ili tri, a sada je celo nebo prekriveno zvezdama. Planine iznad Sendaija stoje čvrsto i kad je vazduh bistar vidimo njihovu veličanstvenu siluetu na nebu„, nastavlja se u pismu.

Profesorica ističe i kako su Japanci predivni.

”Svaki dan dolazim do svoga stana da pogledam kako stoje stvari, sada šaljem ovaj imejl jer se struja vratila, a pred vratima bi me dočekala voda i hrana koju je neko ostavio. Nemam pojma ko, ali to je tu za mene. Starci sa zelenim kapama idu od vrata do vrata i proveravaju jesu li svi dobro. Ljudi potpune strance pitaju da li trebaju pomoć. Nigde ne vidim znakove straha. Pomirenosti sa sudbinom da, ali straha ili panike ne.„

U pismu se još navodi i da su građani upozoreni kako mogu da očekuju naknadne udare, čak i jednako velike, u idućih mesec dana ili više. Podrhtavanje se stalno oseća.

Zatim profesorica zaključuje:

”Zbog nečega imam snažan osećaj da se stvarno upravo događa ogroman kosmički korak napred u celome svetu. I zbog nečega osećam da mi se usled iskustva sa ovim događajima u Japanu srce širom otvara. Brat me pitao osećam li se ´manjom od makova zrna´ zbog ovoga što se dogodilo. Ne. Zapravo, osećam da se događa nešto što je puno veće od mene same. Taj talas rađanja (širom sveta) je težak, ali ipak veličanstven„, poručuje profesorica”. (Mondo)

Да не браним српска посртања, али опет да кажем нешто.

Када је човек тешко и сурово живео, лакше је било видети да си без ближњег и заједништва нико и ништа. Без мобе је нпр. неко тешко могао да пожање пар хектара жита (српом) или да покоси ливаде... Људи су пропсто били упућени једни на друге.

Ваљда у (материјално) лагодном животу се лакше заборави на Бога. Или, што кажу, без невоље нема богомоље.

А за Србе у ратовима и катастрофама... Лоших примера има колико хоћеш, али да се не огрешимо ни о оне друге.

Сад када причамо о земљотресу у Јапану, а на памети ми је и ово најављено бомбардовање Либије које ће се можда у дан или седмицу поклопити са годишњицом оног нашег... сетим се нпр. како су се одједном људи и комшије које нисам ни познавао у Србији (тад сам се селио често) почели нормално да се понашају, попричаш са човеком који ти пре тога ни добар дан није називао. Сећам се и ситних али не и неважних детаља. У празном аутобусу који иде ка Батајници (јутро - два после првог бомбардовања), једва живе душе да видиш, момак устаје и хоће да купи карту од возача, овај као да не треба, овај ипак наваљује... људи се нормално и уљудно понашају. Није важно шта је било после десет дана или после десет година, али битно је да тога има у људима. Не говорим о херојствима која сте могли да видите или чијете, него баш о том свакодневом понашању.

Пре неки месец кад је био земљотрес у Краљеву, где има и лопова и понекад буде чак и оружана пљачка, нико није стављао заштиту испред порушених продавница нити је имало потребе... нико није хтео да краде.