Као што смо већ рекли - јерес се не сме и не може схватити као неко другачије мишљење у низу могућих - она је много опаснија и далекосежнија. Више пута помињани Свети Старец бележи и следеће: „Свети Оци, те најсветије и највидовитије очи Цркве виде и тврде да су јеретици 'претече Антихриста'... богоносни Оци I Васеленског Сабора тврде да су јеретици 'заведени ђаволом који дела у њима' и раде свој безумни и душегубни посао. Светоотачко је сведочанство: у свакој јереси, иза сваке јереси, таји се и скрива ђаво. Зато су Свети Оци саборски тако непомирљиви противници сваке јереси. Зато их тако једнодушно и једногласно анатемишу” (Саборност Цркве, 96). Стога слушајмо живи глас Свештених Сабора - здружени догматско - канонски пој Духа Светога и Отаца („Јер угодно би Духу Светоме и нама...” Дап. 15, 28) по овом питању. Сву су они једногласни у следећем - са јеретицима ни уз какво оправдање, ни на ком нивоу, ни на који начин не сме долазити до икакве ЗАЈЕДНИЦЕ! (III... „у олтар њихов не сме се улазити, нити кадити, нити се молити, нити палити кандило или свећу...” 46. правило Св. Никифора Исповедника), што ми данас обезвређујемо теоријом да са њима немамо comunio in sacris (заједничарење у светој тајни Причешћа) - што је, као, недозвољено, али зато имамо различите заједничке молитве и скупове - in spirituablis. Јасно је као дан да је то по Светим Канонима недопустиво. Слушајмо даље: „Епископ, или презвитер или ђакон који се буде са јеретиком само и молио нека се изопшти; ако им пак допусти да као клирицима да што раде нека се рашчини” (45. правило Св. Апостола). 46. правило пак дотиче један проблем који остављамо за неку другу студију, овде га само назначивши: „Наређујемо да се рашчини сваки епископ или презвитер који призна крштење или жртву јеретика!” Чињеница да се обраћени римоктолици по једној пракси изнова не крштавају - него се миропомазују пошто се одрекну јереси у којој су живели, објашњава се тиме да је њихово крштење било клиничко (лаичко) те им се дарови Духа Светога предају тек у том чину одрицања (од пређашњег веровања) и присаједињавања Православној Цркви. Али, зар није баш сама та пракса, поновног миропомазања, крунско сведочанство за то да ми овде имамо посла са - јеретицима? Јер шта она друго значи до ли да код римокатолика нема Духа Светога? Тако пише и Василије Велики: „Они који су одступили од Цркве нису више имали на себи благодати Духа Светога јер је њено непрекинуто Предање код њих престало услед тога што се прекинуло прејемство, наследност” (Саборност Цркве, 98). Онај који на себи нема благослова Божијег (благодатног дара Духа Светога) неможе и нема чиме да благосиља друге: јеретички благослови немају вредности - „благослови су њихови више бесмислице него благослови” (32. правило, V помесног Лаодикијског Сабора). Нама се ипак чини да се овде може и треба применити пракса светогорских монаха који обављају читав обред крштења Латина.

На жалост, Свети Канони су данас постали зборници правних текстова који немају много везе са црквеном свакодневницом, пошто су за многе престали да се доживљавају као ПРАВИЛА ПО КО ЈИМА СЕ ЖИВИ и која су СВЕДОЧАНСТВА ЖИВОТА СА БОГОМ, они су са самим тим релативизовани и почели се различито тумачити. Верујемо да ће у савременом боготражењу, доћи до својеврсног богословског „превредновања свих вредности и поновне православне артикулације изворног садржаја и значења свих елемената црквеног живљења па и самих Светих Канона. Мислимо да је следећи запис један од корака ка томе: ”сваки Црквени Канон има за циљ исто такво 'подобномученичко' самопревазилажење природнога индивидуализма и тежи за аутономним преживљавањем, истоветно остваривањем живота као заједнице и односа, као послушања Божанској љубави, у складу са прототипом самоодрицања у животодавној смрти на Крсту. Сваки канон сведочи и омогућује ЛИЧНИ однос са целим Телом Цркве и подређивање индивидуалности заједничарењу свих верних у јединству Црквеног живљења. Зато је различито тумачење канона немогуће.„ (Христо Јанарас, Слобода морала, Њујорк, 1984, 178) ”