Pomaze Bog!

„Slučaj” (ne znam ni sam kako ovo ispravno nazvati) je star 10 godina i dobio je svoj kraj ovom odlukom.

Odnosno, Sinod je sa strpljenjem cekao i davao prilike o. Artemiju zadnjih 10 godina, te kako se ništa nije promijenilo na bolje (postalo je još i gore) donesena je odluka o rascinjavanju.

To bi bila interpretacija ovog dijela dijaloga.

Ne razumijem šta je tu toliko nejasno, osim ako ne želiš nešto da nam drugo kažeš?

Један сам од оних који је заступао став да је Свети Архијерејски Сабор СПЦ као највише тело Српске Цркве још у мају могао да донесе одлуку о рашчињењу тадашњег Епископа Артемија. Сабор је тада под председништвом Патријарха Иринеја са пуним правом поступио сходно начелу канонске икономије и донео одлуку о његовом трајном разрешењу са катедре Епископа Рашко-Призренског. Закључио сам да је Сабор на тај начин исказао однос поштовања према његовом епископском раду током прве, али и јасан критички став према бројним пропустима и злоупотребама у његовом архијерејском раду током друге деценије његовог владичанства.

Ондашња саборска одлука се некоме свиђала, а некоме није, али је за све чланове Српске Цркве требало да буде обавезна. Међутим, саборску одлуку су критиковали и својим понашањем дерогирали тадашњи Епископ Артемије и они који су из емотивних, интересних и сличних разлога везани за његову личност. Углавном, о том „случају” су се изјашњавали они који нису ни привирили у саборску и синодску архиву која се мери килограмима када је у питању сада већ монах Артемије. Изјаве, ставови, несувисла и посве нецрквена тумачења разних, намах битних, типова постале су чињенице, а праве чињенице почивају тамо где им је место - у архиви Патријаршије.

Приметно је да начин изјашњавања црквене јавности више није исти. Интернет технологије у једном делу атакују парохије, намесништва и епархије тако што се и слабо упућени верници укључују у јавну дискусију о питањима за која, по канонским правилима, нису надлежни. То, наравно, не утиче на садржај црквених одлука, али отвара више питања за размишљање. Једно је сигурно - све канонске кривице и финансијске злоупотребе рашчињеног Епископа Артемија морају бити обнародоване.

Као што сам у мају ове године тврдио да тадашњи Епископ Артемије очигледно нема намеру да стане у војевању против одлука Синода и Сабора тако и сада, без икакве претенциозности, слободно тврдим да монах Артемије и даље нема намеру да стане у изазивању јавне саблазни кроз његову „борбу за веру”. Али, још боље знам да Свети Канони прописују казне и за такве случајеве.

Лицемерна је прича о „анти-екуменизму, анти-глобализму, римском папи, унијаћењу” и свему другоме када је јасно да је екипа око тадашњег Епископа Артемија са његовим знањем и одобрењем злоупотребила огроман новац намењен српској сиротињи, свештеницима, повратницима и светињама на Косову и Метохији. Јасно је да је бившем Епископу Артемију много лакше да скреће тему и прича о „римском папи и екуменизму” него о потрошеним и злоупотребљеним црквеним фондовима, својим приватним рачунима, штампарији, кућама, плацевима, позајмицама сопственој Епархији, неовлашћеном крчмљењу и тајној продаји црквених непокретности итд. Трагична је жалопојка монаха Артемија коме његови секретари, попут савремених транзиционих менаџера, нису уплаћивали радни стаж, али су зато за Виловског вршили ретроактивне уплате и то из Фонда за гладне на Косову и Метохији!?! Да не говорим о његвој промашеној дипломатији у распону од Медлин Олбрајт и Била Клинтона преко Хашима Тачија и Зане Крејзију до Џима Џатраса. И све то за њега и његове поклонике „није доказано и не постоји”, али би да причају измишљену причу о тобожњем „унијаћењу Срба” уз незвано обијање прагова руске амбасаде и прославе педесетогодишњице монашења у краљевачком хотелу испод знака ротарирајанаца!?!

Пример монаха Артемија је трагичан, али и поучан. Поучан је за сваког православног хришћанина без обзира да ли је лаик, свештеник или епископ. Може човек да се годинама труди, а довољно је само неколико погрешних корака да се све то проспе. Никада не треба заборавити да ће нам Господ судити у ономе у чему нас нађе. У чему ће наћи монаха Артемија - остаје да се види!

Протојереј Велибор Џомић

Неће бити другог Светог Синода и Патријарха СПЦ док је Србства.

„Сами себе окушајте јесте ли у вери, сами себе огледајте”

„Хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били. Сваки Свети Мученик, сваки Свети Исповедник вере Христове живо је оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве:”Богу се већма покоравати него људима„. Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог божанског Свееванђеља. И зато су сви они и били мучени, злостављани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове.
Такав је став, такав пут, таква истина Православне Цркве Христове од Светих Апостола до данас, и од данас па све до завршетка света земаљског. На рачун тог става, тог пута, те истине, не смеју се правити ни уступци, ни компромиси, ни отпустања. И то ни од кога, па ни од самог Васељенског Сабора, ако би се састао.”

( „Шта ће скоро бити” - Арх.Тадеј и Старац Гаврило)

Још дуго, дуго, дуго ће се српски Народ сећати свог племенитог и поштеног Патријарха Павла

Oprosti brate, ali izgleda ti nisi ni imao „pitanje koje te muci”. Imao si već svoju verziju dogadjaja koju si želio da promovises kroz sve ali ne naivno trazenje razjasnjenja.

Nemoj tako.

Radije iskreno napisi šta mislis i kako si razumio nego ovako.

Tako su sektasi sa Religije kad su navracali na ovaj forum imali pitanja koja ih muce: „Zašto mi cjelivamo ikone?”
Potrudis se da obrazlozis, a oni te onda zaspu već pripremljenim tekstom i argumentacijom kako je to idolopoklonstvo itd.

Od uvek je bili da lopovi brane lopova i da ne razumeju istinu i pravdu, istina i pravda je takvima kao sto je artemije bila uvek strana

Da su nesrecna desavanja - jesu; da će biti posljedica - nadam se ne pogubnih. Sve nekompromisne odluke su teske odluke, ali postoje i neke odluke koje ne mogu da se izbjegnu. S mnogim odlukama Sinoda i Sabora, kao i njihovim radom, mi mirjani nismo upoznati s namjerom da se zastite interesi Crkve (a i nama da ne bude sablazan :]). Ovo je mac s dvije ostrice jer ostavlja prostora za spekulacije i proizvoljna tumacenja. U tom svijetu nema istine - posebno ne u Srbiji gdje imamo medijsku neodgvornost na svom vrhuncu. Konstantna izlozenost medijskoj manipulaciji mijenja nasa ubjedjenja, stvara nesigurnost i slabi nasu vjeru, htjeli mi to priznati ili ne.

U toj dzungli ubjedjenja i emocija, kako sacuvati objektivnost i znati šta je istina?

Ostrascen pristup s predrasudom definitivno će nas udaljiti od objektivnosti. Znacemo istinu ako vjerujemo Bogu i Njegovom obecanju da će cuvati Crkvu Svoju, da ko ne sabira s Njim i nije sa Njim. Kljucna riječ ovdje je SABORNOST. Svi oni koji narusavaju sabornost Crkve svojim aktom ili rijecju, udaljavaju se od Istine.



Možda moj odgovor Makariju zvuci kao zataskavanje. Čak i da jeste, vise bih volio da zataskam, nego da pokazujem „golotinju oca svojega”.

Ali nije. Zaista mislim da odgor treba razumiti u kontekstu gdje Sinod/Sabor tereti tadasnjeg vladiku Artemija dugi niz godina, te da je konacna odluka odlagana svo ovo vrijeme, cekajuci rasplet, neznajuci krajnji ishod (najviše zaviseci od samog tadasnjeg vladike Artemija).