Свети Николај Жички и Охридски

Наткрилио молитвом Србство васцијело,
а свака Му ријеч к`о кандило гори,
стазама Му страдним избраздано чело,
...док се ријечју богоносном за свој народ бори.

Ласкаве похвале свијета преварнога,
За свиралу дрвену из Лелића дао,
Распет прослављао Распетога Бога
Па пред Њега прозбама ватреним клекао.

Да нам оне душе студене огрију,
Да их дичним сустопником Савиним насладе,
Уткане у непролазну Небеску Србију
Гдје столују Свети Лазар и Владика Раде.

Гдје се вјечно служи света Литургија,
Гдје свог Творца прослављају анђели и људи,
Ту је Светац из Лелића златоусти чија
Проповијед народ Србски из сна земног буди.

Ту је ено на језеру Охридском бесједи,
И у хладу манастира Жиче и Ћелија,
На Савини, Раковици и Острошкој греди
Крај Моштију нетрулежних Светог Василија.

Свечовјек што служи Богу и људима,
Теодул и путник, пламени поета,
Пастир неуморни с Крстом на грудима ,
Са мудрошћу старца, а душом дјетета.

Није ово пјесма но молитва Свече,
Да се и ја Твојим именом исцјелим,
К`о што зору чека, без мјесеца вече,
Свани мени Светитељу, то је све што желим.