Вера и верност
Аутор: Протојереј Андреј Ткачев:, Објављено: 05. 02. 2011.
Штампај | Пошаљи на е-пошту

У марту 1974. године, након 29. година од изласка Јапана из рата, на једном од филипинских острва свој рат је завршио један од јапанских ратника - потпоручник Онуда. Крајем 44-године он је добио задатак и наредбу од мајора Танигуте да се бори све док му лично Танигути не да команду „прекини”. Даљи догађаји превазилазе сваку машту.

1. године по острвима Лубанг (место догађаја) у пратњи америчких војника иде Јапанац са мегафоном и објављује џунгли вест о капитулацији Јапана. На његов позив да се преда оружје, из шуме излазе распарчане групе јапанских војника. Међу заробљенима нема Онуде.

Његова група се проређује. Још један војник се предаје 1954. године. Након три године у пуцњави гине још један. Након осамнаест (!) година гине и последњи Онудин саборац. Међутим, потпоручник наставља са извршавањем наређења. Острво посећују, једна за другом, делегације из Јапана. Њих чине Онудини најближи – отац и брат. Отац наглас изговара стихове:

Колико сећања, сте разбудили у души мојој, вишње старога врта!

Син чује очев глас, али не престаје са извршавањем наређења. На крају до потпоручника долази његов непосредни претпостављени официр. У сред филипинских џунгли, Онуди који стоји у ставу мирно са пушком, мајор у пензији Танигути је дао наређење о прекиду ратног задатка. За Онуду се рат завршио.

Ово је јединствени пример верности дугу, заклетви, цару. Мислим да је Онуда био хришћанин и да је пао у руке мучитеља који захтевају одрицање од Господа, Црква би у хору Светих добила још једно име. Верност и чврстина у једном, неизбежно би се показала и у другим областима живота.

Говорећи о верности ми се, по правилу, дотичемо једне од неколико основних тема. То је верност Богу, верност у браку и верност отаџбини. Сва три типа верности су јако међусобно повезани. Притом, религиозна верност је као везујућа карика између остала два. То је зато што верност отаџбини најчешће има религиозну димензију. То је љубав према светињама олтара, „гробовима отаца”, свештеној историји своје земље и спремност да се умре за све то.

Са друге стране, породична верност је потпуно мистична и она је директна слика верности Богу. Код пророка Осије, Јевреји који су се клањали идолима пореде се са неверном женом коју муж воли, а која га, упркос томе, непрестано вара. И апостол Павле пореди дубину односа супруга са односима Христа и Цркве.

Добијамо да су у центру појма „верност” постављен Бог и човек у међусобном односу. Близу тог центра налази се верност супружничка и грађанска. Даље су верност изговореној речи, преузетим обавезама и други видови верности који претичу у оно што зовемо поштење, поузданошћу, добрим понашањем.

Што је дрво дубље, моћнији је и корен. Говоре да колико се дрво дубоко простире у корену, толико је и високо на површини стаблом и крошњом. Корен мора да постоји и у верности. То је религиозно и морално васпитање. Код потпоручника Онуде и многих сличних њему такав корен био је и остаје – бусидо – морални кодекс самураја, који је постао један од темеља јапанске културне традиције. Очигледно је да и ми треба да имамо своје корене, који дају слични плод. То је – вера у Бога. Најгрубљи слух не може а да не осети коренску везу између та два појма – вере и верности. Једном сам од дубоко образованог човека слушао да у древној јудејској традицији верним човеком нису називали човека који верује да Бог постоји. Слична „дозвола” Богу да „постоји” још ништа не значи. За сличну „веру”, како говори апостол Јаков, способни су чак и демони. ВЕРУЈУЋИ човек означава човека ВЕРНОГ, који је кроз испуњавање заповести доказао своју преданост Господу. Одатле несаломива чврстина три младића у Вавилону. Одатле храброст Соломоније и њених седам синова чија се мученичка смрт описује у књигама Макавејским.

Само је Бог апсолутно веран Себи Самом и свему што је рекао. Човек увек стреми вишим степенима верности и других врлина. На тај начин, васпитање верности је пут уподобљавања Богу. И као што најдуже путовање почиње са првим кораком, тако и васпитање верности почиње од малог. Ако си рекао „урадићу”, значи да треба да урадиш. Ако си рекао „доћи ћу у осам”, дођи у пет до осам, не у пола девет. Верности се, као и издржљивост, васпитава, тренира. Говоре да се реч трговца ценила више од сваке обојене хартије са печатом.

У наше време, људе највише брине верност породична, супружничка. Вера у Бога се сматра одвојеним и потпуно издвојеним делом. Тема отаџбине разводњава се са сваком наредном годином. Можда неко и стреми да претвори човека у аморфног становника Земље без химне и заставе, и наравно, без поштења и савести. Само са добрим новчаним приходима. Остаје породица, остају тешкоће узајамних односа. То још увек пече и бол због те теме је добар. Он доказује да је човек жив. Ако и та тема престане да дотиче, ако се равнодушност рашири и на ту област живота, значи да је време да се човек сахрани. Он је већ умро.