Крсна Слава

Још свјетлости дневне нема, а кућа је обасјана,
још мирују звона Света, а душа се сретна смије,
гласом свих ми праотаца одјекује зора рана:
„Пали свјећу домаћине, свану Свети Игњатије!”

Вријеме данас не постоји, будуће се с` прошлим стапа,
ево стижу прадједови да славе са потомцима,
предводи их стари Малеш показујућ` врхом штапа:
„Ту се слави стара Слава, ту још вјерних Срба има!”

„Ту поштују мој аманет, ту кандило и сад гори,
пред Иконом заштитника рода нашег, још се моле”.
Војвода се смјеђи стари, док прадједу мојем збори:
„Благословен био сине, још Те чеда Твоја воле.”

А прадјед се усправио, шрса му се надимају,
из ока му суза блиста, старачком је руком скрива,
њом милује оца мога, к`о дједови што то знају:
„Благословен био сине, још је наша лоза жива!”

И отац се благо смијеши, само Он је тако знао,
у око му небо стало, Рај Му видим у очима,
па је тако благородно свог унука дотакао:
„Благословен био сине, па унуке дочекао!”

И сви тако као један, Светитељу приступаше
главе своје приклонише, да Му руку цјеливају:
„Хвала Свети Игњатије, не тражимо ништа више,
јер видјесмо да потомци, прадједовски завјет знају!”