Кажеш... јулијански календар „нетачан”. Може бити, али само ако је референца за ту „нетачност” криво Сунце. А шта ћемо ако тачност треба гледати у односу на цео универзум? Е ту прика, стави мало прст на чело, па у проучавање...

У међувремену, ево наградног питања за све присутне.

-------------
Сва историјска и хронолошка израчунавања се и дан данас у целом свету изводе искљуиво на Јулијанском календару, па се резултати тих израчунавања на крају преводе назад на Грегоријански календар.
-------------

Зашто?

По јулијанском календару Нова година је почињала 1. марта, што се види из назива месеци септембар - седми, октобар - осми, новембар- нове - 9, децембар - деце- 10...

Код православних је велики кнез руски одредио 1345. да НГ почиње 01.септембра и то је било до Петра Великог који је одредио да НГ 1700 почне 1.јануара.

Занимљива је ствар да су хришћани прихватили календар незнабожца Јулија Цезара и империје која их је вековима прогонила , а одбацили СЗ календар ?

Кога занима нека прочита http://www.scribd.com/doc/39899661/%D0%9B%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80-%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B... B%D0%98%D0%A2%D0%A3%D0%A0%D0%93%D0%98%D0%9A%D0%90-IV-%D0%A5%D0%B5%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98% D0%B0

У својој даљој изјави, протојереј Николај жели да нагласи да је питање Црквеног јулијанског календара само једна од многих културних особености човечијег живота, и ништа више од тога. Истомишљеник Балашова и саборац у екуменистичким контактима, председавајући конференције католичких бискупа Русије Игор Ковалевски, за исте те новине, изјављује да је питање календара зависно од специфичности конкретног географског места на коме верници живе. Он каже: „На пример, Пољска Православна црква празнује Божић по грегоријанском календару, али, на истоку, у Белосточини, где живи већина Православних Пољака, празновање се одржава 7. јануара. Заједно са том Православном већином и католицима источног обреда (унијатима), 7. јануара Божић прослављају и неки руски протестанти.”
Тиме се понавља стара римска прича, коју следе и примењују и слуге екуменизма, да датум празновања Божића нема никакве везе са вером, него је то искључиво везано за особеност неког поднебља у коме се верници налазе. Међутим, према том питању се током времена и историје Цркве нису на такав начин односили светитељи и учитељи Православља.
Тако, на пример, Патријарх Александрије Силвестар, у својој циркуларној посланици Православним Хришћанима западне Европе пише: „Римски нови календар је причинио много зла, јер је произвео немир у Цркви, смутњу у народу, подсмех према Светим Оцима, прелести и заблуде код (духовне) деце, слично јудејству. Римљани кажу да то нема везе са вером, па према томе је нови календар безопасан. О, какве ли тврдовратости синова човечијих! Мало није мало, по Василију Великом, ако чини велику штету. А да ли је то мало, ако се узнемири Црква, услед уздизања (неког човека па макар био и папа) изнад Светих Отаца и презира према Божијим заповестима? Јер сам Бог заповеда: Не помичи старе међе које су поставили оци твоји (Приче 22,28). Поручујем оцима и вођама нашим Источним и Западним да по правди претпоставе древно иноваторском, онако како је једном пресуђено у Цркви Православној да се никакве новине не прихватају и ни од чега древног не одступају. Ако је и малено оно што води ка нечему великом, оно онда није малено, говори Преподобни Јован Дамаскин, него је сувишно, и довело би до губљења силе и колебања Светог Предања Цркве, што нипошто није мала ствар, јер води ка осуди наших старих учитеља (Цркве).”
Календарска реформа замењивања светоотачког јулијанског календара папским грегоријанским, спроведена је у XVI веку у време римског папе Григорија XIII, по коме је нови календар и добио име. Истински разлог реформе лежи у гордости римског понтифа, у његовом уздизању изнад Цркве и Црквеног саборног ума. Са канонске тачке гледишта, латински календар представља још једну њихову новотарију, која није у складу са неприкосновеним учењем Свете Цркве.

Око три стотине година од првог анатемисања новог календара, Васељенски Патријарх Антим VI и Патријарси: Александрије Јеротеј, Антиохијски Методије и Јерусалимски Кирило у циркуларној посланици из 1848. године, у име Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, још једном подсећају паписте на њихов пад у јерес, услед увођења грегоријанског календара: „Код нас ни Патријарси ни сабори никада нису могли увести нешто ново, зато што је чувар благочестија код нас само Тело Цркве, то јест народ, који је увек желео да сачува своју веру неизмењену и сагласну вери његових отаца. Да држимо исповедање како смо га примили од тих људи – светих Отаца, да се одвраћамо од сваке новотарије, као ђаволског нашаптавања, а ко би се на тако што дрзнуо делом, речју или мишљу, такав се већ одрекао вере Христове, и већ је потпао под вечну анатему због хуле на Духа Светог, као да је Он тобож несавршено говорио у Светом Писму и на Васељенским саборима. Дакле, сви што уводе новотарије: било јеретици било расколници, добровољно су се обукли у проклетство, као у ризу (Пс 118,18), макар они били папе, или Патријарси, или мирјани, па и Анђео са Неба – анатема му.”
Следеће значајно разматрање питања Црквеног календара се десило 1902-1904. године, на иницијативу Патријарха Цариграда Јоакима III. Уз присутне представнике помесних цркава: Јерусалимске, Руске, Грчке, Српске и Румунске, донешена је једнодушна одлука о одбацивању новокалендарске реформе латинских јеретика. Нешто касније, а у складу са очувањем светоотачке традиције и Светог Предања Цркве, изјаснио се и Сверуски сабор одржан 1917–1918. године. На том сабору је донешена одлука о строгом придржавању традицији старог календара по свим питањима везаним за Црквени живот. При доношењу те одлуке, Сабор се, поред осталог, ослањао и на мишљење познатог историчара и професора Духовне академије у Москви, протојереја Дмитрија Александровича Лебедева, који је изнео доказе (астрономске и канонске) о погубности било каквог приближавања грегоријанском календару, дајући безусловну предност старом јулијанском календару.
На такав начин је невеста Христова – Света, Саборна и Апостолска Црква, сво време, током три и по века од појаве грегоријанског календара 1582. године, непромењено учила своју духовну децу да питање календара представља питање вере, за коју знамо да није подложна никаквим променама и реформама. Због тога је било какав прелазак на папску пасхалију и-или месецослов (заједно или одвојено) анатемисано од стране Православног сабора 1582. године, касније потврђивано неколико пута. Такво је, дакле, одувек било учење и став Цркве по питању било какве промене календара. А онда се, након свих тих примера доследности у исповедању вере, десио велики пад дела Православља.
Већ смо раније видели (и рекли да се тај детаљ запамти) да се анатема Православног сабора из 1582. године односи како на оне који прихвате новокалендарску пасхалију, тако и на оне који прихвате нови месецослов. Самим тим се анатема односи и на оне који су измислили компромисни „новојулијански календар.” На иницијативу цариградског Патријарха-масона Мелетија Метаксакиса, 1923. године је одржано Свеправославно саветовање, које носи тај назив из чисте амбиције да буде „свеправославно”, док је стварност далеко од тога. На њему су били присутни представници само три помесне Православне цркве: Грчке, Румуније и Србије, док су представници осталих, па и најближих цркава: Антиохијске, Јерусалимске и Александријске, одлучили да не присуствују. Као васељенски Патријарх-масон, Мелетије је председавао седницама овог скупа, коме је присуствовао и англикански бискуп Чарлс Гор, који је, на Мелетијев позив, седео са његове десне стране и узимао учешћа у раду тог скупа.
Ту је донешено решење о преправкама јулијанског календара. Коначни резултат је била некаква хибридна форма календара која није ни Православна, а ни у пуној мери папска. На основу одлука тог скупа, бољшевичка власт у Русији је преваром принудила Патријарха Тихона да изда одлуку о преласку на „новојулијански календар”. То је одмах изазвало протесте у народу, након чега је одлука повучена непуних месец дана након објављивања. Обазирући се на ту наказу, која под рухом благословеног јулијанског календара, потура Православнима папски месецослов, као кукавичје јаје, а знајући да не постоје две истине, стављени смо пред избор између две могућности:
Да је Црква три и по века живела у заблуди, па је масон Мелетије Метаксакис, изумитељ „новојулијанског календара”, привео на пут истине.
Да је масон Мелетије Метаксакис упао у заблуду и за собом повео и све своје следбенике који су прихватили празновање непокретних празника по папском месецослову, сагласно са „новојулијанским календаром.”
Ми, Православни се између те две могућности нисмо никада двоумили. То питање је одавно решено, будући да смо одувек у потпуности исповедали веру Седам васељенских сабора, као и одлуке Помесних сабора. Свако новотарство и реформаторство по питању вере, где спада и питање календара, одбацујемо, одричемо га се и анатемишемо.
http://www.pravoslavlje.net/index.

Само да приметим да се овде у расправи мешају две ствари:

- тачност календара (астрономска, итд.)
- последице измена календара у богослужбеној употреби

За Цркву није на првом месту да ли тај календар пада или не на равнодневицу, који су називи месеци и кад почиње (астрономска) година.

У години имамо богослужбене циклусе, онај основни (васкршњи) је чак покретни. Погледајте у календар и видећете да имамо оне три недеље пре поста, па онда Велики пост, па Цвети и Васкрс, итд. а после Педесетнице (Духова) недеље се рачунају редним бројем (а самим тим и читања јеванђеља и др.)