Божић никад није био 7 Јануара,увек је 25 Децембра,у зависности кад
је 25 Децембар.

Neka deca koja se danas rode će svoj 89. rođendan slaviti
na Badnji dan 7 a ne 6. Jan. 2100.
Srećan badnjak...

Ако баш хоћете да знате постоји и Црквени календар који на жалост више нико ни не спомиње.
Уместо ова два латинска по правилу СПЦ Божић је на 25 Божићник.

Промена није могућа него је дефинитивна због неусаглађености Јулианског календара са астрономијом.
Исто тако доћи ће до промене и у Григоријанском календару (чини ми се за 1800 година)па ће и Католици славити Божић 25 Децембра који ће по астрономски тачном календару бити уствари 26 Децембар.
Сад неко може да каже то је далеко али далеко је и 100 година а ко зна који ће календар бити у употреби.
У чему је сврха прећи са Јулианског на Грегоријански календар који исто тако није астрономски тачан?
Све у свему не ради се о тачности календара јер нама до сада није сметало да га славимо по Јулијанском већ је у питању да будемо исти као и католици.

стева: „У чему је сврха прећи са Јулианског на Грегоријански календар који исто тако није астрономски тачан?
Све у свему не ради се о тачности календара јер нама до сада није сметало да га славимо по Јулијанском већ је у питању да будемо исти као и католици.”
---------------------------------------------------------------

Није тако. Не треба нам, нити желимо, да будемо исти као римокатолици.
Али чини се да неки газда навелико коригује нуклеарни сат (а самим тим и григоријански каленадар) с намером и жељом да задрже статус кво и уметно избегну нетачност наведеног календара.
С друге стране, није ми познато да неко „коригује” наш календар по макаријевој жељи - то јест с намером да и ми задржимо статус кво. Значи, ми га морамо променити - да ли ми или наши потомци, небитно је.

Како рече баженопочивши патријарх Павле „за Цркву је од особитог значаја питање празновања највећег празника, Васкрса.”
„ Да би овај највећи празник сви хришћани празновали у исто време, Први васељенски сабор, 325. године одреди да све Цркве славе Васкрс у први недељни дан после пролећне равнодневице и после пуног месеца.

Свакако, пошто је у то време био у важности јулијански календар, да је пролетна равнодневица падала 21. марта. Сабор није поменуо никакав календар, него догађаје у васиони: равнодневицу, пун месец и недељни дан. Још је одредио да датум Васкрса, и празника зависних од њега, израчунава, у то најупућенија, Александријска црква и на време обавештава остале. Но како је при ондашњим комуникацијама било тешко да на време стигне вест о томе у удаљене крајеве од Александрије, дошло се временом до практичнијег начина да се то омогући, тако да се за више година унапред израчунају подаци о Васкрсу, представе прегледно у виду таблице и доставе предстојатељима Цркава. Такву је ”Пасхалну таблицу„ 385. године саставио Теофило Александријски за 40 година, а ову Свети Кирило Александријски допунио за период од 95 година. Нешто доцније, учени египатски монах Анијан израдио је ”велики пасхални индиктион„, који у току 532 године износи све датума Васкрса за сваку од тих година. Кад се заврши цео циклус, почиње се из почетка. У VI веку тај индиктион допунио је римски монах Дионисије Мали, и он се и сада штампа на крају Црквеног Типика.

Током низа година, видело се да календар заостаје за стварношћу равнодневице због тога што тропска година не траје 365 дана и шест сати, него неколико минута и секунди мање. То, пак, за 128 година начини задоцњење за цео један дан.

Наведена нетачност јулијанског календара уочена је у православној цркви одавно, те се са више страна тражила његова исправка.

На једну такву представку, крајем XIV века, цариградски патријарх одговори да поједине аутокефалне цркве не би примиле ову исправку, те бисмо поново дошли до разлике у празновању Васкрса. Остало се на томе да се на то питање добро образложено потражи мишљење свију помесних цркава.

Нажалост, настаје турско ропство, са многим тешкоћама: Како Црква да опстане у условима ропства? Те муке потискоше устрану не само питање календара, него и многа друга, до бољих услова и могућности.”

„Све до 1923. године, принцип заједничког прослављања не само Васкрса, него и непокретних празника, био је у важности у целој Православној цркви. Но када је фебруара 1923. године, Грчка држава увела григоријански календар, због потреба грађанских и трговачких веза са иностранством, у Краљевом указу јасно је речено да у Цркви остаје и даље јулијански календар.

Неочекивано, нови архиепископ Атински Хризостом Пападопулос, већ почетком марта 1923. године, износи Сабору грчке јерархије потребу преласка поред државе и цркве на нови календар. Сабор одлучи да се о тој ствари треба озбиљно посаветовати са свима аутокефалним православним црквама, особито са цариградском, Ствар је пошла убрзаним током, те децембра исте године Сабор грчке јерархије закључи да за непокретне празнике буде у важности нови, а за покретне остане стари, јулијански календар. Сабор Цариградске цркве са тим предлогом се сагласи 20. јануара 1924. године, и Грчка црква прелази на нови календар прогласивши 10. март 1924. године за 23. март.

Овакав необично брзи, и потпуно неприпремљени прелаз на нови календар, изазвао је тешки старокалендарски раскол у Грчкој цркви. У раскол су се одвојила три епископа, знатан број свештенства, монаштва и мноштво народа. Основали су заједницу ”Правих православних хришћана„, како себе називају, имају своје храмове, манастире и управу. Прогласили су не само Грчку цркву отпадницом од православља, него и све православне цркве које су остале при јулијанском календару, али имају канонску и литургијску везу са Грчком и оним црквама које су доцније примиле нови календар.

Покушај да се овај раскол силом угуши само је још више продубио расцеп између њих и званичне Грчке цркве. И као што бива, ако раскол потраје дуже, да расколници, у циљу одбране постепено оду у крајност, ван православља. Тако су ти старокалендарци дошли до тврдње да Пасхалне таблице потичу од Првог васељенског сабора; да је исти Сабор увео у Цркву јулијански календар; да је равнодневицу везао заувек за 21. март старог календара, што како смо раније јасно изнели, не одговара истини. Идући све даље, старокалендарци-расколници, изделили су се на многе групе, од којих су неке од њих већ стигле у јерес, уносећи велику смутњу међу православне вернике, поред других расколника, сектаната и јеретика. Православна црква схвата потребу ревности за Бога, али зна да је при томе потребно ревновати по разуму (Рим. 10,2).Када је у питању нови календар сачекаће се договор, пре свега, са руском и јерусалимском патријаршијом на Великом Сабору Православне Цркве, пошто медју канонским Православним црквама још само ми славимо непокретне верске празнике по старом календару. Иако календар није догма дотиче се јединства свете вере и светог богослужења, што је једнако догматима. И, већа је штета и од догматске разлике, једнострана промена календара, раскидање верског јединства, цепање једне, свете, саборне и апостолске Цркве.

Поред других, питање календара је тема будућег Великог Сабора православне цркве, те је о њему било речи и на првој предсаборској Конференцији 1977. године. Верујемо да ће Дух Свети руководити рад Отаца на Великом Сабору, те да ће питања која ће се на њему решавати наћи своје право решење.”