Противречности секуларизма
Аутор: Алексеј Харитонов:, Објављено: 13. 01. 2011.
Штампај | Пошаљи на е-пошту

Последњи догађаји побуђују да се замислимо над одређеним интересантним особинама савременог секуларизма. Постоје идеологије које сматрају неопходним гушење из друштва било каквог показивања хришћанске вере. Како преносе вести из Јужноафричке Републике, где се одржава светско првенство у фудбалу, ФИФА покушава да забрани спортистима да на било који начин покажу своју религиозну припадност – ношење мајци са религиозном симболиком или коришћење на терену религиозних гестова - например, осењивање знаком Крста или подизање руку ка небу као знак захвалности за постигнути гол. То се оправдава теоретски бригом због могућег настајања религиозних сукоба. Међутим, то објашњење је смешно. Уз сву трагичну насилност фудбалских фанатика, они се још никада нису тукли због религије (или макар под религиозним знамењима). Они иступају под грбом „свог” клуба, ређе под грбом своје земље. Никада нисам видео феномен као што је религиозни фудбалски хулиган. До сада и током деценија када би се спортисти крстили или клицали „слава Богу” никада није изазивало проблеме.

У чему је ствар? Секуларизму је својствен низ интересантних унутрашњих противречности. Једна од њих се види и у овом случају. Теоретски, секуларизам одриче духовну реалност – или, у крајњој мери, одриче оно што мора да призна. Све на шта треба да обратимо пажњу је оно што је доступно научном посматрању, чисто материјална корист или штета. Духовна реалност – са њихове тачке гледишта – не треба да се разматра. Религиозна веровања треба да се посматрају као лични каприци и фантазије, а религиозни поступци као нешто празно и бесмислено. Дефинишући (теоретски) такав однос према духовном свету, секуларисти се у пракси руководе потпуно другачије. Према Крсном знаку и молитви се односе као према нечему што је у највећем степену реално, несумњиво истинито, што код њих изазива дубоко непријатељство.

Каква материјална штета може да настане ако се спортиста осени Крсним знаком? Апсолутно никаква. Доследни материјалисти би једноставно игнорисали то као лични каприц – колико бесмислени, толико и безазлени. Међутим, материјализам савременог секуларизма је некако врло недоследан: у почетку нам говоре да молитва није ништа више до аутогеног тренинга, а затим покушавају да забране прибегавање том „аутогеном тренингу”. У почетку исмејавају Крсни знак као празно сујеверје, а затим покушавају да га искорене као нешто веома озбиљно.

Ту исту особину видимо и у покушајима да се забрани Распеће у италијанским школама. Подсетимо да је пре неког времена Европски суд за људска права тражио да се уклоне Распећа из италијанских школа због захтева италијанске грађанке финског порекла, која је 2002. године затражила од администрације државне школе у граду Абано Терме да уклони Распећа из одељења где су учила њена деца. Суд је такође обавезао власти Италија да јој плате пет хиљада евра као надокнаду за нанесену моралну штету. Ова одлука је изазвала оштро противљење у Италији. Италијанске власти су се обратиле са жалбом. Датум поновног разматрања овог случаја се приближава и низ друштвених и религиозних делатника иступило је са изјавама у вези са тим процесом, призивајући суд да размотри своју одлуку.

Али како је таква одука уопште могла бити донета? На који начин је једноставно присуство Распећа у видном пољу жене и њене деце нарушавало њена права? Ни њу ни децу нису принуђивали да учествују у било каквим религиозним обредима, нису тражили да се Распећу укажу било какви знаци поштовања. У чему је проблем? Опет са тачке гледишта доследног материјализма Распеће је културни артефакт, као рецимо, статуа Буде или кип Аполона. Разарање Будиних статуа од стране авганистанских талибана је изазвало опште негодовање и до сада се од стране тих истих секулариста користи као пример религиозног варварства. Зашто се према Распећу не односе са тим истим благонаклоним ставом као према статуама Буде? Међутим и дотична жена и Европски суд за људска права очигледно у Распећу виде нешто много, много озбиљније од културног споменика. И односе се према њему са принципијелним непријатељством.

О томе говори и недавна одлука шестог окружног апелационог суда у САД да Десет заповести које су постављене у обласним судовима државе Кентаки, нарушавају први амандман Устава о забрани државне подршке религиозним организацијама. На тај начин су удовољили захтеву Америчког савеза за грађанске слободе. Строго речено, Десет заповести немају везе ни са једном религиозном организацијом – оне се признају и од Јевреја и од хришћана. Али нећемо ступати у спор са иностраним судом. Нешто друго је интересантно – зашто атеисте тако плаше Десет заповести? И европска и америчка култура носе на себи дубоки печат хришћанства. „Очистити” их од библијских речи и симбола може се само уз њихово потпуно разарање. Француски револуционари су безуспешно покушавали да ураде то. Бољшевици су успели више у томе, али такође не до краја. Главно је – зашто? Још су се у совјетско време многи чудили – ако Бога нема, зашто тако гневно ратовати против Њега? Ако су Десет заповести само древни митолошки текст, зашто се тако узнемиравати због њега? Милитантни атеисти често исмејавају веру у Бога, поредећи је са вером у Деда Мраза. Међутим, ни они сами очигледно не верују у своје поређење. Никоме на ум не пада да протествује против Деда Мразових слика или да захтева од Европског суда за људска права забрану новогодишњих празника. Таква је противречност секуларизма – људи гласно исповедају своје неверовање, али то не звучи баш искрено. У пракси се понашају као да верују и дрхте.

Извор: http://www.radonezh.ru/analytic/12653.html

http://www.dverisrpske.com/tekst/1875925