Артемије је више од три пута позиван и више од три пута је изиграо послане му саборско-синодске комисије од по два епископа. Најзад је, почетком фебруара ове године, изиграо и Патријарха и Синод, правећи се луд, а потом, нажалост, и безочно лажући, као што и сада бестидно лаже. У првој комисији, још маја 2006. године, био сам, као њен члан, сведок Артемијевог изругивања и са нама, и са Синодом, и са Сабором. Та комисија је била упућена након што су његови сарадници пуцали на тадашњег секретара Епархије рашко-призренске, оца Срђана Станковића, и на његову дечицу и попадију, на Ђурђевдан увече, две хиљаде шесте код Звечана. У то време је отац Срђан, као одговорни секретар Епархије, био почео да открива финансијско-материјалне махинације и малверзације тада свемоћног над Епархијом и над самим Артемијем Симеона Виловског и његовог кума Суботичког (ако Артемије, како „сведочи” на суду у Атини и Београду, „иза свега тога стоји”, онда - „ко чита, нека разумије”!). Када смо овај стравични случај, заправо терористички чин познат само из мафијашког подземља, а непознат у двехиљадугодишњој историји Цркве Христове, тада предочили Артемију, он се само иронично подсмехнуо, како одавно чини кад му се чињенице изнесу на видело. Додајмо да је исто оно вече, на Ђурђевдан, изјавио: „Једно је сигурно: то су учинили Шиптари”. Уствари су то учинили плаћени за то Срби, од којих је један, коме се и име зна, за то и кажњен са две године затвора, али је касније побегао и данас живи у страху да га не ухвате.

На тадашњем мајском Сабору, 2006. године, Артемију је од стране саборских отаца наређено да распусти мафијашку групу око себе, звану Раде Неимар, и да Симеона Виловског стави под суд. Он је то, нажалост, безочно изиграо, а свети патријарх Павле је тада већ био оболео. Изиграо је Артемије и следеће упућиване му комисије, као и позиве да дође на седницу Синода. Зато је, после извештаја последње епископске комисије од 10. фебруара ове године, смењен са Епархије, одлуком Синода од 11. фебруара, а 13. фебруара потписаном и од њега самог. Досијеа са доказним материјалима те комисије мере се килограмима, а саборска одлука од маја ове године потврдила је комисијске налазе и синодске одлуке. Притом је брука суђења (због образа пред јадним опљачканим народом распетог Косова и Метохије) снисходитељно, икономијом, превазиђена одлуком о умировљењу, тојест пензионисању епископа Артемија као трајном уклањању са Епархије. Трагикомично је Артемијево „тумачење” да прихвата „умировљење”, али не и „пензионисање”, као да то није исто. То важи и за његово тражење плате, а непристајање на пензију!

Сада, међутим, треба отворено рећи још нешто, јер и у том грму лежи зец: Артемије и данас има велике паре у неколико српских и грчких банака, а рачуне истих крије као змија ноге. Зато би било поштеније да нам каже колико он и Виловски на својим рачунима имају новца намењеног Косову и Метохији, па још и да тај новац предају својој бившој Епархији. Она, уосталом, припада Српској Православној Цркви, а није њихов приватни „феуд”, у који, са својом наоружаном бандом, могу да упадају и после свргавања и рашчињења. Епархију су иначе оставили у дугу од близу милион еврâ. Господин монах Артемије је, упркос монашком завету сиромаштва, на тражење Светог Синода да достави податке о својим банковним рачунима, одговорио да Синод таквим тражењем крши Устав Србије, који јемчи приватну својину, да је он слободан грађанин и да Синод нема право да угрожава његову приватност. Ако ни због чега другог, Артемије би због таквог одговора Светом Синоду требало да се пред Богом, Синодом и својим народом покаје. Посреди је, наиме, просто-напросто пљачка туђег новца пошто, по светим канонима, епископ нема „приватне својине”. Додуше, његови „канонско-правни” суфлери дошаптавају Артемију, ноторном незналици и игноранту светих канона, да „то канони не забрањују”(!).