РОГAТИЦA - Бака Миља Перковић из Рогатице данас, на Светог Саву, навршава 105. година живота и засигурно је најстарији становник ове подроманијске општине, а многи претпостављају и Републике Српске.

До прије годину-двије бака Миља била је жива енциклопедија свог дугог али тегобног живота, родног Борак Брда у општини Горажде и села Мишевина у рогатичког општини, гдје се као дјевојка удала и савила породично гнијездо.

Ове, пете године другог вијека њена сјећања су добро изблиједјела, па у њено име углавном причају најмлађи син Радомир (67) и снаха Стана.

- У односу на прошлу годину ново у бакином животу је то да је добила још двоје чукунунучади. Њени праунуци Славиша, од најстаријег сина Новице, и Свјетлана, од кћерке Десе, добили су још по кћерку, тако да је сада бака Миља, уз 14 унучади и 29 праунучади, у окружењу и десеторо чукунунучади, у народу познатих „бијелих пчела” - рекао је Радомир.

Он каже да је бака Миља имала веома тешку младост, у којој је било више невоља него радости. Све лијепо што је доживјела био је период кад се из родног Борак Брда удала у подрогатичко село Мишевина за, како је причала, лијепог и кршног Јову Перковића. У непуних десетак година заједничког живота родила је шесторо дјеце, од којих је четворо и данас живо.

На крају Другог свјетског рата, у 39. години, бака Миља остала је удовица. Њеног супруга Јову у прољеће 1945. у Горажду стријељали су партизани, само због тога што је цијели рат био у Краљевој војсци и бранио своје село и кућу.

- Најтеже ми је што за Јовин гроб никад нисам сазнала. Несрећника бацише у неку вртачу или Дрину. Да сам бар могла да посјетим његову вјечну кућу - каже бака Миља.

Са смрћу супруга Јове настали су тешки дани за Миљу и породицу. Као удовица „четника” није имала никакву помоћ друштвене заједнице, иако је имала шесторо дјеце.

- Отхранила нас је са својих десет прстију. Дању је радила под надницу, а ноћу прела и плела за своју дјецу, али и за пијацу у Рогатици и Горажду - прича син Радомир.

До посљедњег рата бака Миља са својима живјела је у Мишевини. Због сталних атака „Зелених беретки” и екстремиста из сусједних села, у љето 1992. напустили су је и скрасили се у Рогатици.

Као расељена лица дуго су боравили у туђој кући, да би се са најмлађим сином Радомиром и снахом Станом, због тога што се у Мишевину, гдје им је, како рекоше, све опљачкано и спаљено, нису могли вратити, удомила у кући унуке Бранке и њеног супруга Рада Рајака, у насељу Пландиште у Рогатици.

Потомци
Иако је имала веома тежак живот, бака Миља је успјела да своју дјецу изведе на прави пут. Сада јој они то враћају тако што јој доводе унучиће, праунучиће и „бијеле пчеле”, да јој уљепшају старачке дане. Због тога сваки рођендан баке Миље буде права мала манифестација, на којој се њени потомци веселе желећи да их сљедеће године буде још више.