Лажна сценографија
Извор:
http://www.otacmilic.com/
Последњи догађаји везани за Цркву Божију, која борави на простору земље Србије, све више прете да оставе дубље трагове, како у историји Цркве тако и у животима овдашњих православних хришћана. Трагајући за истинитим тумачењем истих, присећам се једног дијалога из деведесетих година, вођеног на Богословском факултету СПЦ у Београду.
Уважени професор догматике пита студента: „Кажи ми Милоје, у чему је разлика између нас православних и протестаната, као и нас и римокатолика?”
Прозвани студент одговара: „Па, ми православни верујемо у правога Бога.”
„И они кажу тако”, додаје професор, „али који је то прави Бог?”
Милоје наставља: „Ми верујемо у Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа.”
Испитивач не одустаје: „Па зар и они не исповедају Тога Бога?” Студент збуњено ћути.
Прекидајући мучну тишину професор показује добру вољу и наставља: „Замисли да си у друштву једног Италијана и једног Немца, први је римокатолик, а други протестант (лутеран), они су дошли у у Србију и од Тебе, као теолога, желе да сазнају шта је Православље, у чему је разлика између њихове вере и Твоје?”
Мало охрабрен Милоје наставља: „Ми имамо Свету Литургију, причешћујемо се истинским Телом и Крвљу Господа Исуса Христа”.
„И они иду на службу и причешћују се”, додаје професор као да провоцира и Милоја и све присутне који слушају испит и проверавају сопствено знање.
„Мучени” Милоје је читао препоручену литературу за испит, али оваква питања и дискусије није срео. Нервозан и очајан почиње да износи неке фразе којих се сећа из Богословије, а за које поуздано зна да неће задовољити професора, јер ни њега самога нису убедиле:
„Они имају филиокве, они не посте, користе бесквасне хлебове за причешће, кажу да је папа непогрешив, говоре о безгрешном зачећу Пресвете Богородице, протестанти не прихватају Свето предање и Апостолско прејемство, Свето писмо им је главни стуб вере и тумаче га по личном нахођењу итд”. На крају потпуно искрено и отворено Милоје закључи: „Професоре ако они и кажу да верују у истог Бога као ми, лажу, друга је то сорта људи.”
Да би помогао и Милоју и свима нама професор је на крају питао врло помирљиво: „Јеси ли некад био на западу, односно јеси ли икад разговарао са неким римокатоликом или протестантом?”
„Нисам” – одговорио је Милоје у име свих нас. Добио је шестицу на дар и то је била реална мера нашег и Милојевог (не)знања.
Из поменутог дијалога сам схватио да студирање није само пут до дипломе, већ могућност да човек постане озбиљан и одговоран трагалац за Знањем и за божанском Мудрошћу утканом у свет и човека. Покушавајући да стекнем дар богословског мишљења, дуготрајним читањем и молитвеном жељом уочио сам да је Црква у историји само тројици људи доделила епитет „богослов”, али то не спречава нашу гордост да се сваки средњошколац, који ступи на праг Богословије, одмах закити истим.
Од Тита и патријарха Германа, до Милошевића и патријарха Павла, много је догађаја који су директно утицали на време Тадића и патријарха Иринеја, на наше време. У прилог истине сведочим да сам као студент '91. године могао да купим сваку књигу са богословском тематиком издату у оквиру СПЦ, а слично је било и '92. године. Од 1993. креће права експанзија црквених садржаја. Вишедеценијски пост је прошао, тржиште је гладно Бога! Пише се и преводи све и свашта, штампа се и слика, снима и преснива, са благословом и без благослова. Милион крстића, милион икона, милион касета и милион људи на митингу, то је био циљ. Деловало је као нестварно. Задовољни епископи, задовољни политичари, добро поповима, а и калуђери се не буне и уз све то народ пева „Нико нема што Србин имаде”. Могао је човек помислити да је комунизам пропао, али и да је најављивани рај на земљи ипак стигао. Да ли је ово време Цркви Божијој донело више добра или зла само Бог зна, а на историји остаје да понуди коначан суд. Сведочећи пред таквим судом истичем да су о Цркви и духовности почели да говоре и верујући и неверујући, и они који су били у Цркви и они који су били против Цркве. Блаженопочивши патријарх Павле је успео да зацели ране комунистичког раскола у Америци, али је на жалост оставио иза себе гнојну рану у Телу Цркве, оличену у лицу и делу епископа рашко-призренског Артемија, кога је он лично предложио на то место. Ових дана је та рана метастазирала и након што су исцрпљени сви покушаји Цркве, пријатеља и лекара, оболели део је сам отпао од Тела Цркве.
У неколико претходних текстова покушавао сам да опишем дијагнозу наших дана и данас са сигурношћу закључујем: Код ових људи, сада већ секте артемијеваца, дошло је до страховитог сужења свести, до гушења и потискивања суштинских људских црта. Њихова нетрпељивост, сродна љубомори, усијавала је фанатизам видевши свуда и на сваком месту неверство и издају. Све и свакога су сумњичили откривајући унутрашње и спољашње завере („Ко продаје веру за вечеру”). Фанатик опседнут манијом гоњења осећа да је окружен непријатељима и због тога увек ДЕЛИ свет на два дела, „са мном или против мене?!” Сви који не мисле као умни организам секте постају јеретици, јер је једини улог Истина, њихова истина. Њихова ортодоксија се формира око теме спасења и пропасти, тако да самозвани борци за веру, пуни унутрашњих страхова од блиске пропасти, плаше друге, истовремено заборављајући да Истина не зна за страх. Највећи грех фанатичних артемијеваца лежи управо у томе да своју идеју и своју истину поистовећују са собом. Такви људи не могу имати ауторитета изнад себе, такве ни Васељенски сабор не би разуверио у погубност одвајања од Цркве и неистинитост својих ставова. Макар видели својим очима да Свети Огањ силази на свећу патријарха српског Г. Иринеја рекли би да је то фотомонтажа и део ватиканске завере против њих и нашег напаћеног народа.
Зашто је то тако? Проблем објективне стварности и суштинске побожности није лако решити. У лажном решењу врло је пријатно сматрати себе јединим чуварем истинског православља или истинског „титоизма”, нема разлике. „После мене потоп” теза је која огромном енергијом храни људску сујету и људску гордост.
Артемије и његови следбеници нису пали на догматици, знају они у чему је разлика између нас и римокатолика, нас и протестаната, они су пали јер су нетрпељиви. Нису смогли снаге и љубави да сачекају да се Православна Црква и сва њена чеда, која бораве у земљи Србији и широм света, саборском одлуком покатоличе, како они годинама најављују. Нису они слушали добронамерна питања: „А шта ако се не покатоличимо?”.
