_Strazbenica_RS
2010-10-06 11:03 AM
ПРАЗНИЦИ ПОСВЕЋЕНИ МРТВИМА
Црква је одредила посебне дане који су посвећени молитви и сећању на умрле. То су задушнице и то:
- у суботу пред Месне покладе - зимске задушнице,
- у суботу пред Духовне - летње задушнице,
- у суботу пред Михољдан - михољданске задушнице и
- у суботу пред Митровдан - јесење или митровданске задушнице.
Тада се излази на гробље, обављају се парастоси или помени, освећује жито, прекађује гроб, пале се свеће за покој душа умрлих сродника и пријатеља и уређују су гробови.
Човеков живот овде на земљи се не завршава смрћу. Христос је умро за нас, нудећи нам спасење и живот вечни. Нажалост, има оних који то не прихватају, већ више воле да буду робови греха, смрти и Сатане, него слободна деца Божија. „А онима који га примише даде власт да буду деца Божија, онима који верују у име Његово” (Јов. 1,12).
При другом доласку Христовом, по речима Јеванђеља: „А када дође син човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи и разлучиће између себе као пастир што разлучује овце од јаради. И оставиће овце са десне стране: ходите благословени Оца Мојега, примите Царство које вам је припремано од постојања света, јер огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах, примисте ме; наг бејах и оденусте ме, болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте к мени...
Тада ће рећи онима што су служили сатани: идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим”.
Због тога бдимо и водимо бригу о нашим душама. Бринимо и о онима који су се упокојили до другог доласка Господњег. Јер молитва праведника много може да помогне.
Сваки човек је створ Божији. И брига за сваку душу је неопходна. Јер Христос нам препоручује у Јеванђељу да се више радује кад нађе једну изгубљену овцу него оних деведесет девет што су са Њим.
И ми морамо да се молимо Богу за све оне који су са нама и оне који су се преселили из овог земаљског живота у онај вечни. То је дужност сваког члана Цркве. Брига деце за родитељима и сродницима који су се упокојили је веома важна, како за њих саме тако исто и за упокојене.
Црква се моли Богу за све људе и за њу су сви живи пред Богом. Они који су чинили добро у Божијој су близини и спремно чекају други Христов долазак. Све оне који су се удаљили од Бога, Бог чека на њихово покајање.
Човек је тај који одлучује да ли ће бити са Богом или против Њега.
Црква нам је одредила и дане када и како треба да их проводимо да би наш живот имао крајњи циљ. Суботу је посветила за умрле, а недељу за нас живе кад треба да се молимо Богу у заједници.
Субота је дан посвећен умрлима, заправо упокојеним душама. Тог дана више него осталих дана ми гледамо други свет, видећи у мислима мноштво оних који су живели на земљи пре нас и општили са њим. На почетку, морамо направити разлику, јер неке од њих славимо, а за неке се молимо. Први су свет моћни на челу са Пресветом Богородицом; други су они безбројни који су умрли, чија нам судбина горе није позната већ само Богу. Субота нас подсећа на Христову проповед у Аду после Његове смрти на Крсту, у времену од три часа по подне на Велики Петак до сучевог изласка. У недељу кад је васкрсао. Јер чак и у смрти, Он није поштовао стару суботу. Св. Петар то објашњава: „Зато се и мртвима проповеда Јеванђеље, да приме суд о човјеку и тијелом, а по Богу да живе духом” (Петр. 4,6). Више и јасније имамо у црквеној песми.
„У пакао Ти си сишао Спаситељу мој, и после разарања адских капија, будући Свемоћни, ти си устао опет са онима који су умрли, будући Творац. Ти си ишчупао жалом смрти, о Христе! И ослободио си Адама од проклетства, о Човекољупче! Спаси нас, о Господе!”
У Православној Цркви, помен у молитвама за умрле држи се као апостолска традиција забележена у прастарој литургији Св. Јакова, а потврђено од светих отаца. Чврста вера за мртве у Православној Цркви је увек била важна и молитве (помени) посебно изнете на Светој Литургији, сви православни су у мислима подједнако повезани са својом преминулом родбином, рођацима и пријатељима.
Када се неки хришћанин упокоји Црква посебно обележава тај догађај са молитвама и поменима у току те године. Тако имамо: чин опела (дан сахране верника), трећину, четрдесетодневни помен, полугодишњи и годишњи помен.
Четрдесетодневни помен: Од свих молитви за умрле које црква прописује после опела, најважнији је четрдесетодневни помен или парастос. По учењу цркве, у четрдесети дан после смрти, душа човекова излази пред Божији Суд. Најбоље је ако се тај парастос врши тачно у четрдесети дан, а ако је немогуће, онда је добро у суботу која пада пре тог датума. Зашто субота? Субота је дан који је црква посветила мртвима, када се посебно молимо за покој њихових душа и када излазимо на гробља. За тај парастос се припрема жито, вино, мед и погача, кадионица и тамјан и свеће које се пале на гробу и које присутни држе у рукама. Свештеник се позива да изврши парастос на гробу, или се доноси жито у цркву, па над житом свештеник врши парастос, а родбина после тога иде на гробље, прелива гроб вином, носи освећено жито и служе се њиме на гробу.
За овај четрдесетодневни помен, такође су везани бројни обичаји, међу којима је клање „душног брава”. То не спада у црквене и верске обичаје. Под те обичаје се једино може подвести и оправдати, уколико је циљ клања да се нахрани сиротиња и сиромашни, као добро дело за покој душе умрлога. Све остало је чист пагански обичај везан за жртвоприношење.
Полугодишњица и годишњица: После шест месеци и једне године, такође се могу вршити молитве, односно парастоси за умрле. Тада се, као за четрдесети дан припрема жито које освећује свештеник, излази се на гробље и пале се свеће и прекађује гроб. Парастоси се могу одржавати и чешће.
