Међутим, Црква није корпорација. Свештенство, тим више, епископство није дужност. То је жртвено служење, које понавља служење Самог Христа. Не добија се у конкурентској борби. На то служење призива Господ. Свештеник не опонаша врхунског менаџера, он подражава Христа, не тражи „самоостварење”, не тражи остварење своје, већ Христове воље. Он јавља заједници верних Христа, Који је за нас умро и васкрсао. За нас је умро Мушкарац. Можда то некоме представља дискриминацију жена, али је то чињеница наше вере.
„Право” да се буде свештеник или Епископ које треба „стећи” противречи самој природи свештеничког (па уопште и хришћанског) служења. Мушкарци и жене не долазе у Цркву да би добили права, већ да би служили Богу и један другом. Не може се истовремено говорити „не моја воља, већ Твоја да буде” и у исто време захтевати за себе право „да се ступи на дужност”.
Лав Пономарев говори о „западним хришћанима” који се „прилагођавају савременом свету”. Западни хришћани се различито понашају. Многи западне заједнице су ову вест примиле са неодобравањем. „Како пракса показује рукополагање жена у свештенике често отежава дијалог римокатоличке цркве са протестантским вероисповедањима”, говори генерални секретар Конференције католичких бискупа Русије, о.Игор Ковалевски. Чак руски лутерани из „Цркве Ингрије” сматрају да је пракса рукополагања жена небиблијска.
Међутим, постоје и они који се „прилагођавају”. Њихово искуство је веома поучно. Нама веома често говоре да Црква треба да се потчини захтевима „савременог света”, иначе ће се људи окренути од ње. Подразумева се да управо „нелибералност” православних одгурује људе од Цркве. Одлично.
Ето, немачки лутерани су се „прилагодили”. Њих су наравно, похвалили. Али, да ли је неко ко је прекоревао Православље због одбијања женског рукополагања отишао под окриље бискупице Марго? Било би веома лако формирати своју заједницу, замолити немачке лутеране да поставе пастора (или пасторицу, ако већ хоћемо тако) и почети са „истински еванђелским”, либерално-хришћанским животом далеко од православне „заосталости”.
Међутим, ништа слично се не догађа. Људи који грде Цркву и који јој показују у чему треба да се показује вера у Христа уопште не покушавају да се присаједине било каквим хришћанским заједницама – колико год либералним. Захтеви да се уведе женско свештенство покрећу људи који су најмање заинтересовани за било какво хришћанско служење. „Либерализацију” хришћанства желе људи који ни под којим условима не желе да постану хришћани.
Већ је довољно протестантских заједница Европе и Северне Америке кренуло путем уступака, увели су женско свештенство, затим су дошли до рукополагања активних хомосексуалаца. Учинили су све што су од њих тражили – и шта су добили на крају? Статистика је прилично очигледна – такве заједнице нагло губе парохијане, а из англиканства се, например, расипа чак и свештенство. Посебно након што је римски папа дозволио брачном англиканском свештенству да се присаједини римокатоличкој цркви. Надбискуп Роуен Вилијамс, вођа англиканаца, недавно је са тугом приметио да је будућност његове заједнице „хаотична и сумњива”. То се веома разликује од обећања Господњег: „сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати” (Мт. 16:18). Људи који се, ради угађања овоме свету, одричу заповести Господњих, лишавају се и обећања Његових.
Извор: radonezh.ru
светосавље
светосавље.орг
http://www.dverisrpske.com/tekst/1876071
