Уныниiе није исто што и лењост већ уњилост означава стање духовне клонулости праћене тескобом.

У повседневном исповједањију гријехов, које се налази на крају правила на сон грјадушћим и у псалтиру, наводе се као греси и лењост и уњилост што јасно каже да ове две речи имају два различита значења.

Исповедание грехов повседневное.

Исповедаю Тебе Господу Богу моему и Творцу, во Святей Троице Единому, славимому и покланяемому, Отцу и Сыну и Святому Духу, вся моя грехи, яже содеях во вся дни живота моего, и на всякий час, и в настоящее время, и в прешедшия дни и нощи, делом, словом, помышлением, объядением, пиянством, тайноядением, празднословием, унынием, леностию, прекословием, непослушанием, оклеветанием, осуждением, небрежением, самолюбием, многостяжанием, хищением, неправдоглаголанием, скверноприбытчеством, мшелоимством, ревнованием, завистию, гневом, памятозлобием, ненавистию, лихоимством и всеми моими чувствы: зрением, слухом, обонянием, вкусом, осязанием и прочими моими грехи, душевными вкупе и телесными, имиже Тебе Бога моего и Творца прогневах, и ближняго моего онеправдовах: о сих жалея, винна себе Тебе Богу моему представляю, и имею волю каятися: точию, Господи Боже мой, помози ми, со слезами смиренно молю Тя: прешедшая же согрешения моя милосердием Твоим прости ми, и разреши от всех сих, яже изглаголах пред Тобою, яко Благ и Человеколюбец.

Ajde, Prosvetar.. Pa zašto ti smeta danasnji srpski jezik? Generalno je pravilo da se u jednoj zemlji (osim ako to nije Indija gde govore stotine potpuno razlicitih jezika, to vise nisu ni dijalekti) od odredjenog broja dijalekata (ili narecja) uvek izabere jedan za zvanicni. Kod nas je to trenitno dijalekat Zapadne Srbije (jer je Vuk bio odatle). Pa još za vreme Vuka se u zapadnim krajevima pricalo skoro identicno kao danas, samo sa jekavicom kao i u Hercegovini. Bez (ili sa skoro zanemarljivim) uticaja crkvenoslovenskog jezika. Crkvenoslovenski jezik su tada forsirali uceni Srbi u Austrougarskoj, i nisu bas bili blagonakloni prema Vuku sto piše jezikom kako se i govorilo u Zapadnoj Srbiji. Ali, uvek neko prevagne. Ako si ti poklonik toga da treba da pricamo kao sto su želele srpske vladike iz Austrougarske, nema tu ništa loše, ali to nije nikakvo merilo istinskog jezika.

Pa majku mu, svaki jezik evoluira vremenom. Prilično je nezrelo arhaicni govor nazivati PRAVIM, a sve ostalo falsifikat. Znaš li kako smo govorili i pre staroslovenskog jezika? Onda je možda TO pravi jezik.

A inače, crkvenoslovenski jezik nije bio jezik u Srbiji za vreme Nemanjica, mada mu je bio sličniji nego danasnji srpski jezik. Eno ti kao dokaz Miroslavljevo Jevandjelje (koje je napisao brat Stefana Nemanje). Bas lici, ko zna da ga cita (jer se slova razlikuju u odnosu na danas), na danasnju jekavicu iz zapadnih krajeva (Podrinje, Hercegovina, Bosna i Crna Gora). E, sada kako su reci bile AKCENTOVANE, to već ne bih znao.

A taj dijalekat oko Vranja, Kumanova, Prizrena..koji ti kudis, je takođe jedan od najcistijih i najizvornijih dijalekata Srba (doduse, onih koji su živeli istocnije od Nemanjinih krsevitih i brdskih krajeva). Zove se Severozapadno-vardarski dijalekat.

Prosvetar,

može biti da sam ja oglupavio ( ne znam da li se tako pravilno kaže na pravom srpskom ) ali ne razumem zašto o ovoj temi raspravljate na forumu „pravoslavlje” a ne recimo na „knjizevnosti”, „istoriji” ili nekom sličnom?
Ovde valjda treba da budu teme vezane za veru pravoslavnu ili...?

--- motritelj: ---------------------------------
„Уныниiе није исто што и лењост већ уњилост означава стање духовне клонулости праћене тескобом.”
------------------------------------------------

Мислим да није ни речено у молитви да је униније лењост, већ туга. Ако упоредимо старинску молитву са овом на данашњем језику:

„Не дај ми духа лености, туге, пожуде и празнословља.”
одговара:
„Дух праздности, уныния, любоначалия и празднословия не даждь ми.”

Мени се чини да је бар код ове речи превод прилично веран (праздност = лењост), док код других и није тако...

Пре неколико година смо овде писали о томе. Управо је Просветар тад био поставио један изузетно добар текст о молитви св Јефрема Сирина од оца А. Шмемана, а још увек чувам на рачунару нека мени битна објашњења од Автора... (Успут, прво нисам био схватио да су обрисани Просветарови коментари па сам мислио да Јосиф и Мотритељ нешто расправљају)

Тада, сећам се, мене је занимало како је могуће да „љубоначалије” преведено као „пожуда”? Имам осећај да би бољи превод био (ако већ мора) властољубље, славољубље... Ко зна како је дошло до овог „љубоначалије” = „пожуда”.

Мотритељева објашљење унинија стоји (превод униније = туга можда није тако прецизан, али ни далек). Вероватно сте окружени људима који пате од „депресија”, разних „синдрома” и сл. вероватно су и многи од нас и окусили понешто од овога и онда нам се прича о „није физички него психички”... а тешко је наћи место где ће неко рећи шта је то униније и да се ради о греху. Још теже је наћи место и духовна оружја за борбу са њим, најчешће се људима дају таблете као лек.